HARIS DŽINOVIĆ INTERVJU: 'Za mene se Juga još nije raspala, svi smo i dalje naši!'

 "Živim kao Jugosloven i dan-danas. Za mene se Jugoslavija nije raspala, svi smo i dalje naši dok govorimo isti jezik."

- Kako vama danas izgleda situacija u našoj državi? 

- Iskreno da kažem, slušam žamor ljudi. S obzirom na to da zbog prirode svog posla poznajem psihologiju mase, znam kada su ljudi sretni, nesretni ili zadovoljni, nezadovoljni, to se jasno vidi po njima. Logično je da se danas vidi nezadovoljstvo sopstvenim životom, situacija je takva, svi znamo. To je davno konstatovano. Situacija ne da nije sjajna nego je na ivici egzistencije. Porodice jedva sastavljaju kraj sa krajem, tako da su ljudi, koliko para primaju, mađioničari u načinu na koji uspeju da prežive.

- Smatrate li da je ovo najteži period u kojem se Jugoslavija zatekla?
- Nije najteže, ali je teško. Najteže je bilo kada je bio raspad Jugoslavije i kada su bili ratovi na ovom podneblju, to je najteže stanje. Posle toga nastalo je neko drugo stanje koje se naziva kriza života. Tu spadaju sredstva za život i sve ono što ljudima fali, a ne mogu da sebi priušte.

- Pomenuli ste Jugoslaviju, jeste li jugonostalgičar?

- Živim kao Jugosloven i dan-danas. Ne mogu se promeniti, jer je Jugoslavija pukla u mojoj 40. godini, šta ja mogu promeniti tu kod sebe. Kao čovek koji je nomadski orijentisan, šetao sam svuda, tako da ova moja priča ima uporište i razlog zašto je to tako. Za mene se Jugoslavija nije raspala, svi smo i dalje naši dok govorimo isti jezik.

- Odavno ste otvorili restoran u Parizu. Gde je zaškripalo, pa ste lokal zatvorili i vratili se u Beograd?
- Restoran je otvoren iz šege. Otvorili smo ga partner koji ima jednu agenciju za avionske karte i ja. Tada smo odlučili da kupimo kafanu, da nas ne teraju na fajront, da možemo mirno piti u svojoj kafani. Čovek sam koji voli ostati malo duže u kafani, normlani svet završi večeru u 23, a ja počinjem u jedan, dva posle ponoći. I onda je logično da ljudi zatvaraju kafanu i kažu da je kraj i nema više pića. To je jedini biznis u životu koji se završio, a da su partneri ostali dobri prijatelji. Kafana nije mogla raditi dobro, zato što sam ja bio najbolji gost tu. Nikome nisam dao da plati račun. Da ne bi država to uzela, mi smo proglasili stečaj i na kraju izvukli uloženo.

- Da li biste danas otvorili restoran u prestonici, s obzirom na to da mnogi znaju da ste odličan kuvar?
- Pa ne znam, veliki deo života sam proveo u kafani kao gost, ali sam bio i tri godine sa one druge strane šanka. Držati kafanu je težak posao, vrlo složen, a biti non-stop nekome na usluzi je veoma teško. Još uvek hoće da im pevam. Otvoriću kada se ostavim mikrofona.

- Mladi ljudi sve češće odlaze da rade u inostranstvo.
- Zanimljiva stvar je da je svima koji odu preko fantastično. Ima mladih i pametnih ljudi koje su strane kompanije iskoristile da im vode posao, a ovde nisu imali posla. To je tužno.

- Kažu da ne pričate sa kolegama, priča se da sa Brenom da ne govorite, da li je to istina?
- Ma dajte to su čiste gluposti. Brenu pitajte zašto nije pričala sa mnom. Sada posle pet godina je progovorila, a zašto se tek tada setila, nemam pojma. Neka oni svoje skandale nose na svojim leđima. Vaspitan sam i kulturan čovek, ako ne govoriš sa mnom, jednostavno treba da znaš razlog tome, i to je kraj.