Она је схватала да се припрема распад Југославије и знала је ко су главни инжењери радова на демонтажи „балканске златне земље”, која је представљала последњи бедем за нарастајуће национализме.
Почетком осамдесетих година, када се увелико одвија заплет разбијања Југославије, делови расцепканог југословенског руководства, ти мали, комунистички кнезови који ће се, након крвавог грађанског рата, прогласити за шефове новонасталих држава, покрећу механизам катастрофе. Јованка је тада имала статус недодирљиве, каприциозне Титове супруге, жене која од највећих лидера 20. века, лично није упознала само Мао Цедунга. Ко данас још дише, а може да свету исприча своја сећања из разговора са Черчилом, Кенедијем, Хрушчовим, Никсоном, Краљицом Елизабетом, римским папама, Насером, Садатом, Јасером Арафатом, Фиделом Кастром, Индиром Ганди, Гадафијем...?
Ко данас може да сведочи о дружењима са Ричардом Бартоном и Елизабет Тејлор, о испијању еспреса на Брионима са Софијом Лорен, о шетњама са Орсоном Велсом?
Као жива енциклопедија унутрашње и спољње политике Југославије, у ушанченим републикама које су се спремале за сецесију, Јованка је средином седамдесетих година препозната као један од најснажнијих интегративних фактора земље. Она, виолентна Српкиња, личанка, потпуковница ЈНА, удата за маршала светског или белосветског реномеа, којег су већ раздирали болест и друг Алцхајмер, што је већ почео да залази у њихове дворе.
О планском разбијању њиховог брака, сведочио је лично фотограф светског реномеа Иво Етеровић, који је крајем шездесетих и седамдесетих година снимао фотографије Тита и Јованке за светски ексклузиван фото-албум о њиховом заједничком животу. Сплићанин Етеровић је преминуо у Београду, ту је и сахрањен, као један од последњих примерака изумрле лозе „југословенчина”, али је до своје смрти остао веран Јованки Броз. У неколико исповести, посведочио је како је кључни задатак разбијача Југославије био тај, да се Јованка Броз на све могуће начине удаљи од Тита. Или Тито од Јованке, свеједно. Шјор Иво је био човек од несумњивог интегритета: када је истекао његов уговор са Титом, до своје смрти, био је лични фотограф – римског папе! Онако како је својим телеобјективом нишанио у Тита и Јованку, на исти начин је лоцирао доскорашњег светог оца Бенедикта Шеснаестог, остављајући савршене фотографије поглавара Ватикана у фасциклама београдске надбискупије.
Етеревић ми је говорио како је у Љубљани, бројећи своје последње часове, Тито бунцајући изговарао Јованкино име, иако су неколико година живели раздвојени. И она је до смрти помињала Тита, па би се, у јефтиним љубавним романима, њихова романса могла назвати – љубављу за сва времена.
Делећи постељу са Титом, она је делила и најсуптилније државне тајне. Она је схватала да се припрема распад земље и знала је ко су главни инжењери радова на демонтажи „балканске златне земље”, која је представљала последњи бедем за нарастајуће национализме. Према њеној исповести, кључни људи су били свемоћни шеф УДБЕ, словеначки комунистички функционер Стане Доланц и министар одбране генерал Никола Љубичић, кључни српски кадар у највишим сводовима југословенске моћи. Два најјача човека после Тита, који су управљали механизмима тајне и јавне силе СФРЈ, сматрали су да је највећи унутрашњи непријатељ земље, заправо – Титова супруга! О томе сведочи 50 седница Председништва СФРЈ, Председништва ЦК СКЈ и седница фамозног Савета за заштиту уставног поретка, на којима је искључиво разматран „случај другарице Јованке”. Касније је једна њена рођака на Бувљој пијаци, наводно, у Београду, пронашла те стенографске белешке, које су се показале веродостојним, што овој причи, као што нам и сличи, даје гротескни тон.
Дворска посттитоистичка екипа комунистичких лордова, схватала је да ће, после његове смрти, као могућа наследница, фигурирати челична леди из маршаловог брачног кревета. Јер, ако је толике деценије Јованка умела да држи поред себе на узици несташног Тита, који је пре ње јурцао за младим партизанкама више него Вермахт и домаћи издајници заједно, дворјани су лако дошли до закључка да би прва дама могла у евентуалној политичкој комбинаторици наследити Тита. Нарочито због њених личних познанстава са лидерима широм света.
Зато јој смештају игре: проглашавају је, најпре, српском националисткињом, која је, наводно, са српским генералима (чуј, српским, поред Љубичића), спремала војни пуч и преузимање контроле српских кадрова у Југославији. Потом је пуштена прича да је она заправо совјетска шпијунка, убачена у Титов кревет како би одатле шаптала нежне приче Москви.
Да, то би све заиста можда и било могуће, да се играч попут Тита, везивао на леђа. Али, историјски факти и сведоци којима се одвезао језик, сада потврђују да је Тито заиста волео Јованку Броз, жену која је наслућивала и противила се распаду Југославије.
И, она у томе није успела. Зато је једне кишне ноћи, у спаваћици пребачена у стару трошну вилу на Дедињу, без грејања. Потом су јој одузели сва лична документа, како не би напустила земљу. Потом су јој одузели пензију, као потпуковнику и носиоцу Партизанске споменице.
Зашто? Шта то свет није смео да зна, а што је знала Јованка? Зашто нам се чини да, када се погледамо у огледало, имамо утисак да су нам уши нешто веће? И да те уши личе на магареће. Да ли ту генетску промену да смо од људи претворени у магарце, не смеју да сазнају виртуелни Југословени и остали народи и народности? Да ли је то последња Јованкина тајна коју језаувек однела са собом и поделила је са човеком кога је искрено волела?
Нема коментара:
Постави коментар
Напомена: Само члан овог блога може да постави коментар.