BIOGRAFIJA: FIDEL KASTRO - Legenda koja živi

Fidel Alehandro Kastro Ruz, kubanski revolucionar, dugogodišnji generalni sekretar Komunističke partije Kube i predsednik i premijer Kube i veliki Titov i Jugoslovenski prijatelj - „Ja sam marksista-lenjinsta i ostaću to do svoje smrti“!

Fidel Kastro rođen je 13. avgusta 1926. (prema nekim izvorima — 1927) u mestu Majari na porodičnoj plantaži šećerne trske.

Kastrov otac bio je vlasnik plantaže od 23.000 ari na kojoj je kao mladić radio i Fidel.
Fidel Kastro je 1950. godine doktorirao pravo na Univerzitetu u Havani. 
Nakon završenog fakulteta Kastro je planirao da se kandiduje za mesto zastupnika u kubanskom parlamentu na izborima zakazanim za 1952. godinu, ali je general Fulgensio Batista u državnom udaru zbacio vladu i predsednika Karlosa Prio Sokarasa i otkazao izbore. Kastro je protiv Batiste uložio tužbu sudu zbog kršenja ustava, ali je sud tužbu odbacio.

Zbog uvedene diktature, Kastro je sa grupom istomišljenika 26. jula 1953. godine poveo revolucionarni pokret. Prvi potez je bio napad na kasarnu „Monkada“, u Santijago de Kubi, sa oko 300 ljudi. Međutim taj napad je bio neuspešan, većina njegovih drugova pobijena, a Kastro sa još nekolicinom njih zatvoren. U zatvoru je ostao sve do 1955. godine. 

U to doba njegove političke ideje bile su: nacionalizam, antiimperijalizam i reformacija. Njegove ideje tada još nisu bili povezane sa komunizmom. Nakon puštanja iz zatvora Kastro je otputovao prvo u Sjedinjene Američke Države, a potom u Meksiko gde je organizovao revolucionarni pokret nazvan „26. jul“ zajedno sa svojim istomišljenicima među kojima je bio i Če Gevara.

Njegova borba protiv diktatora Batiste je završena pobedonosnih ulaskom trupa pobunjenika u Havanu 8. januara 1959. godine.

Fidel Kastro je dolaskom na vlast bio veoma neprijateljski raspoložen prema Sjedinjenim Američkim Državama, koje su se prijateljski odnosile prema Batisti i često se mešale u unutrašnje poslove Kube dok je on bio na vlasti.

Nakon što je Kastrova vlada nacionalizovala rafinerije nafte, šećerane i pogone za proizvodnju električne energije 1960. godine Sjedinjenje Američke Države su prestale da kupuju kubanski šećer i uvele ekonomski embargo prema Kubi. 
1961. godine SAD su pokušale uz pomoć kubanskih izbeglica da zbace Kastra s vlasti u invaziji na Zaliv svinja, ali bez uspeha.

Možda i kao posledica te invazije sledila je Kastrova izjava u decembru 1961. godine: „Ja sam marksista-lenjinsta i ostaću to do svoje smrti“.

Ranih 1960-ih Kastro je otvoreno prigrlio komunizam i uspostavio bliske veze sa SSSR-om primajući sve veću sovjetsku vojnu i ekonomsku pomoć. 

U doba 1960-ih i 1970-ih Kastrova vlada je učinila značajna poboljšanja u kubanskom obrazovnom sistemu i organizaciji zdravstvene zaštite time prikazujući kubansku revoluciju kao primer drugim narodima.
Međutim, američko-kubanski odnosi su nastavili da se pogoršavaju, naročito tokom Kubanske raketne krize 1962, kada su Amerikanci otkrili da je Sovjetski Savez na Kubi postavio svoje balističke projektile dalekog dometa i time praktično imao cele Sjedinjene Države „na dlanu“.

Predsednik Džon Kenedi je tada uveo pomorsku blokadu Kube kako bi prisilio sovjetskog lidera Nikitu Hruščova na povlačenje sovjetskih projektila s Kube. 
Kastro je takođe aktivno pomagao revolucionarne pokrete u Latinskoj Americi, a u 1970-ih i 1980-ih i u Africi (Angola, Etiopija). 
1979. izabran je za vođu Pokreta nesvrstanih, poziciju koja mu je dala međunarodni ugled. Nakon što je kasnih 1980-ih SSSR počeo da sprovodi niz socijalnih i ekonomskih reformi Kastro je oštro kritikovao takve eksperimente s kapitalizmom i tvrdio kako na Kubi nema potrebe za sličnim reformama.

Raspad Sovjetskog Saveza 1991. godine prekinuo je dotok pomoć Kubi izazivajući time još veće propadanje posrnule kubanske ekonomije. Kastro je na takav razvoj događaja odgovorio 1993. godine kada je dopustio ograničeni niz ekonomskih reformi i delimičnu legalizaciju privatnog preduzetništva.
Tvrdio je kako je jedini način da se postigne ekonomski rast očuvanje jednopartijske države, ograničavanje privatnog preduzetništva i brzo utišavanje političkih protivnika. 

Jednom prilikom upitan kada će obrijati bradu i skinuti vojnu odoru odgovorio je: „Kada se okonča revolucija!“

Kastro je zbog bolesti napustio vlast 2006. godine i vođenje zemlje prepustio je svom bratu Raulu.

Metak Fidela Kastra nije hteo ni u ratu ni u miru. Preživeo je 637 atentata bez ijedne ogrebotine.
“Oduvek sam znao da sam smrtan, izjavio je Kastro u razgovoru sa španskim intelektualcem Federikom Majorom. Ključ moga života bio je zapravo u tome da sam u svakom trenutku bio svestan iznenadne, nepredvidive smrti, toliko da me to nije ni preokupiralo. Kada me je moj buntovni karakter gurnuo na put revolucionarne borbe, a niko me nije na to terao, znao sam da je malo verovatno da ću dugo poživeti. Ali, eto, poživeo sam…”
“Sada ovi iz CIA”, nastavio je Kastro, “jedva čekaju da umrem kada već nisu uspeli da me ubiju, a radili su svesrdno na tome”.

Za Kastra, kao i za Napoleona, metak očigledno nije još “izliven”. Smrt ga nije htela. Nije mu bilo suđeno da umre od nasilničke ruke. Koliko je u tome zaslužna njegova izuzetno brojna i perfektno obučena služba obezbeđenja, a koliko mu je u tom “ruskom ruletu” i sudbina bila naklonjena, teško je dati tačan odgovor.
Kastro je svoj život proživeo u tom začaranom krugu, a da nije doživeo, kako bi Markes rekao, ni najmanju ogrebotinu. Iz Majamija su donedavno verovali da će probiti taj štit i “osloboditi Kubu od diktatora.”

“Svakog dana učestvujem i pobeđujem u igri koja se zove ’pobediti smrt’. I priznajem, jako uživam u tim igrama i pobedama, jer znam koliko to teško pada mojim neprijateljima…”