PORTRET: Pevač Đorđe Marjanović

Rođen je 1933.godine u Kučevu. U Beograd je došao na studije i počeo da se bavi pevanjem. Od početka je bio svestan svojih skromnih glasovnih mogućnosti, pa je vredno radio na svom scenskom nastupu. Iako su mu svi govorili da odustane od muzike i da nikada neće uspeti, Đorđe je bio uporan. Pevao je na igrankama na Kalemegdanu, u Božidarcu i polako je po Beogradu počela da se širi fama o mladom pevaču koji pravi lom gde god da se pojavi.

Počeo je 1958. sa pesmom Darka Kraljića “Zvižduk u osam”. 

Umesto da mirno stoji pred mikrofonom, Đorđe je šetao, skakao, padao na kolena, skidao sako i bacao ga u publiku, plakao, skidao mikrofon sa stalka i sa njim ulazio direktno u publiku… Publika, najpre zapanjena, nenaviknuta, ubrzo je padala u delirijum!

Kada je 1959. otvorena fabrika ploča RTB, prva snimljena ploča zabavne muzike bila je “longplejka” sa osam pesama Đorđa Marjanovića – “Muzika za igru”. Ta ploča je prodata za mesec dana, u tiražu od 11.000 primeraka, u vreme kada je u celoj Jugoslaviji bilo 20.000 gramofona. 1960. na Opatijskom festivalu, sa dve pesme “Pesma raznosača mleka” i “Prodavac novina” Đorđe osvaja tri nagrade i oduševljava publiku svojim neobičnim šou programom.

1961, zbog Marjanovića su izbili i prvi ulični protesti u Jugoslaviji! Na festivalu “Zlatni mikrofon”, u beogradskom Domu sindikata, žiri mu nije dodelio nijednu nagradu. Revoltirana publika je napustila dvoranu, iznela svog heroja na rukama i posadila ga na krov jednog “fiće”, kod hotela “Moskva”. Videvši šta se događa, počeli su da pristižu i ljudi iz okolnih ulica. Na kraju je Đorđe, pred nekoliko hiljada duša, sam, bez orkestra i mikrofona, pevao “Zvižduk u osam”, “Milorda” i druge pesme.

Masovno, opštenarodno ludilo za Đorđem brzo se širilo. Snimljen je i film-muzička komedija “Zvižduk u osam” sa Đorđem u glavnoj ulozi.Kritika je film “sasekla”, publika je, međutim, bila oduševljena. I tako, kako su godine prolazile, “Zvižduk u osam” je imao sve bolji rejting, da bi na kraju stekao status kultnog filma i postao jedna od obaveznih stanica na današnjim sentimentalnim putovanjima po bivšoj SFRJ.

Osnivani su klubovi obožavalaca – Đokisti, evo jednog citata iz ondašnjih novina:”Bilo je to prošle godine kada je Đorđe odlazio na višemesečnu turneju po SSSR-u. Padala je kiša, a mi plakale.Klečale smo ispred pragova vagona i ljubile Đorđetove noge. Voz nije mogao da krene i kondukter nas je molio da se uklonimo. Đorđe, koji je takođe plakao, sklopio je ruke i molio nas da ne tugujemo i ne pravimo gluposti. Htele smo da se bacimo pod voz od tuge, ali je lokomotiva bila predaleko. Bilo je strašno. Nismo bile svesne šta činimo.”

Naredni korak u karijeri bio je odlazak na turneju po Sovjetskom Savezu 1963. godine. Tamo je odmah postao estradno-socijalističko božanstvo, za samo par meseci Rusija je bila u ekstazi! Pevao je u najvećim dvoranama, često po dva koncerta dnevno, svuda dočekivan kao kralj. U SSSR-u je postao toliko popularan da je na stadionu “Lenjin” imao petnaest uzastopnih koncerata, pevajući svake večeri pred petnaestak hiljada ljudi! Iz godine u godinu koncerti su mu bili sve spektakularniji.Đorđe se veoma trudio, detaljno osmišljavao program, išao na časove modernog baleta i pantomime, prevodio tekstove na ruski, koristio najbolje ozvučenje i svetlosne efekte. Rusima je prepevavao Bitlse, Enimalse i Boba Dilana, francuske šansone i italijanske kancone, bio je “ruski prozor na zapad.”

Marjanović je, inače, u Sovjetskom Savezu ukupno gostovao nešto više od trideset puta, proglašen je za počasnog člana “Komsomola”, organizacije sovjetske omladine. Svečanu plaketu i ručni sat dobio je za “učvršćivanje prijateljskih odnosa između omladine Sovjetskog Saveza i Jugoslavije”. Nepunih
trideset godina posle Marjanovićevog proboja u SSSR-u, tadašnji predsednik Mihail Gorbačov odlikovao ga je ordenom prijateljstva naroda.

Sedamdesetih se redovno pojavljivao na festivalima zabavne muzike, priređujući tradicionalne koncerte u Domu sindikata. Osamdesetih godina, pred naletom rok muzike, posebno novog talasa, kao i pred ekspanzijom novokomponovanog folka sa Lepom Brenom na čelu, zabavna muzika je izgubila važnost i odumirala. Đorđe Marjanović, međutim, ni tada nije izgubio vernu publiku i dobru reputaciju.

Njegova karijera nesmetano je trajala sve do 14. aprila 1990, kada je u Melburnu, gde je gostovao na koncertu Lepe Brene, tokom izvođenja pesme “Mene nema ko da žali” doživeo moždani udar. Oduzela mu se desna strana i izgubio je moć govora. Pao je na kolena, oči su mu bile pune suza, ali su mnogi mislili da je to deo njegovog šoua.Danima su se lekari u Melburnu borili za njegov život. Zahvaljujuči svojoj čeličnoj volji, Đorđe se oporavio.

Sredinom devedesetih ponovo je otputovao u Rusiju, na festival “Slavjanski bazar”. Kada je u sali, u Vitebsku, objavljeno da se u publici nalazi i Đorđe Marjanović, skoro hiljadu i po ljudi je ustalo i počelo frenetično da aplaudira. Naravno, Marjanović je morao da se popne na scenu. Posle šest godina, prvi put je zapevao. Publika je stajala na nogama i plakala. I naredna Marjanovićeva pojavljivanja u Rusiji proticala su kao u najbolja vremena, dočekivali su ga obožavaoci i mediji. A onda je, 1999. godine, Đorđe došao i u beogradski Dom sindikata, gde je bila organizovana svečanost u njegovu čast. Na istom mestu se, maja 2004, i zvanično oprostio od publike.