RADOSLAV ZELENOVIĆ O JUGOSLAVIJI: Bili smo EU u malom

Za mene je državna zajednica SFRJ bila EU u malom. Imali smo svoje republike, veroispovesti, svoje škole, akademije, a zajedničku carinu, vojsku i monetu - kaže Radoslav Zelenović, v.d. direktora Jugoslovenske kinoteke.

Radoslav Zelenović bio je urednik Filmskog programa beogradskog Doma omladine, filmski urednik TV Beograd, jedan od osnivača i dugogodišnji direktor Međunarodnog filmskog festivala na Paliću, a već 22 godine živi u nečemu što se zove jugoslovensko.

Kada idem u Hrvatsku ili Sloveniju, sa čudnim osećanjem vadim pasoš - Radoslav Zelenović

- Jugoslovenska kinoteka je ozbiljan svetski brend. Da smo menjali imena kako su se menjali nazivi država na ovim prostorima, ne znam dokle bismo stigli - dodaje Zelenović.

Radoslav Zelenović bio je urednik Filmskog programa beogradskog Doma omladine, filmski urednik TV Beograd, jedan od osnivača i dugogodišnji direktor Međunarodnog filmskog festivala na Paliću, a već 22 godine živi u nečemu što se zove jugoslovensko.

- Jugoslovenska kinoteka je ozbiljan svetski brend. Da smo menjali imena kako su se menjali nazivi država na ovim prostorima, ne znam dokle bismo stigli - dodaje Zelenović.

Zna da kada se priča o prošlosti, onda je to uvek ili uglavnom o dobrom.
- Sa prijateljima i sada kada pričam o vojsci ispada da je bila savršena, a nije. Međutim, postojale su stvari koje su se podrazumevale. Koji ćeš frižider a koji televizor da kupiš, da je nezaobilazan dodatak “vegeta”. Kada sam sedamdesetih bio na razmeni studenata u Lenjingradu, profesorica Ruskinja pravila je večeru za grupu nas studenata i čim smo ušli osetio sam prepoznatljiv miris. Ako ste hteli da ih obradujete, “vegeta“ je bila pravi izbor poklona - navodi sagovornik.

Nedavno je, kaže, pročitao na nekom forumu komentar da je Juga bila zakon jer se za sadašnju cenu fara polovnog automobila nekada mogla uraditi generalka “juga“.
 

Pula Filmski festival u Puli nije se propuštao i tamo smo svi bili na okupu. Posle ovog, organizovana je Mala Pula u Beogradu, bili su redovi za karte do iza restorana „Sunce“, podrazumevalo se da se svuda poklone publici i Bata Živojinović i Smoki Samardžić i Boris Dvornik i Radko Polič...

- Sećamo se kako nam je bilo dobro, kako je bilo jeftino, kako smo putovali i neuporedivo lakše rešavali razna egzistencijalna pitanja. Bilo je nezamislivo da neko 20 meseci ne prima platu, da se prodaju bioskopi i uništi čitava delatnost. Znao se red. Postojala je sigurnost i mogli ste da kao dete izađete iz kuće i da po ceo dan budete odsutni, a da niko ne pita gde ste i da li će vam se nešto desiti. Tranzicija nam je donela strah da li ćemo imati da nahranimo dete i da li smemo uopšte da ga pustimo da izađe na ulicu - ističe Zelenović.

Jugonostalgičari se najčešće sete stare zemlje kada dođe leto i kada nam se ide na more.

- Od kada su počeli ovi nesretni događaji nisam bio na moru, a išli smo do tih događaja često jer je moja žena rođena u Rijeci i imala je tamo kuću. Priznajem i da i danas kada izlazim iz zemlje u Hrvatsku ili Sloveniju, sa čudnim i pomešanim osećanjem vadim pasoš. Ali kada dođete u Ljubljanu kod prijatelja, kao da se ništa nije desilo. Sve izgleda kao da se malo toga promenilo u našim odnosima, a isto je i kada oni dođu na okupljanje 6. juna povodom Dana Kinoteke - kaže sagovornik.

Veze koje su ratom pokidane opet su uspostavljane preko filma.
- Tako je 1997. na Palićkom festivalu prvi put kod nas prikazan hrvatski film “Kako je počeo rat na mom otoku“. Brešan, kad smo se sreli posle nekih godina, reče da ne zna ko se tada više uplašio, oni koji su nam dali ili mi što smo ga prikazali u Srbiji. Vremenom, prikazivanje filmova ovde i tamo postala je normalna stvar - zaključuje Zelenović.

U Jugoslaviji koprodukcije su bile normalna stvar, a filmovi koji nisu bili komercijalni imali su svoje sigurno mesto u Domu omladine.

- Postojalo je i nešto što se zvalo JRT, a konkurencija je bila jaka: ko će pre da prikaže „Odiseju u svemiru“, „Prohujalo s vihorom“ ili „Kosu“, i davala je nešto što je bilo nezabeleženo u TV prikazivanju poput ciklusa “50 filmova nagrađenih Oskarom“ gde je nosilac programa bio TV Beograd u saradnji sa nekoliko TV centara. Kada pogledate danas, konkurencija se svodi na to ko će pre da otme Sigala ili Džekija Čena, pa imate utisak da niko drugi osim njih ne snima - ističe Zelenović.

Znao se red

U Jugoslaviji je bilo nezamislivo da neko 20 meseci radi i da ne prima platu, da se prodaju bioskopi i uništi čitava delatnost. Znao se red.