Kemal Monteno rođen je u Sarajevu 17. septembra 1948. godine. Bio je jedan od najboljih i najplodonosnijih kantautora u Jugoslaviji. Preminuo je u Zagrebu u toku liječenja 21. januara 2015. godine. Sahranjen je u rodnom Sarajevu, 28. januara u Aleji velikana na groblju Bare.
“Nikada nisam voleo da slikam. Ne umem da pričam, da dajem intervjue, nisam ti ja za to. Bolje da popijemo po jednu…”, govorio je Kemal Monteno, slavni sarajevski kantautor, koji je prošle godine preminuo u 67. godini života.
Karijeru je počeo u drugoj polovini 1960-ih godina nastupom na festivalu "Vaš šlager sezone" 1967. godine s vlastitom pjesmom "Lidija". Tom festivalu ostao je trajno vjeran, tu su i nastale neke od Keminih najpoznatijih pjesama posvećenih BiH i Sarajevu, poput pjesama "Zemljo moja" (1975), i "Sarajevo ljubavi moja" (1976).
Kemo je bio nepopravljivi romantičar koji je u svojim pjesmama originalno objedinio elemente sevdalinke i italijanske kancone. Volio je festivale pa je rado godinama nastupao i na "Splitskom festivalu", "Opatijskom festivalu" te "Zagrebfestu".
Izdao je 14 albuma, ali i veliki broj pojedinačnih hitova. Bio je poznat i po brojnim duetima. Za svoj doprinos gradu Sarajevu dobio je i prestižnu Šestoaprilsku nagradu Grada Sarajeva.
Kemo je bio izuzetno omiljen na estradi i "dobra duša" koja je uvijek zračila vedrinom.
Prije dva dana u dvorani Vatroslav Lisinski u Zagrebuodržan je koncertu spomen na Kemala Montena, na kojem su nastupili brojni Kemini prijatelji, saradnici i kolege.
Veliki hitovi "Nekako s proljeća", "Sarajevo ljubavi moja", "Hiljade pahulja bijelih"... ostaju da vječno podsjećaju na velikog umjetnika i čovjeka, neponovljivog Kemala Montena.
Posljednju pjesmu Kemo je snimio u duetu sa hrvatskim tenorom Maksimom Hozićem, a naknadno je snimljen i spot za pjesmu "Otkako te nema".
Kemal Monteno bio je veliki jugoslavenski umetnik. Ne, ne mogu a da se s nostalgijom ne setim vremena u kome sam živela i zemlje u kojoj sam živela. U moje vreme sa mnom su bili mladi Arsen Dedić, Oliver Dragojević, Bora Čorba i Kemal Monteno. U moje vreme Arsen Dedić nije bio Srbin, u moje vreme Bora Čorba nije bio četnik, u moje vreme Oliver Dragojević odlazio je u Beograd, u moje vreme Kemal Monteno bio je ubica svih mojih ljubavnih jada.
Jugonostalgičarka, to sam ja? Mislite o meni što vam je volja. Oni koji se nisu rodili kad sam ja bila mlada ne znaju da smo živeli bez mržnje i straha da ćemo idućeg dana ostati bez hleba, zdravlja i života. Moji vršnjaci su zaboravili Jugoslaviju, kad je to bilo, ali su umetnici iz našeg vremena ono što nam baš niko ne može iščupati iz srca. Dvadeset i pet godina prošlo je od rata. Severina je danas hrvatski Arsen. Ceca je Srbima Čorba. Ko je Bosancima Kemal pojma nemam jer Bosanaca više nema. Kakve veze ima Kemal sa Jugoslavijom? Velike. Da nije rastao u zemlji u kojoj se umetnicima pružala prilika da svoj raskošni talent vinu u svemir niko danas u Hrvatskoj ne bi plakao uz Nekako s proljeća. Kemal Monteno bio je veliki jugoslavenski umetnik. Dvadeset i pet godina Kemal i kompanija za mene su momci iz nekih boljih, starih vremena.Nisam zaboravila rat ni što su nama oni radili. Sećam se živo i što su oni radili Sarajevu. Znam i Čorbu iz novije faze. Poznato mi je i što smo mi učinili Mostaru. Duboko poštujem stav velikog Olivera Dragojevića da više nikad ne kroči nogom u Beograd, koji nije ono što je nekad bio. Kemal, Kemal Monteno. Moja deca će plakati ili plaču, ne viđam ih često, uz njegove balade, moj će unuk svojoj curi, ako preživi odvratno vreme u kome živi, promukli Kemalov glas pokloniti curi umesto cveta.Slušala sam ga čitavu noć i plakala. Ne nad sobom. Ne nad njim. Ne nad zemljom koje više nema, jer je s pravom nema. Plakala sam od sreće što sam rasla uz umetnika koji mi je ubijao depresiju i uverio me da život ima smisla samo ako u njemu ima ljubavi. Sve ostalo oko mene su krhke kulise koje će odnieti vetar.Kemalove su se kulise raspale. Ostao je na pozornici sam. Smeje se sa gitarom u ruci i gleda me. Peva samo za mene. Život ipak ima smisla.
PRENOSIMO JEDNO OD POSLEDNJIH INTERVJUA JUGOSLOVENSKE MUZICKE LEGENDE - KEMALA MONTENA
Kantautor i pevač Kemal Monteno je rekao da je njegov rodni grad Sarajevo obeležio njegov život i karijeru, ali da je došlo vreme u tom istom gradu kada je morao da ustukne pred nekim novim ljudima i preseli se.
Muziku je zavoleo kao dečak, a pred kraj osnovne škole je shvatio da je ljubav smenljiva kategorija i da jednu može da zameni drugom, pa je fudbal zamenio gitarom. Sredinom oktobra, dok je miholjsko sunce obasjavalo Banjaluku i izmamilo mnoštvo ljudi u centar grada, u bašti najvećeg hotela sedeo je Kemal Monteno sa prijateljem. Pričali su i smejali se starim dogodovštinama, tu i tamo neko od prolaznika bi prepoznao popularnog kantautora, ali nisu mu prilazili iz pristojnosti.
Šta se promenilo u Banja Luci i uopšte u BiH u odnosu na neka starija vremena?
“Upravo o tim starim, dobrim vremenima i pričamo. Nekada je bio pravi merak doći u Banjaluku ili bilo koji grad u velikoj Jugoslaviji, ozbiljnoj državi. Bila su to zlatna vremena. U to vreme svi su se ljudi voleli, jedni drugima pomagali, a vesela mladost nije bila razuzdana i nepristojna. Kad bih stigao u neki grad, ljudi su mi prilazili, zdravili se i bili nekako topli, prisni i ljubazni. Nažalost, nema više te raje, ne znam šta se dogodilo sa njom. Pojavili su se neki novi, drugi ljudi i pregazili stara dobra pravila kućnog vaspitanja, koja su nekada važila. Tada se znalo ko je gost, a ko domaćin. Nažalost, ti novi ljudi, koji su se pojavili niotkuda, nisu se osvrtali na kulturu i ponašanje domaćina, već su uveli svoja nabusita i sumnjiva pravila, kako ono naši stari govoriše, došli divlji, isterali pitome. Upravo je tako na Balkanu, odnosno u celoj našoj staroj Jugi... Tako je i u Zagrebu i u Podgorici i u Splitu, i u Ljubljani, ma svuda i to je ono što mi smeta”.
Izgleda da ste jugonostalgičar i da se ne mirite sa savremenim načinom života i tim nekim novim pravilima?
“Ko bi se zdrave pameti mirio sa nečim što je loše. Želim da se volimo i poštujemo, da smo raja i da se družimo, da se smejemo. Joj, kako nam je fino bilo, kakva smo raja bili! Ima u jednoj mojoj pesmi stih, koji govori baš o tim vremenima: "Nismo imali ništa, al' smo imali sve."
Muči vas nostalgija za prošlošću?
“Joooj, stalno plačem za starim dobrim vremenima. Mislim da sam se od jugonostalgije razboleo. Nikada i niko normalan ne bi rasturao onakvu državu, kakvu smo mi imali! Kao Jugosloveni smo bili poštovani i cenjeni svuda u svetu, a danas smo podeljeni, ograđeni, kuburimo sa besom i siromaštvom, a leka nigde, jer svaka Titina republika postala je državica, ubijena bedom i lako je gazdovati njom i narodom. Nisam iz te priče, vratite mi vreme ljubavi i moje raje. Grozim se ovih podela: mi smo mi, a vi ste vi, oni su oni, tako da više ni ne znam ko je, ko! Tako da su ljudi mog kova zbunjeni i povukli se u sebe, ustuknuli pred ovim nabusitim. Došlo neko čudno vreme da danas više ne znam ni ko sam, a ni šta sam”...
“Bilo gde da pevam, osećam se svoj na svome i tu vrstu podela ne prepoznajem kod svoje publike. Ne pevam Hrvatima, Srbima, Slovencima, Bosancima, Makedoncima, već pevam onima koji razumeju moja osećanja. Pevam mojim Jugovićima, pa kome se sviđa on dođe, a kome se ne dopada, on ne dolazi. Podele me ne interesuju i družim se sa onima koji razmišljaju i osećaju se kao ja. Meni treba ljubav istomišljenika, a ne onih koji bi da se svađaju”!
Preturili ste preko glave i tešku bolest.
“Najtužniji period mog života je bio april 1992. godine, kada se raspala bivša Jugoslavija. Obišao sam ceo svet, ali nigde nisam video lepšu zemlju. Ponosan sam na sve susrete sa predsednikom SFRJ Josipom Brzom Titom. Mada ga nisam lično upoznao, pevao sam mu krajem 1970. godine u Bugojnu. Tito je bio u lovu, a Davorina Popovića i mene su uveče pozvali da predsedniku otpevamo nekoliko pesama, joj moje tadašnje radosti. Od tuge za Jugom sam se razboleo. Teške godine donele su i narušeno zdravlje, pa su mi pre 20-ak godina ustanovili dijabetes, a onda su došli problemi sa srcem i sada čekam novi bubreg, a u međuvremenu povremeno skočim na dijalizu”.
TAKO JE GOVORIO JEDAN OD NAJVECIH JUGOSLOVENA NA NASIM PROSTORIMA, NAS DOBRI I NIKAD NEPREZALJENI KEMO.
Poslednja pjesma legendarnog Kemala Montena nosi naslov "Otkako te nemam"
Radi se o duetu koji je Kemal snimio sa tenorom Maxom Hozićem, a tada nije bilo naznaka da bi se Montenovo zdravlje uskoro moglo pogoršati. Stoga je nakon njegove smrti i pjesma stavljena u stranu, a baš ovih dana je objavljena zajedno sa video spotom. Jedno lijepo sjećanje na ono što je Kemo bio i što će zauvijek biti u muzičkom životu Jugoslavije i Jugoslovena.
