ARSEN DEDIĆ: Jugoslavija je predstavljala šansu za svakog

Jugoslavija bi bila dobra i našoj deci jer smo mi u njoj napravili karijere i živeli živote u punim bojama, rekao je slavni šansonjer Arsen Dedić.

- U svakom sistemu sam goreo kao sveća, ali ideju o solidarnosti i sistemu u kojem svako ima šansu pamtim samo u Jugoslaviji. Cenilo se zajedništvo i kvalitet, a politička ideologija je bila u drugom planu. Ljudi su imali pravo na izbor. Da budu što žele. Eto, ja sam izabrao da imam dva fakulteta, dva braka, dvoje dece, dve unuke, dva grada, da me politika ne zanima... i živ sam, hvala bogu - rekao je Arsen.

Miroslav Krleža je pisao da se u Zagrebu “pojavio jedan čudesni duet Gabi i Arsen”. Jovanka Broz se takođe interesovala šta to mi radimo. Jednom prilikom mi je rekla: “Dokle ćete tako, što se ne ženite?”

Kako je Jugoslavija davala šansu svima?

- Slučaj porodice Dedić najbolje svedoči o tome. Iz siromašne težačke porodice u Dalmaciji brat i ja smo krenuli na studije u Zagreb i Beograd. Moja majka Jelka je bila nepismena domaćica. Opismenio sam je. Otac Jovan je bio zidar, dobrovoljni vatrogasac i odličan muzičar. Imao je devet hiljada dinara platu i od nje uspeo dva sina da pošalje na studije. Jugoslavija je bila sistem u kojem je takav socijalni preobražaj bio moguć. Za sebe uvek volim da kažem da sam težački akademik.

Mnogi se danas lako odriču Jugoslavije?

- To je besmisleno. Karijeru šansonjera započeo sam na stadionu “Tašmajdan” 1961. godine, kada sam u kvartetu pevao na izboru “Lepote devojke”. Potom sam na festivalu “Beogradsko proleće” 1963. sa pesmom “Prolećni cvet” Radoslava Grajića osvojio treće mesto i dobio prvi honorar. A 1965. snimio sam za PGP singl “To sam ja” i imao solistički koncert u Domu sindikata. Kako je i Gabi u to vreme snimila za PGP svoju prvu ploču, mogu da priznam da nas je Beograd stvorio kao umetnike. Kada su mi se šake ukočile zbog neprestanog sviranja na klaviru, morao sam da operišem tetive. Lečio sam se na VMA u Beogradu tri puta. S druge strane, najlepši izazovi u mladosti dogodili su mi se u zagrebačkoj školi. Bilo bi bolje da smo prestali da se preslišavamo da li je tačno reći amen ili amin.