HARIS DŽINOVIĆ INTERVJU: 'Za mene se Juga još nije raspala, svi smo i dalje naši!'

 "Živim kao Jugosloven i dan-danas. Za mene se Jugoslavija nije raspala, svi smo i dalje naši dok govorimo isti jezik."

- Kako vama danas izgleda situacija u našoj državi? 

- Iskreno da kažem, slušam žamor ljudi. S obzirom na to da zbog prirode svog posla poznajem psihologiju mase, znam kada su ljudi sretni, nesretni ili zadovoljni, nezadovoljni, to se jasno vidi po njima. Logično je da se danas vidi nezadovoljstvo sopstvenim životom, situacija je takva, svi znamo. To je davno konstatovano. Situacija ne da nije sjajna nego je na ivici egzistencije. Porodice jedva sastavljaju kraj sa krajem, tako da su ljudi, koliko para primaju, mađioničari u načinu na koji uspeju da prežive.

- Smatrate li da je ovo najteži period u kojem se Jugoslavija zatekla?
- Nije najteže, ali je teško. Najteže je bilo kada je bio raspad Jugoslavije i kada su bili ratovi na ovom podneblju, to je najteže stanje. Posle toga nastalo je neko drugo stanje koje se naziva kriza života. Tu spadaju sredstva za život i sve ono što ljudima fali, a ne mogu da sebi priušte.

- Pomenuli ste Jugoslaviju, jeste li jugonostalgičar?

- Živim kao Jugosloven i dan-danas. Ne mogu se promeniti, jer je Jugoslavija pukla u mojoj 40. godini, šta ja mogu promeniti tu kod sebe. Kao čovek koji je nomadski orijentisan, šetao sam svuda, tako da ova moja priča ima uporište i razlog zašto je to tako. Za mene se Jugoslavija nije raspala, svi smo i dalje naši dok govorimo isti jezik.

- Odavno ste otvorili restoran u Parizu. Gde je zaškripalo, pa ste lokal zatvorili i vratili se u Beograd?
- Restoran je otvoren iz šege. Otvorili smo ga partner koji ima jednu agenciju za avionske karte i ja. Tada smo odlučili da kupimo kafanu, da nas ne teraju na fajront, da možemo mirno piti u svojoj kafani. Čovek sam koji voli ostati malo duže u kafani, normlani svet završi večeru u 23, a ja počinjem u jedan, dva posle ponoći. I onda je logično da ljudi zatvaraju kafanu i kažu da je kraj i nema više pića. To je jedini biznis u životu koji se završio, a da su partneri ostali dobri prijatelji. Kafana nije mogla raditi dobro, zato što sam ja bio najbolji gost tu. Nikome nisam dao da plati račun. Da ne bi država to uzela, mi smo proglasili stečaj i na kraju izvukli uloženo.

- Da li biste danas otvorili restoran u prestonici, s obzirom na to da mnogi znaju da ste odličan kuvar?
- Pa ne znam, veliki deo života sam proveo u kafani kao gost, ali sam bio i tri godine sa one druge strane šanka. Držati kafanu je težak posao, vrlo složen, a biti non-stop nekome na usluzi je veoma teško. Još uvek hoće da im pevam. Otvoriću kada se ostavim mikrofona.

- Mladi ljudi sve češće odlaze da rade u inostranstvo.
- Zanimljiva stvar je da je svima koji odu preko fantastično. Ima mladih i pametnih ljudi koje su strane kompanije iskoristile da im vode posao, a ovde nisu imali posla. To je tužno.

- Kažu da ne pričate sa kolegama, priča se da sa Brenom da ne govorite, da li je to istina?
- Ma dajte to su čiste gluposti. Brenu pitajte zašto nije pričala sa mnom. Sada posle pet godina je progovorila, a zašto se tek tada setila, nemam pojma. Neka oni svoje skandale nose na svojim leđima. Vaspitan sam i kulturan čovek, ako ne govoriš sa mnom, jednostavno treba da znaš razlog tome, i to je kraj.

PORTRET: Pevač Predrag Živković Tozovac

Živa legenda Jugoslovenske narodne muzike, kompletan autor, šarmantni, večito nasmejani pevač, harmonikaš i šoumen, kvalitetni, autentični umetnik.

Rodjen je u Kraljevu 1936.godine. Otac mu je bio prvak Srbije u pevanju 1933.godine, ali je poginuo 1941.godine, pa je mali Tozovac rastao uz majku koja je bila muzikalna i koja ga je naučila stotine pesama. Pohadjao je časove muzike kod profesora Abrakovskog i svirao na više instrumenata: harmoniku, trubu i bubnjeve.

Šezdesetih godina nastupao je kao harmonikaš u pratnji tada popularnih pevača narodne muzike. Ubrzo, u saradnji sa drugim kompozitorima, počinje da komponuje i sam peva svoje pesme. 1965.godine snimio je svoju prvu singl ploču sa pesmom „Olistala šuma“, nakon koje počinje njegova karijera uspešnog kompozitora, pevača i šoumena. Objavljuje ploče, učestvuje na festivalima i priredjuje brojne koncerte.

TRI MAJSTORA 

Na „Ilidži“ 1969.godine izveo je „Violino ne sviraj“, a sledeće godine imao je svoj prvi veliki hit, pemu „Vlajna“. 1971. godine još jedan veliki hit – „Mirjana“ koji ga je proslavio u celoj zemlji.

Tih zlatnih sedamdesetih godina Tozovac je samo nizao svoje vanvremenske hitove: „Siromah sam, al volim da živim“, „Oči jedne žene“, „Jeremija“, „Ide Mile Lajkovačkom prugom“, „Madjarica“, „Dozvoli mi da te zaboravim“, „Zorice, Zorule“, „Of Jano, Jano“… Osamdesetih, njegovi mega hitovi su bili „Ti si me čekala“ i „Prazna čaša na mom stolu“…

Tokom svoje duge karijere, snimio je preko 30 singl i 20 LP ploča, gostovao je na koncertima širom sveta, u brojnim TV emisijama, kao što je bila „Folk parada“ sa Cunetom i Zlatom Petković, pevao je sa Cunetom i Miroslavom Ilićem u triju „Tri majstora“… Autor je naslovne numere iz čuvene TV drame „Izvinjavamo se, mnogo se izvinjavamo“. Igrao je u filmovima „I Bog stvori kafansku pevačicu“ (1972) i „Balkan ekspres 2“ (1989).

Predrag Zivkovic Tozovac koncert Sava Centar 2012

VIDEO: TV serija i film - Salaš u Malom Ritu

Salaš u Malom Ritu je jugoslovenska televizijska serija, prvi put emitovana na Televiziji Beograd 1975. godine. Serija prati avanture dečaka Milana Maljevića (Slavko Štimac) za vreme Drugog svetskog rata. Nastala je po istoimenoj knjizi Arsena Diklića. Od delova serije montirana su dva televizijska filma, Salaš u Malom Ritu i Zimovanje u Jakobsfeldu.

Radnja serije se dešava u izmišljenom banatskom selu Mali Rit za vreme tokom Drugog svetskog rata. Mali Rit je naizgled mirno banatsko selo, čiji stanovnici ne pružaju otpor nemačkoj okupaciji. Zapravo, Partizani se uzdržavaju od napada na selo, koje koriste kao tajnu bazu, da ne bi privukli pažnju Nemaca.

Ipak, idilu tokom okupacije, koju sa vremena na vreme kvari narednik Riđi, narušava događaj u susednom selu, kada su partizani zapalili žito namenjeno Nemačkoj. Manšaftovci sprovode taoce iz susednog sela kroz Mali Rit. Vasa, najbolji drug i komšija Milana Maljevića, ogorčen što niko ne pruža bilo kakav otpor Nemcima, daje vodu taocima, zbog čega dobija batine od Riđeg. Da bi se osvetio za batine i poniženje, Vasa je odlučio da zapali žito namenjeno slanju u Nemačku, nadajući se da će vojnici koji su ga tukli biti kažnjeni.

U drugoj celini serije, Milan je među partizanima, koji se spremaju da pređu Dunav kako bi prezimili. Ne želeći da sa sobom povedu Milana i izlože opasnosti, partizanski komandir šalje Milana i buntovnog tinejdžera Rašu sa „specijalnim“ zadatkom da prezime kod svoje kuće. Na putu se Raša razboli, a Milan odlazi u susedno folksdojčersko selo Jakobsfeld. Tu nalazi posao kao sluga uglednog domaćina Jakoba Jeriha. Milan preko noći odlazi u kolibu gde je sakrio Rašu, donoseći mu hranu, a kasnije ga krije u štali Jakoba Jeriha. Jerih postepeno zavoljava Milana, i planira da ga usvoji, pod uslovom da zaboravi na svoje poreklo. U međuvremenu, Šlog, partizanski ilegalac iz grada saznaje da se u Jakobsfeldu nalazi odbegli Raša, i odlučuje da ga izbavi na svoju ruku.

Salaš u Malom Ritu
Žanr	drama ratni
Format	Televizijska serija
Izdavačka kuća	Televizija Beograd
Scenarista	Arsen Diklić Branko Bauer
Režiser	Branko Bauer
Uloge	Slavko Štimac Miodrag Radovanović Slobodan Perović Miroljub Lešo Svetislav Goncić Milivoje Tomić Pavle Vuisić Renata Ulmanski Ivan Jagodić
Zemlja porekla	Jugoslavija
Jezik	srpski nemački
Broj epizoda	13
Produkcija
Lokacija	Beograd
Produkcija	RTV Beograd
Distributer	RTV Beograd
Emitovanje
Prvo prikazivanje	1975.
Spoljašnje veze
IMDb profil

Muzičku temu Ja sam rođen tamo na salašu izvode Miomir Petrović i Dragan Mirković:

PORTRET: Pevač Đorđe Marjanović

Rođen je 1933.godine u Kučevu. U Beograd je došao na studije i počeo da se bavi pevanjem. Od početka je bio svestan svojih skromnih glasovnih mogućnosti, pa je vredno radio na svom scenskom nastupu. Iako su mu svi govorili da odustane od muzike i da nikada neće uspeti, Đorđe je bio uporan. Pevao je na igrankama na Kalemegdanu, u Božidarcu i polako je po Beogradu počela da se širi fama o mladom pevaču koji pravi lom gde god da se pojavi.

Počeo je 1958. sa pesmom Darka Kraljića “Zvižduk u osam”. 

Umesto da mirno stoji pred mikrofonom, Đorđe je šetao, skakao, padao na kolena, skidao sako i bacao ga u publiku, plakao, skidao mikrofon sa stalka i sa njim ulazio direktno u publiku… Publika, najpre zapanjena, nenaviknuta, ubrzo je padala u delirijum!

Kada je 1959. otvorena fabrika ploča RTB, prva snimljena ploča zabavne muzike bila je “longplejka” sa osam pesama Đorđa Marjanovića – “Muzika za igru”. Ta ploča je prodata za mesec dana, u tiražu od 11.000 primeraka, u vreme kada je u celoj Jugoslaviji bilo 20.000 gramofona. 1960. na Opatijskom festivalu, sa dve pesme “Pesma raznosača mleka” i “Prodavac novina” Đorđe osvaja tri nagrade i oduševljava publiku svojim neobičnim šou programom.

1961, zbog Marjanovića su izbili i prvi ulični protesti u Jugoslaviji! Na festivalu “Zlatni mikrofon”, u beogradskom Domu sindikata, žiri mu nije dodelio nijednu nagradu. Revoltirana publika je napustila dvoranu, iznela svog heroja na rukama i posadila ga na krov jednog “fiće”, kod hotela “Moskva”. Videvši šta se događa, počeli su da pristižu i ljudi iz okolnih ulica. Na kraju je Đorđe, pred nekoliko hiljada duša, sam, bez orkestra i mikrofona, pevao “Zvižduk u osam”, “Milorda” i druge pesme.

Masovno, opštenarodno ludilo za Đorđem brzo se širilo. Snimljen je i film-muzička komedija “Zvižduk u osam” sa Đorđem u glavnoj ulozi.Kritika je film “sasekla”, publika je, međutim, bila oduševljena. I tako, kako su godine prolazile, “Zvižduk u osam” je imao sve bolji rejting, da bi na kraju stekao status kultnog filma i postao jedna od obaveznih stanica na današnjim sentimentalnim putovanjima po bivšoj SFRJ.

Osnivani su klubovi obožavalaca – Đokisti, evo jednog citata iz ondašnjih novina:”Bilo je to prošle godine kada je Đorđe odlazio na višemesečnu turneju po SSSR-u. Padala je kiša, a mi plakale.Klečale smo ispred pragova vagona i ljubile Đorđetove noge. Voz nije mogao da krene i kondukter nas je molio da se uklonimo. Đorđe, koji je takođe plakao, sklopio je ruke i molio nas da ne tugujemo i ne pravimo gluposti. Htele smo da se bacimo pod voz od tuge, ali je lokomotiva bila predaleko. Bilo je strašno. Nismo bile svesne šta činimo.”

Naredni korak u karijeri bio je odlazak na turneju po Sovjetskom Savezu 1963. godine. Tamo je odmah postao estradno-socijalističko božanstvo, za samo par meseci Rusija je bila u ekstazi! Pevao je u najvećim dvoranama, često po dva koncerta dnevno, svuda dočekivan kao kralj. U SSSR-u je postao toliko popularan da je na stadionu “Lenjin” imao petnaest uzastopnih koncerata, pevajući svake večeri pred petnaestak hiljada ljudi! Iz godine u godinu koncerti su mu bili sve spektakularniji.Đorđe se veoma trudio, detaljno osmišljavao program, išao na časove modernog baleta i pantomime, prevodio tekstove na ruski, koristio najbolje ozvučenje i svetlosne efekte. Rusima je prepevavao Bitlse, Enimalse i Boba Dilana, francuske šansone i italijanske kancone, bio je “ruski prozor na zapad.”

Marjanović je, inače, u Sovjetskom Savezu ukupno gostovao nešto više od trideset puta, proglašen je za počasnog člana “Komsomola”, organizacije sovjetske omladine. Svečanu plaketu i ručni sat dobio je za “učvršćivanje prijateljskih odnosa između omladine Sovjetskog Saveza i Jugoslavije”. Nepunih
trideset godina posle Marjanovićevog proboja u SSSR-u, tadašnji predsednik Mihail Gorbačov odlikovao ga je ordenom prijateljstva naroda.

Sedamdesetih se redovno pojavljivao na festivalima zabavne muzike, priređujući tradicionalne koncerte u Domu sindikata. Osamdesetih godina, pred naletom rok muzike, posebno novog talasa, kao i pred ekspanzijom novokomponovanog folka sa Lepom Brenom na čelu, zabavna muzika je izgubila važnost i odumirala. Đorđe Marjanović, međutim, ni tada nije izgubio vernu publiku i dobru reputaciju.

Njegova karijera nesmetano je trajala sve do 14. aprila 1990, kada je u Melburnu, gde je gostovao na koncertu Lepe Brene, tokom izvođenja pesme “Mene nema ko da žali” doživeo moždani udar. Oduzela mu se desna strana i izgubio je moć govora. Pao je na kolena, oči su mu bile pune suza, ali su mnogi mislili da je to deo njegovog šoua.Danima su se lekari u Melburnu borili za njegov život. Zahvaljujuči svojoj čeličnoj volji, Đorđe se oporavio.

Sredinom devedesetih ponovo je otputovao u Rusiju, na festival “Slavjanski bazar”. Kada je u sali, u Vitebsku, objavljeno da se u publici nalazi i Đorđe Marjanović, skoro hiljadu i po ljudi je ustalo i počelo frenetično da aplaudira. Naravno, Marjanović je morao da se popne na scenu. Posle šest godina, prvi put je zapevao. Publika je stajala na nogama i plakala. I naredna Marjanovićeva pojavljivanja u Rusiji proticala su kao u najbolja vremena, dočekivali su ga obožavaoci i mediji. A onda je, 1999. godine, Đorđe došao i u beogradski Dom sindikata, gde je bila organizovana svečanost u njegovu čast. Na istom mestu se, maja 2004, i zvanično oprostio od publike.

TOMA ZDRAVKOVIĆ PEVA O DRUGU TITU: Da mi je Stari živ !

TOMA ZDRAVKOVIĆ: "U mom životu, Tito je imao posebno mesto."

Godinama sam imao strašnu potrebu da o njemu napravim pesmu, ali budući da je on velika ličnost, a moje pesme žive u kafanama, mislio sam da sve to nije u skladu sa mojim mogućnostima. Da je pesmu o Titu napravio jedan Konjović, to bi iz cuga prošlo: ali ako to pravi jedan Toma Zdravković skoro da se ne sme! Ipak, Tiletu sam posvetio i napisao jednu pesmu. Zvala se „O, Stari, Stari", i komponovao sam je u vreme kad nam je svima bilo pot-rebno poleta, kad sam želeo da, kao jedan kurentan pevač koga mase slušaju, podstaknem ljude da o tome razmišljaju, jer sam i ja deo društva i ove sredine, sa svim pravima i obavezama. 

Pevao sam dvaput pred Titom: prvi put u Karađorđevu sedamdesetih godina. Tad sam izveo dve pesme: „Odlazi, odlazi" i „Sliku tvoju ljubim". 

Prvi put sam bio blizu Tita, strašno istremiran i stalno imao želju da priđem tom stolu koji je samo petnaest metara bio udaljen od mikrofona. Na žalost, nisam imao priliku lično da ga upoznam. Drugi put sam pevao Titu u Sarajevu, mada sam imao želju da mu pevam još mnogo puta.

DA POGLEDAMO VIDEO PRILOG:

♬ Đorđe Balašević - Al Se Nekad Dobro Jelo! I pilo ! BAŠ ! ♬

Nenadmašni novosadski kantautor napisao je i lijep broj stihova o piću, uglavnom o vinu ili jednostavno o - maliganima. Opće je poznato da pivo ne pije, a jedino iskustvo sa zlatnim sokom imao je kada je na koprivničkom koncertu sebi na glavu izlio čašu Pana iz solidarnosti s publikom koja je pokisla do kože, uz komentar da nije pošteno da on jedini bude suh. No, u pjesmi Al se nekad dobro jelo tek na kraju posljednjeg stiha spominje se pivo, jedini put u čitavom pregolemom opusu, ali na takav način da su to zapamtili svi i vrlo često citiraju „i gajbu piva, mlakog, crnog."

Đorđe Balašević Al Se Nekad Dobro Jelo

Nema više, dobri svete, one lepe še set pete

kad smo bili na svečari kod kumova naših starih.
Klizio je voz k o sanke, al smo stigli do Palanke.
Severac je duv o ladan, pa ko ne bi bio gladan?

I čim smo stigli viknu kum svoju ženu:
"Sido! Postavljaj, bog te vid o!"

Spremila nam kuma naša za užinu paprikaša,
pa kolače, krmenadle i par sarmi svakom.
Mesto leba mesa bela, princes krofne - vangla cela,
suvih šljiva i koljiva i rezance s makom.
E, kad se samo setim, al se nekad dobro jelo, baš.

Do večere vreme kratko za kitnikes i za slatko.
Da odbiješ, to ne vredi, da se kuma ne uvredi.
Naš kum Pera, dipl. agronom, reč o ovom, reč o onom,
sve uz vino, porto-gizer, di gutljaji sami klize.

Taman smo bili gladni kada se začu:
"Sido! Večeru, bog te vid o!"

Odjedared - astal šaren, sos paradajz, krompir baren,
suve šnicle, ko promincle, kara-batak svakom.
Na podvarku ćurka, zna se. Gdi je ćurka, tu je prase.
Onda torte, razne sorte i rezanci s makom.
Ej, kad se samo setim, al se nekad dobro jelo, baš!

Vejao je sneg po šoru, sedeli smo do pred zoru.
Baba reče: "Deder kaput! Radni dan je, ajmo na put!"
Al kum Pera odma skoči: "Šta to vide moje oči?
Sido, ne daj nikom kaput! Prvo fruštuk, e, ondak na put!"

Ne drema vredna kuma, ne sluša prve petle,
brža je od raketle.

Nosi vruće leba kriške, fafarone, čvarke friške,
začas sprema šunke, rena, i pihtije svakom.
Pitamo ih: "Ljudi, dokle?!", "čekaj", kažu, "još šnenokle,
i šufnudle i griz-štrudle i rezance s makom!"
Hej, kad se samo setim, al se nekad dobro jelo, baš!

I ondak, sat i frtalj, kol ko je iš o šinobus, nismo ništa jeli,
i kad smo stigli na stanicu odma kupimo burek, lep, frišak,
mastan, sve nam, onako, mast curila niz bradu.

Pa ondak opalimo preko toga jednu tepsiju šampita i gajbu piva.

Mlakog.
Crnog.