Istorijski fakti svedoče da radnici nikada u praksi i svakodnevnom životu nisu uživali takva prava, niti su bili postavljeni na takav pijedestal na kojem su bili u samoupravnoj Jugoslaviji.
Samoupravno društvo je temeljeno na radu za dobrobit čovjeka, da čovek bude slobodan, bez ikakve eksploatacije, da stvara i upravlja onim što je stvorio.
Među običnim svetom se nije pitalo o nacionalnosti, nije bio bitan materijalni status, ljudi su se cenili po karakternim osobinama, odnosu prema drugima i delima.
Nisu bile retke životne priče ljudi koji su prešli put od KV radnika, neposrednog proizvođača i samoupravljača do direktora jedne radne organizacije.
Kasa uzajamne pomoći je bila oblik dobrovoljnog udruživanja kako bi se pomoglo članovima radne organizacije sa kratkoročnim pozajmicama.
Tako su oni sa najmanjim primanjima rešavali neke bitne životne probleme vezano za izgradnju kuće, kupovinu nameštaja, školovanje dece.
Zaposleni su dobijali bonove za topli obrok, pa su se hranili u restoranima društvene ishrane ili na kioscima s viršlama. U SFRJ se smatralo prirodnim da zaposlenima bude plaćen topli obrok.
Radno vreme je bilo od 7 do 15 h uz pauzu koja se obično provodila u pomenutim restoranima. Subote i nedelje su bile neradne osim za one organizacije kod kojih je priroda posla zahtevala da se radi i za dane vikenda.
A kada dođe vreme godišnjih odmora tu su uvek bila radnička odmarališta u koja se opet išlo u organizaciji sindikata.
Bez većih problema su se mogla koristiti neplaćena odsustva, bolovanja, a sistematski lekarski pregledi su bili obavezni i provođeni u svim preduzećima.
Kada bi se desio smrtni slučaj, radnik je imao pravo na besplatnu sahranu. Ukoliko je umro za vreme radnog veka, u istu radnu organizaciju se odmah zapošljavao neko od članova najuže porodice.
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.