KRAGUJEVAC - KILIMANDŽARO: Četiri decenije od afričke avanture Zastave 101

Koliko vozača Zastave 101 i ljubitelja automobilizma danas uopšte zna šta je to "Ekspedicija Zastava 101: Kragujevac – Kilimandžaro"?

Prošlo je četiri decenije od "Ekspedicija Zastava 101: Kragujevac – Kilimandžaro", a čini se da je naša javnost u potpunosti zaboravila na ovu, u svoje vreme, neverovatnu avanturu. 

Ipak, zahvaljujući entuzijazmu ljubitelja nekada popularnog "stojadina", poslednjih godina poraslo je interesovanje za Zastavinu afričku ekspediciju iz 1975. godine. 

Pored autora ovog teksta, izvorne informacije o vožnji do Kilimandžara pružili su ljudi koji su odigrali ključne uloge u "KK" ekspediciji na osnovu čijih svedočenja je rekonstruisana čitava priča: prof. dr Milan Rakočević - idejni tvorac ekspedicije, Branko Baletić - režiser filma ''Kragujevac – Kilimandžaro'' i Miodrag Barlov – mehaničar Zastave.

Inicijatori

Prof. dr Milan Rakočević je u svojoj mladosti bio veliki automobilista. Više je voleo da bude suvozač nego vozač u reli sportu. Bio je stalni suvozač asa jugoslovenskog auto-moto sporta Bate Nađa.

Te 1975. odlučio je da Crvenoj Zastavi predloži maestralan poduhvat: Ekspediciju Kragujevac – Kilimandžaro koju je osmislio dok je pešačio pustinjama Afrike, a u tehničkoj pripremi mu je pomogao Branimir Perić – Džo, naš šampion reli sporta.

Kada je Zastava prihvatila izazov, sledeći posao bio je pronalazak sponzora. Međutim, poziv su odmah prihvatili ''Modriča'', ''Tigar'', fabrika konzervirane hrane iz Sombora i mnoge druge male fabrike.

Dragan Drakulić, tadašnji direktor komercijale Crvene Zastave uvideo je da je predlog o ekspediciji idealna prilika za promociju najboljeg modela jugoslovneske auto-industrije, ali i šansa da se "stojadin" isproba u eksploataciji pod neuobičajenim klimatskim uslovima.

Ekspediciju je podržao i tadašnji direktor Zavoda Crvena Zastava, Prvoslav Raković.

Polazak

Nakon prigodne svečanosti, ekspedicija je 14. februara 1975. krenula na put dužine preko 11.000 kilometara, koji je vodio kroz bespuća Nubijske pustinje, savana, kamenjara, trnovitih predela i močvara.

Učesnici

Učesnici

Automobili: 

- 5 novih, crvenih "zastava 101", 4 sa ukrasnim nalepnicama, bez zadnjih sedišta i jedna u punom fabričkom sjaju – sa nadimkom "salonac", kako su ga članovi ekspedicije nazvali.

U motorima se nalazilo ulje Optima Modriča, a gume je obezbedio Tigar iz Pirota.

Posade: 

- Branimir Perić Džo - vođa ekspedicije
- Ginka Milinković – pomoćnik organizatora
- Milan Rakočevic – organizator ekspedicije
- Slobodan Nikolić i Miodrag Barlov – automehanicari iz Zastave
- Joža Vlahović – novinar "Vjesnika" iz Zagreba
- Bratislav Grbić – kamerman
- Branko Baletić – reditelj
- Dušan Sekulić – novinar "Ilustrovane politike"
- Mioljub Jelesijević – fotoreporter
- Bogdan Šekler – pisac knjige o ekspediciji Kragujevac-Kilimandžaro ("Džambo Afriko"), zvanični lekar ekspedicije, novinar "Večernjih novosti" i "Borbe"

Maršruta

Učesnike ekspedicije put je vodio kroz nekoliko zemalja Evrope i Afrike: Grčku, Egipat, Sudan, Keniju, Ugandu i Tanzaniju.

O automobilima

"Zastave 101" koje su krenule na ekspediciju bile su potpuno nove, sa linije za francusko tržište što znači da su višestruko proverene pre silaska sa same proizvodne trake.

Sedišta su bila specijalno tapacirana u kombinaciji vinil–štof na sedalnom delu kako bi se umanjile nelagodnosti vrelih sedišta na visokim, pustinjskim temperaturama. Primenjeni su eksperimentalni delovi kao što su uljni pred-filter vazduha i utege prednjeg trapa – poznate pod nazivom "sanke".

Vešti automehaničari Zastave, Nikolić i Barlov, tokom cele ekspedicije vodili su računa o dobrom stanju "stojadina" uz krajnji zaključak da je "zastava 101" zaista, za svoje vreme, bio izdržljiv i pouzdan automobil.

Ni jedan Stojadin nije se pregrejao bez obzira na visoku turažu pod kojom su voženi po pesku (ako brzina padne ispod 120 km/h, "zastave 101" su se znale ukopati u pesak do patosa).

Eksperimentalno su testirane posebne "pustinjske gume" iz Tigra – vrsta krampon gume sa povećanom izdržljivošću na jake udare i visoke temperature.

Iako je celokupna ekipa ekspedicije imala bogato iskustvo za volanom, bio je potreban veliki napor da se pobedi Nubijska pustinja.

Kada su automobili propadali u pesak, svi su morali složno da otkopavaju i da guraju "stojadine". Pustinjska oluja Habub je bila stalna pretnja koju su učesnici pobedili odlučnom vožnjom. 

Ekspedicija je uspešno okončana planinarenjem i osvajanjem vrha Kilimandžara, Džilmans pointa, a članovi ekspedicije vratili su se za Beograd avionom, zahvaljujući sponzorstvu Al-Italie.

Svih pet "zastava 101" ukrcano je u voznom stanju na teretni brod u Tanzaniji i poslato za Atinu, gde su ih ponovo preuzeli članovi ekspedicije i dovezli u Kragujevac.

Jedan od "stojadina" je bio izložen na sajmu automobila u Beogradu 1975. gde su bili prisuti i svi članovi ekspedicije koje je publika pozdravila gromoglasnim aplauzom.

Automobili su zatim razdeljeni po filijalama Zastave gde su dočekali kraj svog radnog veka. Kasnije je prototip "zastave 101" iz 1969. stilizovan kao jedan od "stojadina" sa ekspedicije i kao takav se nalazi pod zaštitom države u hangaru u Kragujevcu.

Neproverene informacije govore da je svih pet motora iz vozila sačuvano u prostorijama nekadašnjeg "Zastava sporta".

Uloga Pokreta nesvrstanih

Kada ekspediciju posmatramo iz istorijskog ugla, zaključak je da je to bio poduhvat koji je nemoguće ponoviti jer je 1975. godina bila jedina godina relativno stabilne političke i bezbednosne situacije na Afričkom kontinentu.

Glavni adut koji je članove ekspedicije izvukao iz različitih nezgodnih situacija bilo je postojanje političkog saveza Nesvrstanih, u kome je naša zemlja imala značajnu ulogu, a SFRJ pasoš je otvarao različita vrata i omekšavao stavove lokalnih vlasti, pa su učesnici ekspedicije ispraćani uz pozdrave Titu.