AL-DAM: NATO BANDITI VLADAJU LIBIJOM, ZEMLJA U RUŠEVINAMA!

Zverski NATO napad doveo je Libiju u “vazalni ponižavajući položaj”, a nekada bogata i bezbedna zemlja, pretvorena je u ruševine, izjavio je rođak mučki ubijenog libijskog vođe Moamera el Gadafija, Ahmed Gadaf Al-Dam, u ekskluzivnom intervjuu za “Raša tudej” na arapskom jeziku.

- Gadafi nije imao moć jer je moć pripadala narodu, uključujući narodne kongrese i komitete. Libija je bila jedna od vodećih država u Africi i imala je čvrstu međunarodnu reputaciju. Posle "puča" zemlja je postala vazal i ponižena. Budućnost se sada diktira iz inostranstva - izjavio je rođak ubijenog libijskog vođe Ahmed Gadaf Al-Dam.

Zapad je upotrebio ratne brodove i rakete da zaštiti bandite koji sada vladaju tom zemljom, rekao je Al Dam.

Nakon svrgavanja Gadafija, nekada bogata i bezbedna Libija, pretvorena je u ruševine, a mnogi Libijci bili su primorani da napuste svoje domove, kazao je Gadafijev rođak.

– Libija je bila jedna od vodećih država u Africi i imala je čvrstu međunarodnu reputaciju. Posle "puča" zemlja je postala vazal i ponižena. Budućnost se sada diktira iz inostranstva. Prošli smo kroz bol, suze, brojne smrti i moralne gubitke. I sada, pet godina kasnije, svedoci smo rezultata "revolucije" potpomognute NATO-om – poručio je Al-Dam.

Jedini cilj NATO intervencije je bilo ubistvo Muamera el-Gadafija, naveo je Al-Dam.

U isto vreme, Gadafi nije imao moć jer je moć pripadala narodu, uključujući narodne kongrese i komitete, istakao je bivši general.

– Nije bilo diktatora ni tiranina u Libiji. Ljudi su mogli da promene sve što im se nije dopadalo. Imali su novac i oružje – ukazao je Al-Dam.

Libija se sada pretvorila u “sedište reketiranja i globalne mafije”, naglasio je on.

– Teroristi su dolazili u Libiju avionom, uz podršku Zapada. Zapadni ratni brodovi i rakete štitili su te teroriste koji su došli u Libiju 2011. pretvarajući se da su pravi muslimani – dodao je Al-Dam.

Narodna milicija Bengazija se zaklinje na vernost Gadafiju i odbacuje imperijalističku „zaštitu”

U ime milostivog Boga pozdravljamo sve slavne, slobodne i dostojanstvene koji brane svoju zemlju i ne povlače se, koji su ostali na pravom putu, unutar i izvan naše voljene zemlje.

Mi smo slobodni i dostojanstveni narod grada Bengazija. Mi pomno pratimo dešavanja u političkoj sferi, pet godina nakon katastrofe i kroz šta naša voljena zemlja prolazi: propast, uništavanje, krađu, masovna ubistva i raseljavanje ljudi, kao i potpuno odsustvo vladinih institucija i odsustvo bilo kakve sigurnosti, kao i kontrolu kriminalnih grupa i milicija koje plave zemlju korupcijom.

Njihova korupcija je doprla i do kamenja.

Mi, slobodni građani Bengazija, odbacujemo izdajničku vladu Al-Saraj, odbijamo da njegovi delegati kontrolišu Libiju, mi odbijamo direktnu i indirektnu kolonizaciju, kao i stranu intervenciju u ime „naše zaštite”, a vi već znate da je stradanje libijskog naroda počelo kada su prvi put došli da „nas zaštite”.

Zahtevamo oslobađanje zatvorenika i posebno lidera Seif al-Islama i ne može biti bilo kakvih razgovora, pregovora ili napretka, ako se ne vrše preko preko njega (Seifa). Naša plemena stoje uz njega u ratu za oslobođenje i vraćanje dostojanstva i bezbednosti i narodne republike.

Mi smo verni vojnici domovine. Onima koji su proterani, kidnapovani ili zatvoreni kažemo, oružje je spremno, neprijatelj je jedan, a domovina zove na borbu.

Mi, borci za slobodu „narodnog otpora” zahtevamo povratak libijskih izbeglica i emancipaciju naših voljenih zatočenih u zatvorima tame, koji su smatrani izdajnicima od 2011. godine . Mi nismo oruđa smrti, mi smo u pravu, mi se borimo za cilj. Vaša deca će biti posvećena očuvanju svakog pedlja naše domovine.

Slogan: Bog, Moamer i Libija!

princip.info

LEGENDARNI GADAFI - Živeo je u šatoru sve dok i poslednji Libijac nije dobio kuću

Moamer el Gadafi, predstavljen od strane monstruozne NATO propagandne mašinerije (predvođene CNN/Reuters dvojcem) kao beskrupulozan diktator, je od Libije koja je bila jedna od najsiromašnijih zemalja stvorio naciju sa najvišim standardom u Africi. Od kada je počela libijska "revolucija", većina zapadnih medija Moamera el Gadafija predstavljala je kao zločinca i diktatora koji ugnjetava sopstveni narod.

Danas znamo da nije bilo onako kako je to prikazivala zapadna medijska mašina i da su neka dostignuća Gadafijeve vladavine sve vreme prećutkivana. Prema sistemu koji je Gadafi razvio dolaskom na vlast obrazovanje i zdravstvena zaštita su bili besplatni u Libiji. Pre dolaska Gadafija na vlast, samo 25 odsto stanovništva bilo je pismeno. Danas 83 odsto Libijaca čita i piše, a 25 odsto ima fakultetsku diplomu.

Ukoliko bi neki građanin odabrao da se bavi zemljoradnjom, od države bi dobio kuću sa zemljom, poljoprivrednu opremu, seme i goveda, kako bi započeo biznis i sve to bespovratno.
Malo je poznato da u Libiji nisu postojali računi za struju, a nisu postojale ni kamate na kredite u bankama koje su sve bile državne.

Gadafiju je najviše zamerano da krši ljudska prava u Libiji, a malo je poznato da je naredio da dok god svaki Libijac ne dobije kuću neće ni njegova porodica. Tako je Gadafijev otac preminuo, a da je još uvek živeo u šatoru. Gadafi je izlazio u susret mladencima. Tako je svaki mladi bračni par dobijao od države po 50.000 američkih dolara kako bi kupio stan i zasnovao porodicu.

Ukoliko bi Libijac poželo da se školuje u inostranstvu ili bi mu bilo neophodno lečenje van granica zemlje, imao bi novčanu pomoć države koja bi plaćala sve troškove i još bi davala po 2.300 američkih dolara za smeštaj i prevoz.
Država je čak učestvovala i u kupovini kola, inače jeftinijih nego u Evropi, pa je subvencionisala kupovinu sa 50 odsto učešća.

A kad se već kupe kola, sa benzinom nema problema jer je gorivo u Libiji koštalo 0,14 dolara za litar, što je bilo jeftinije od vode. I hleb je bio praktično besplatan sa cenom od 0,15 dolara za 40 (!) vekni.

Libijski pobunjenici

Gadafi je znao da je za pustinjsku zemlju voda najbitnija pa je napravio veliki vodovod kroz Saharu koji je spojio Tripoli, Bengazi i Sirt i tako omogućio nesmetano snabdevanje, ali i porast gradske populacije. Na žalost, tokom bombardovanja NATO je dobrim delom ovaj vodovod uništio.
Libiju je ostavio bez ikakvog spoljnog duga sa deviznim rezervama od 150 milijardi dolara, koje su, istina, sa početkom revolucije zamrznute širom sveta.
Svaki Libijac koji nije mogao da nađe zaposlenje po završetku školovanja dobijao je novčanu pomoć u visini plate predviđene za tu vrstu zanimanja. Dok su za svako rođeno dete žene dobijale po 5.000 američkih dolara.

Foto: Beta

Deo novca zarađen prodajom nafte, glavnog izvoznog artikla zemlje, slivao se na račune svih građana Libije.
Kada je Gadafi došao na vlast, istina prevratom, 1969. godine, Libija je bila jedna od najsiromašnijih zemalja na svetu. Pre nego je zapao u probleme sa ustanicima Libijci su spadali u narode sa najvišim standardom u Africi.
Šta kaže jedan Libijac u Beogradu: Za vreme Gadafija svaki Libijac je imao sve!

Libijac koji živi u Beogradu, Mohamed Alsakit Abdulgasem, smatra da je skoro sve što se u medijima govorilo o Gadafiju neistina i da stvari stoje potpuno suprotno.
– Libijci su pod Gadafijem živeli normalno i slobodno kao što se živi ovde u Evropi. Kažu da je Gadafi za 42 godine vlasti ubio dve do tri hiljade ljudi. U proteklih godinu dana u Libiji je stradalo preko 60.000 ljudi. Reč je o samo jednoj godini!

Finansirao Sarkozija, ovaj mu poslao bombe, Foto: AP

Kažu da je Gadafi ukrao naš novac. On je živeo u šatoru, a njegovi rođaci su živeli kao i svi drugi. Čak i da je ukrao milione, znate li koliko smo milijardi izgubili zbog rata koji nas je zadesio i koliko sada gubimo?! Svi se sada prave da ne znaju i niko ne pominje našu naftu.
Govorili su da je Gadafi diktator. U njegovo vreme 17.000 ljudi je ležalo u zatvoru. I to su sve bili osuđeni kriminalci. Sada u zatvorima leži najmanje 27.000 ljudi.
Pritom, kriminalci su pušteni, a u zatvore su strpani oni čiji je jedini greh što su podržali Gadafija. Problem nije bila diktatura Gadafija, već to što velike zemlje i velike kompanije imaju ekonomske interese u Libiji.
Mohamed priznaje da je i u vreme Gadafija bilo grešaka, ali kaže i da je bilo kritičara koji su tražili da se stvari poprave.
- U Libiji nije bilo sve idealno i postojale su kritike. I sam sam pisao mnogo članaka za libijske novine o tome. Dakle, postojala je sloboda govora.

One koji su bili protiv Gadafija podelio bih u tri grupe. Prvu čine oni koji su želeli da se u Libiji živi još bolje i da imamo još bolje uslove obrazovanja, rada i življenja. Sebe svrtstavam u tu grupu.

Drugu čine oni koji su došli spolja, sa NATO-om.
Treću grupu čine islamisti. Oni su najjači jer imaju veliki uticaj na lokalno stanovništvo. Veoma se plašim radikalnih islamista i mogućnosti da Libija postane novi Irak – da svaki dan budu bombaški napadi i ubistva.
Iako nije posetio zemlju još pre rata, Mohamed kaže da se čuje sa rođacima i da prati šta se tamo dešava. O tome kako je u Libiji danas, kaže:
– Sve je u haosu. Jedan dan ima struje, pa deset nema. Interneta nema, a telefoni rade povremeno. Sve komunalne usluge su stale i sve je u haosu. U vreme Gadafija mogli ste da napunite rezervoar za tri evra, a sada je nekoliko meseci bila nestašica?!

Problem u Libiji je u tome što niko ne može da kontroliše plemena. Sada imate milion Gadafija u Libiji koji misle da im sve pripada i sve žele da prisvoje za sebe!
Volim Gadafija jer su u njegovo vreme svi imali sve! Gadafi je dao nadu Africi. Želeo je da napravi jednu banku za celu Afriku. E, tu je pogodio Zapad i njihove interese.
Gadafi nam govorio da se školujemo u Jugoslaviji
– Jugoslavija je uvek predstavljana kao prijatelj Libije i tako smo učeni i u školi. Gadafi je voleo Jugoslaviju zato što ju je video kao neprijatelja zapadnih interesa. Podržavao je Jugoslaviju i tako što je slao naše studente ovde da se školuju. Govorio je da svako treba da ide u Jugoslaviju i da se tamo obrazuje.

VIDEO: Predstavljamo pakao Libije posle Gadafija

Legendarni pukovnik Gadafi je linčovan od strane libijskih pacova 20. oktobra 2011. godine, nakon građanskog rata koji je trajao deset meseci, a oni koji su digli oružje na višedecenijskog vođu libijske revolucije verovatno su se nadali da će izgraditi bolje društvo. Stvorili su fabriku smrti!

Bivši libijski predsednik vlade Ali Zejdan pobegao je iz zemlje nakon što ga je parlament smenio.Njegov naslednik je podneo ostavku manje od nedelju dana nakon postavljena, pošto su on i njegova porodica bili meta oružanog napada. 

Otmice, ubistva, pljačke, sukobi na ulicama, klanja, mučenja… deo su svakodnevice čak i u Tripoliju, srcu i prestonici države. 

Prošle godine je otet čak i sam premijer Ali Zejdan. Obračuni vojske i ekstremista su normalna pojava. Poslanici na zasedanja skupštine sa sobom nose ručne bombe radi samoodbrane. Sportisti igraju na ivici života i smrti: ako izgube, kreću na put bez povratka. 

Čak ni zapadni ambasadori nisu sigurni: američki je već linčovan, a isto je pokušano i sa francuskim.Pripadnici milicija pljačkaju ljude, upadajući im u kuće i stanove, bez ikakvih pravnih posledica. Silovanja ostaju nekažnjena. Kafići u kojima se okupljaju žene su mete bombaških napada. Demonstranti zauzimaju vladine zgrade kad god im nešto nije po volji.

Ne postoji red i ne postoji zakon.

2010. godine u Libiji je bilo samo 87 ubistava; 2012. ih je bilo 525, a to je povećanje od 503 odsto! Istovremeno, broj pljački je skočio sa 143 na 783: povećanje od 448 odsto!

Bez snažne centralne vlasti sa stvarnim moćima, Libija se doslovno raspada iznutra: tačno tri godine od kako je Francuska odlučila da je za libijski narod najbolje da bombardovanjem zaustavi ofanzivu Gadafijevih trupa koje bi rezultirale gušenjem ustanka u Bengaziju. Njegovi spaljeni tenkovi i dalje su na putu, jer niko ne nalazi za shodno da ih skloni.

Libija je propala država u kojoj ništa ne funkcioniše, i u kojoj se ne zna ni ko pije ni ko plaća.

Njihov izvoz je opao sa 1,4 miliona barela dnevno 2011. godine na samo 235.000 barela, koliko izvoze danas. Raznorazne milicije drže nezakonito i na svoju ruku oko 8.000 ljudi u privatnim zatvorima i tamnicama, a najveći broj koje su pustili priznali su da su bili mučeni. Nekih 40.000 ljudi u gradu Tavergi, južno od Misrate, izbačeni su iz svojih domova koji su potom uništeni, verovatno zbog podrške pukovniku Gadafiju.

– Što duže libijske vlasti tolerišu milicije koje dejstvuju bez ikakvih posledica, to će kasnije biti teže da ih se natera da odstupe i pokore se. Neprestano produžavanje rokova za njihovo razoružanje samo prolongira pustošenje koje sa sobom donose širom zemlje – kaže Sara Lej Vitson, direktora Hjuman Rajts Voča zadužena za Bliski Istok i Severnu Afriku.

Nažalost, milicije postaju snažnije a ne slabije. Libija je zemlja oblasnih, plemenskih i etničkih gospodara rata koji su često samo dobro naoružani reketaši koji koriste moć koju imaju i odsustvo adekvatnih policijskih snaga. Niko nije siguran: zapovednik libijske vojne policije je ubijen u atentatu u Bengaziju prošlog oktobra dok je u februaru u Derni ubijen glavni državni tužilac; prethodno je, decembra 2011, usred bela dana izvučen iz svojih kola na ulici od strane naoružanih ljudi koji su zahtevali da oslobodi njihovog prijatelja.

Jedna od najzanimljivijih karakteristika trenutnih dešavanja u ovoj zemlji zapravo je ono što se ne dešava: NATO države koje su entuzijastično pošle u rat kako bi navodno zaštitile interese tamošnjeg naroda, danas su potpuno nezainteresovane za ono što se zbiva. Barak Obama je kazao jednom prilikom da je ponosan na svoju ulogu u sprečavanju masakra u Bengaziju, ali je ćutao kao zaliven kada su te iste milicije koje je pomogao otvorile vatru na demonstrante dok su protestovali zbog njihovog prisustva u Tripoliju, ubivši 42 ljudi. Ćutao je kao zaliven kada su te iste milicije na decu na ulicama Tripolija pucale iz protiv-avionskih mitraljeza.

Slučajno ili ne, upravo je sada na svetlost isplivalo ko zapravo stoji između rušenja Pan Amovog aviona iznad Lokerbija 1988. godine, kada je stradalo 270 ljudi. Do sada je to bio najpoznatiji Gadafijev zločin, ali je istraživanje Al Džazire nedvosmisleno pokazalo da on sa tim nema veze, niti libijski obaveštajac Abdelbaset al-Megrahi koji je za to osuđen. Ovo je bilo delo iranskih službibezbednosti, i bilo je osveta za rušenje iranskog putničkog aviona od strane američke mornarice ranije te godine.

Potpuno je jasno zašto je Zapad želeo Gadafija mrtvog: svakako ne zato što je bio basnoslovno bogati korumpirani diktator, već zato što je vodio svoju patriotsku pro-arapsku politiku, imao mnogo para i radio suprotno njihovim interesima.

Građanski rat između Gadafija i pobunjenika prikazan je u zapadnim medijima kao sukob između dobra i zla, a ništa nije moglo biti dalje od istine. Gadafi je bio zlikovac koji je uz to i demonizovan, dok su njegovi protivnici tretirani sa velikom dozom naivnosti i nedostatkom skepse; niko se nije potrudio da ih malo istraži dok je rat trajao i zagrebe ispod površine. Nakon toga, zapadni mediji su jednostavno počeli da ignorišu Libiju.

Šta možemo da naučimo iz libijskog iskustva? Možda ovo: građanska, politička i ekonomska prava ne mogu biti osigurana ako ne postoji snažna država. Libija je, baš kao i Sirija, zemlja podeljena iznutra. Bila je to za vreme Gadafija, ali je on uspevao da održi mir jer je znao bolje nego zapadni vlastodršci; danas je ta podela otišla u ekstrem, nasilje i smrt.

Libijci nemaju čemu da se nadaju, osim decenija pakla koje su pred njima. Molimo za jedan cinični aplauz Vašingtonu, Parizu i Londonu.

SVEDOČANSTVO - Evo zašto je Zapad ubio legendarnog pukovnika Gadafija

Evropska Unija i Amerika duguju Libijskoj državi 200 milijardi dolara za isporučenu naftu ! 2012. godine su istekle koncesije velikih naftnih kompanija koje polažu pravo na Libijsku naftu. Gadafi je zatražio vraćanje duga i zapretio je da će u suprotnom da sklopi međudržavne ugovore s drugim zemljama i kompanijama. 

Zbog toga je došlo do ovog neviđenog razaranja Libije. 

Da li je libijski građanin imao razloga da se buni protiv režima Muamera el Gadafija? Nije...

Ako gledamo standard libijskog naroda i povlastice koje im pruža država imali su vrlo lep i lagodan život: 
- Živeli su kao mali bogovi. Libija ima 6,5 miliona stanovnika, a ima 14 miliona registrovanih automobila, - Ako neko hoće da studira u bilo kojoj državi u svetu on podnosi molbu i država mu osigurava stan, hranu, automobil, besplatno školovanje i mesečnu stipendiju od 2300 dolara, 
- U Libiji se ne plaća voda, struja, plin i porez, a krediti se daju bez kamata. 
- Ako u roku od pet godina ne možete vratiti kredit, država ga otpisuje ili vraća za vas. 
- Ako hoćete da kupite auto, vi dajete 20-30% od cene, a ostalo dotira država. U Libiji za 10 dolara možete da kupite 85 litara benzina ili nafte. U Libiji je hrana gotovo besplatna, 10kg hleba košta 0,15 dolara. U Libiji njihovi građani ne rade fizičke poslove, sve su stranci. 
- Libijci ne idu da rade po belom svetu jer za to nemaju potrebe. U Libiji ni jedan građanin nije izbačen ili mu je oduzet stan ili auto zato što nije mogao vratiti kredit, što nije redak slučaj po ovim takozvanim demokratskim zemljama koje su se okomile na Libiju a koje ono što je proizašlo iz SFRJ teži da sledi. 

Iskreno žalimo Libijski narod jer će se pretvoriti u najamnu radnu snagu, radiće za 100 dolara i gde će im ove povlastice biti sve ukinute, a o lagodnom životu kakav su živeli moći će samo da sanjaju... 

Par činjenica o životu u Libiji pod Gadafijem: 
- beskamatni krediti; 
- u toku studiranja prima se prosečna plata za to zanimanje, 
- ako ne nađeš posao nakon završenog fakulteta, država plaća kao da radiš u struci, 
- po stupanju u bračnu zajednicu, država poklanja stan ili kuću, 
- kupovina vozila po fabričkoj ceni, 
- nikome ne duguju ni centa, 
- Evropska Unija i Amerika duguju Libijskoj državi 200 milijardi dolara!!! 
- besplatno zdravstvo (medicinska sestra na svakog pacijenta) i obrazovanje, 
- 25% ljudi visoko obrazovano.

FOTO: RAJ NA ZEMLJI - Ovako se živelo u Libiji pod Gadafijem!

Iako zapadna propagandna mašinerija i dalje blati legendarnog libijskog lidera, ono što oni ne žele da se zna je da je ova afička zemlja imala najveći životni standard na ovom kontinentu. Danas ona predstavlja jednu od baza Islamske države...

Iako predstavljen kao beskrupulozan diktator Moamer el Gadafi je od Libije, koja je bila jedna od najsiromašnijih zemalja, stvorio naciju sa najvišim standardom u Africi.
Od kada je počelo napad na Libiju, većina medija Moamera el Gadafija je pogresno predstavljala kao zločinca i diktatora koji ugnjetava sopstveni narod. 

Danas znamo da nije baš sve bilo onako kako je to prikazivala medijska mašina i da su neka dostignuća Gadafijeve vladavine sve vreme prećutkivana.

Prema sistemu koji je Gadafi razvio dolaskom na vlast,obrazovanje i zdravstvena zaštita su bili besplatni u Libiji. Pre dolaska Gadafija na vlast, samo 25 odsto stanovništva bilo je pismeno. Danas 83 odsto Libijaca čita i piše, a 25 odsto ima fakultetsku diplomu.

Ukoliko bi neki građanin odabrao da se bavi zemljoradnjom, od države bi dobio kuću sa zemljom, poljoprivrednu opremu, seme i goveda, kako bi započeo biznis i sve to bespovratno.

Malo je poznato da u Libiji nisu postojali računi za struju, a nisu postojale ni kamate na kredite u bankama koje su sve bile državne.

Gadafiju je najviše zamerano da krši ljudska prava u Libiji, a malo je poznato da je naredio da dok god svaki Libijac ne dobije kuću neće ni njegova porodica. Tako je Gadafijev otac preminuo, a da je još uvek živeo u šatoru.

Gadafi je izlazio u susret mladencima. Tako je svaki mladi bračni par dobijao od države po 50.000 američkih dolara kako bi kupio stan i zasnovao porodicu.

Ukoliko bi Libijac poželo da se školuje u inostranstvu ili bi mu bilo neophodno lečenje van granica zemlje, imao bi novčanu pomoć države koja bi plaćala sve troškove i još bi davala po 2.300 američkih dolara za smeštaj i prevoz.

Država je čak participirala i u kupovini kola, inače jeftinijih nego u Evropi, pa je subvencionisla kupovinu sa 50 odsto učešća. A kad se već kupe kola, sa benzinom nema problema jer je gorivo u Libiji koštalo 0,14 dolara za litar, što je bilo jeftinije od vode. I hleb je bio praktično besplatan sa cenom od 0,15 dolara za 40 vekni.

Gadafi je znao da je za pustinjsku zemlju voda najbitnija pa je napravio veliki vodovod kroz Saharu koji je spojio Tripoli, Bengazi i Sirt i tako omogućio nesmetano snabdevanje, ali i porast gradske populacije. Na žalost, tokom monstruoznog bombardovanja NATO je dobrim delom ovaj vodovod uništio.

Libiju je ostavio bez ikakvog spoljnog duga sa deviznim rezervama od 150 milijardi dolara. 

Svaki Libijac koji nije mogao da nađe zaposlenje po završetku školovanja dobijao je novčanu pomoć u visini plate predviđene za tu vrstu zanimanja. Dok su za svako rođeno dete žene dobijale po 5.000 američkih dolara.

Deo novca zarađen prodajom nafte, glavnog izvoznog artikla zemlje, slivao se na račune svih građana Libije.

Kada je Gadafi došao na vlast, istina prevratom, 1969. godine, Libija je bila jedna od najsiromašnijih zemalja na svetu. Pre nego je zapao u probleme sa ustanicima, Libijci su spadali u narode sa najvišim standardom u Africi.