RADE ŠERBEDŽIJA: "Dao bih Holivud za srećne dane u Jugoslaviji!"

Ja bih svu svoju holivudsku karijeru menjao za one srećne dane koje sam živeo na jugoslovenskim prostorima

Važno mi je da je užasni rat završen i važno mi je misliti i nadati se da se nikada neće ponoviti…

Važno mi je da Novak Đoković i Jelena i Ana pobeđuju… Ja branim svaku svoju boru i svaku svoju sedu vlas. One svedoče o bogatom životu kroz koji sam prošao. A lice, znaš, nikada nije samo tvoje… – kaže naš i svetski proslavljeni glumac.

Da nisi dobio ulogu u filmu „Pre kiše“, da li misliš da bi Holivud bio deo tvog života? To me posebno zanima jer je i moj otac Zafir bio kandidat za tu ulogu! - Vasil Hadžimanov.

–Kad me je Milčo Mančevski pronašao u Londonu i kad sam pročitao scenario za film „Pre kiše“, kazao sam mu da mi se mnogo sviđa. On je rekao da je ulogu Aleksandra napisao za mene. Pitao sam ga: 

„Kako to kad se sada prvi put vidimo u životu“, a on mi je rekao: „Živojin Pavlović je moj najdraži režiser, a ti si igrao u pet njegovih filmova.“ 

Naravno da postoji mogućnost da su neki producenti iz Makedonije predlagali i druge glumce, ali čini se da je Milčova želja bila od početka da ta uloga pripadne meni. I zaista, kad sam počeo da radim na njoj i da snimam film, osećao sam se kao da sam to uistinu ja. Naravno da mi je taj film beskrajno pomogao, jer je osvojio Venecijanski festival i zbog toga što su ga sve filmadžije u svetu posebno volele… No, mnogi naši filmovi su uspeli u svetu, ali su samo retki glumci uspeli da prodru na holivudsko tržište. 

Mislim da sam imao i beskrajno mnogo sreće, a desila se i jedna važna stvar. Te 1994. godine moj londonski agent mi je napravio sastanak, tj. audici­ju sa Filipom Nojsom za film „Svetac“. Konkurisao sam za jednu malu ulogu, ruskog gene­rala Volkova. No režiseru sam se nekako posebno svideo i dao mi je čitav scenario, pa me je zamolio da pripremim dve scene ruskog tajkuna Tretjaka. Usput mi je rekao da obožava Dušana Makavejeva i da je voleo moju ulogu u Makovom filmu „Manifesto“. Za ulogu su konkurisale velike zvezde poput Džona Vuda i Maksimilijana Šela, no Filip se borio za mene. Nakon mesec dana stigla je poruka od glavnih ljudi iz „Paramaunt pikčersa“. „Yes… We love this guy“ (Da, dopada nam se taj momak)!

Gospodine Šerbedžija, koliko često posećujete Liku u Hrvatskoj (i moja rodbina je tamo)? Šta mislite, zbog čega dosta glumaca odavde odlazi u Ameriku i zapadnu Evropu kad su veoma male šanse da dožive uspeh kakav su ovde imali, jer je jezik prepreka? - Lara, Obrenovac.

–Draga Lara, ne idem često u naš rodni kraj. Ne vode me putevi tamo. Iako često i sve više i više maštam o njemu i sećam se svoga detinjstva, mirisa pokošene trave, vranih konja koje sam kao dete leti jahao i izvorske hladne vode od čije su svežine trnuli zubi. Lika je duboko u mome srcu i telu, i sve što radim, čini se, ima veze sa mojim rodnim krajem. Pre neki dan sam sreo svog dragog prijatelja Danijela Dragojevića, velikog pesnika, i kad sam mu ispričao da želim sagraditi malu kuću na ruševinama moje rodne kuće u Buniću, rekao mi je ozarenih očiju: „Rade, svakako to učinite, sagradite tamo svoju kuću… I kad je sagradite, nemojte nikada tamo otići.“

–Ne srećem mnogo naših ljudi koji pokušavaju na američkom filmu. Teško je, ali se isplati pokušati. To je kao da igrate na ruletu u Las Vegasu. Nije dosta da ti se okrene tvoj broj. Treba sreću znati i zadržati i umnožiti. No, moram vam reći, ja bih svu svoju holivudsku karijeru menjao za one srećne dane koje sam živeo nekada davno na tim južnoslovenskim prostorima, gde sam bio deo važnog i značajnog Ristićevog KPGT-a.