IDENTITET FILMSKOG JUNAKA: KAPETAN LEŠI JE ĐOKO LEKIĆ IZ BARA

“Teče Crni Drim, nosi ranjenike, Leši kapetan vodi osvetnike. Zrno ga ne bije, oči ga ne vide, nikad se on ne krije kad u borbu ide!”

Generacije Jugoslovena koje su odrastale 60-ih godina prošlog veka dobro su upamtile ove stihove pesme koja se prožima kroz partizanski blokbaster Kapetan Leši. Samo mali broj njih, međutim, znao je da je kultni film Žike Mitrovića snimljen po životnoj priči i legendi o revolucionaru iz Bara Đoku Lekiću.

Ovaj partizanski operativac, prve tri godine Drugog svetskog rata proveo je dejstvujući kao ilegalac pod pseudonimom na specijalnim zadacima u Kosovoskoj Mitrovici i Kruševcu, odakle je 1943. otišao da se bori u Makedoniju i Grčku gde se proslavio gerilskim atacima na fašističke vojne punktove. Po završetku rata, baš kao i kapetan Ramiz Leši, tokom dve godine bio je komandant jedinice koja je ratovala sa balističkim bandama oko Drenice i Uroševca.

Osim legendi o njegovim ratnim podvizima i posleratnim akcijama protiv ostataka balističkih jedinica, Đoko Lekić sa likom kapetana Ramiza Lešija ima još nekoliko upadljivih sličnosti: Kraj rata dočekao je sa činom kapetana, njegova ratna ljubav i prva supruga zvala se Lola, jahao je belog konja, a zbog stasa i neustrašivog duha uživao veliku popularnost u narodu i strahopoštovanje među naprijateljima. Baš kao i junak čuvenog filma Žike Mitrovića iz 1960. godine, kojeg je tumačio Alekandar Gavrić, crnpurast, naočit i “naoružan” gotovo identičnim brkovima koji su do smrti krasili i lice crnogorskog gerilca. 

Zapravo jedina razlika između revolucionara iz Crmnice i junaka kultnog filma bila je u nacionalnosti, što je, kako se šuškalo decenijama nakon što je Mitrovićev film osvojio srca jugoslovenskih zaljubljenika u sedmu umetnost, bio i jedini razlog skrivanja identiteta pravog Kapetana Lešija. Jer, procena partije bila je da ne treba dirati u ikonu albanskog antifašističkog superheroja otkrivanjem činjenice da je on osmišljen po liku i delu jednog Crnogorca iz Bara. Strahovalo se, naime, da bi se otkrivanjem tog detalja ugrozila popularnost legende o borbi protiv zaostalih balističkih bandi na Kosovu kod albanskog naroda jer bi ona mogla dobiti neželjeni nacionalni kontekst.

Živopisna priča sa dramatikom koja je mogla da se poredi sa najboljim holivudskim vesternima tog vremena, naime, imala je angažman da „obračun sa recidivima prošlosti“ koji je osnovna poruka filma upakuje tako da deluje integrativno na kosovske Albance u ondašnjoj SFRJ.

Kao što se nevoljno pridržavao komandi partije da umesto da ide na prvu borbenu liniju, ostane i dejstvuje iz ilegale i pod konspirativnim imenom, Lekić je do kraja života vojnički ćutao i o svojim “vezama” sa Kapetanom Lešijem.

U rodnom Baru, gde je postao prvi posleratni predsednik opštine i obavljao još niz važnih funkcija, međutim, često je bio na iskušenju da objašnjava neobičajenu sličnost sa junakom Mitrovićevog filma s čijom su popularnošću kasnije mogli da se porede samo Valter, Prle i Tihi. Dugogodišnji dopisnik beogradske Politike Božidar Milošević tim povodom svojevremeno je u lokalnim Barskim novinama napisao:

“Nešto drugačiji su bili noćni susreti sa Đokom Lekićem. Ne samo zbog onih lijepih a “zabranjenih stvari”, posebno za jednog rukovodioca, kao što su piće, pjesma… Ne samo, dakle, zbog toga već i zbog jedne priče od koje nisam odustao. Čuo sam, naime, da je lik mladog revolucionara Đoka Lekića, koji je znatan dio života proveo na Kosovu, poslužio za snimanje filma “Kapetan Leši”. Istina je da se mnogi događaji kroz koje je Đoko prošao poklapaju s onim na filmu. Ma koliko puta sam gao tome pitao, odgovor je bio isti: “Ama, to su priče”. Poslije toga je obično počinjala pjesma “Dunave, Dunave”. Sa svim pjevačicama koje su dolazile u hotel Rumija, brzo bi nakon ovog pitanja uspostavljao neke tajne znakove i one bi započinjale njegovu omiljenu pjesmu”.

U jednom memoarskom kazivanju, koje je 1967. godine zabeležio Pavle Milošević, Đoko Lekić opisao je akcije koje je vodio na Kosovu, a koje neodoljivo podsećaju na radnju filma Kapetan Leši.

“U međuvremenu, na području Drenice i Uroševca vodile su se ogorčene borbe u kojima sam učestvovao kao partijski rukovodilac sve do 1947. godine… Posebno se sećam akcije od 2. februara 1947. godine kada je likvidirana jedna od vodećih i skoro poslednjih grupa u ovoj oblasti. Toga dana sam definitivno predao pušku Stanici narodne milicije jer mi više nije trebala. O posledicama tih borbi ne treba previše govoriti jer su one i mimo naše želje ostavile dosta traga na posleratni razvoj ove oblasti”, ispričao je Lekić dve decenije nakon što je rekao zbogom oružju.

Dok je crmnički revolucionar uporno odbijao da prizna svoje veze sa glavnim junakom jednog od prvih jugoslovenskih obojenih filmova sa partizanskom tematikom, Kapetan Leši postao je i heroj stripovanog serijala. 

Slavi partizanskog superheroja sa Kosova doprinosila je i muzička numera koja se prožima kroz čitav film a koja će tokom šezdesetih godina prošlog veka postati veliki hit:

MIRA FURLAN: USTAŠTVO SE REHABILITIRA JOŠ OD 1991. GODINE !

Nitko od političara se od ovakvog fašizma nije ozbiljno ogradio, nitko za to nije imao hrabrosti, ni desni ni oni koji bi da se smatraju lijevima. Tokom godina zacementiran je stav da pravi hrvatski patriotizam ne samo da tolerira ustaštvo, nego da je ustaštvo zapravo njegov konstitutivni dio. To je pljuska svim hrvatskim antifašistima, kao što je bio moj tata

Nekadašnja zvijezda jugoslavenskog i hrvatskog glumišta već dvadeset i pet godina sa suprugom, redateljem Goranom Gajićem, i sinom živi u Los Angelesu, kuda je 1991. emigrirala. I dalje nesklona medijskim istupima u Hrvatskoj, Mira Furlan govori o novim profesionalnim izazovima, životu u Americi, značenju pojma doma i domovine te sjećanjima na Jugoslovensku državu.

Što vidite da se posljednjih godina promijenilo u Hrvatskoj?

Kad me pitate što se promijenilo, ne osjećam se spremnom da o tome nešto ozbiljno kažem: ja dođem i odem, imam mogućnost izbora i to moj život na obje strane čini drugačijim od života građanina koji taj izbor nema i koji ovisi o penziji od koje ne može platiti ni svoje račune, a kamoli još da nekamo otputuje ne bi li provjetrio mozak. Ono što se sasvim sigurno promijenilo je to da se ljudi beskrajno muče oko golog preživljavanja. Novac je postao najbitniji i ništa drugo kao da nije važno. Nikakve socijalne zaštite više nema. Sad smo svi na slobodnom tržištu, baš kao u Americi. Iz Amerike je u domaće krajeve uvezena i celebrity kultura. Nitko se više ne uzrujava zbog propasti takozvanih pravih vrijednosti. Nitko valjda više ni ne razumije koje bi to vrijednosti uopće bile.

Smatra vas se simbolom otpora ratu jer ste odlaskom u Ameriku, čemu su prethodili otkaz koji ste dobili u zagrebačkom HNK-u, medijski linč i oduzimanje stana u Zagrebu, poručili kako se ne želite svrstati ni na jednu stranu. Nacionalistička Tuđmanova vlast etiketirala vas je kao izdajicu domovine. Ta ista domovina, što vam ona općenito predstavlja?

Kao i ideja ‘doma’, tako se i ideja ‘domovine’ preselila iz vanjske u unutrašnju kategoriju. Domovina – to su za mene moja sjećanja na djetinjstvo, mladost; moje roditelje, moju baku; na izlete s tatom na Sljeme, na 16. gimnaziju; ‘Gloriju’ u Dubrovniku, ‘Dunda Maroja’ u zagrebačkom HNK-u; sjećanja na moje prijatelje razasute po celoj Jugoslaviji, na sir i vrhnje s placa na Kvatriću, na Casku na otoku Pagu, Vis i Lastovo i Split… ali i na Sarajevo i na Beograd… ‘domovina’ se sastoji od milion sličica, scena, zapamćenih riječi…

Zabrinjava li vas porast nacionalizma, otvorene simpatije koje neki, pa i u strukturama vlasti, iskazuju prema ustaškoj državi? Evo nam novih izbora u Hrvatskoj, opet isti ljudi u istim odorama?

Kao što sam već rekla, uspjela sam se odmaknuti od cijele te situacije i zapravo je ne pratim. Ali da, uvijek iste odore, uvijek isti ljudi i ništa me od toga ne čudi. Intenzivna rehabilitacija ustaštva je na sceni još od 1991., kad se nitko nije protiv nje ozbiljno pobunio (uz časne iznimke kao što je bio ‘Feral Tribune’), tako da se u ovom trenutku bespredmetno čuditi nad rezultatima te politike, sistematski provođene posljednjih 25 godina. Nitko od političara se od takve politike nije ozbiljno ogradio, nitko za to nije imao hrabrosti, ni desni ni oni koji bi da se smatraju lijevima. Tokom godina zacementiran je stav da pravi hrvatski patriotizam ne samo da tolerira ustaštvo, nego da je ustaštvo zapravo njegov konstitutivni dio. To je pljuska svim hrvatskim antifašistima, kao što je na primjer bio moj tata; Slovenac po svom tati i Hrvat po mami, partizan od samog početka Drugog svjetskog rata.

DAVORIN POPOVIĆ: KAKO SMO SNIMILI LEGENDARNE 'ŽUTE DUNJE'

"Sjetim se tada kako su se snimale te legendarne Žute dunje.

Goran Bregović, autor pjesme, već je gubio živce a pjevač Davorin Popović bio je ljut kao ris. 
Nakon desetak ponavljanja, istrčao je iz tonskog studija i, onako po sarajevski, naredi Bregi da briše iz vidokruga.

Poslije cigarete smirenja, "Pimpek" se vratio pred mikrofon i u cugu otpjevao ono što nas već više od dvije decenije prikuje dok oduševljeno slušamo majstora glasa.

Kada je izašao iz studija samo je, onako u prolazu, dobacio kompozitoru:

- Mali, tako se to radi…"

Pavle Pavlović

NIKO GORŠIČ: Zahvaljujući Titu nismo bili robovi i seljaci kao što smo sada !

Kada nestane kultura jedne nacije - više nema ni nacije. Šta si onda? 
Onda si samo običan radnik BMW-a ili Renoa, ili prodaješ njima paradajz... ti si običan seljak. 
Na kraju krajeva - rob, jer radiš za najmanju platu... 
To svi znaju, to nije ništa posebno, ali ni jedan državnik ne radi ništa protiv toga. Ni jedan ne kaže: „Oprostite, mi to ne želimo“. 
Brendovi koji i ovdje postoje - pola treba da ide iz zemlje, jer u protivnom uništavaš svoju poljoprivredu i industriju. Više ništa svoje nemaš i kupuješ najjeftinije. A kada kupuješ najjeftinije, dobiješ najlošije. No, ako ne radiš, ne možeš ni to da kupiš, kaže slovenački umjetnik Niko Goršič.

- Sjetimo se samo Josipa Broza Tita i njegove miroljubive koegzistencije, koju ni jedan kreten više ne spominje. To je rješnje - ne dati svoj sistem! I to je suprotno onome što rade Amerikanci, a i Evropa generalno, koji žele da preuzmemo njihov sistem: da obučemo njihove pantalone, da jedemo njihovu čokoladu, da mi, budale, pravimo njihove automobile - sa najnižom cijenom rada – kaže poznati slovenački dramski umjetnik Niko Goršič.

Ovaj autor, glumac i reditelj koji se potpisuje i kao Nick Upper, jedan je od utemeljivača alternativnog pozorišta na prostoru nekadašnje Jugoslavije. U Crnoj Gori svakako je ostao upamćen po režiji komada „Otpad“ Ljubomira Đurkovića za CNP, u kome se prvi put otvoreno govorilo o 90-tim i njenim posljedicama u Crnoj Gori. Sebe ne smatra jugonostalgičarem, već čovjekom koji realno gleda na prošlost. Zato ljevičarske revolucije nijesu rješenje jer se njima „ubijaju oni desni“. No, način na koji je Tito vodio nekadašnju Jugoslaviju, ali i Pokret nesvrstanih je vrijedan pažnje i divljenja.

- Tito je bio predsjedavajući grupi od 130 zemalja u vrijeme kada to niko nije uspio. I svi su to, navodno, zaboravili... Tinjao je Hladni rat - kao što je to danas ponovo slučaj - a on je spriječio da se proširi okupivši 130 zemalja koje se s time nijesu slagale. Nijesu željeli da budu dio Hladnog rata i da se međusobno mrze zato što je to neko drugi rekao. 

Danas to izgleda ovako: Evropa bi trebalo da napadne Ukrajinu. Ti nisi saglasan s time, ali šefovi država to žele da urade – podsjeća on.

Nisu samo ovakve odluke rezultat udruživanja zemalja na evropskom kontinentu, već i nestanka mnogih karakteristika, ali i takozvanih malih kultura.

- Kada nestane kultura jedne nacije - više nema ni nacije. Šta si onda? Onda si samo običan radnik BMW-a ili Renoa, ili prodaješ njima paradajz... ti si običan seljak. Na kraju krajeva - rob, jer radiš za najmanju platu... To svi znaju, to nije ništa posebno, ali ni jedan državnik ne radi ništa protiv toga. Ni jedan ne kaže: „Oprostite, mi to ne želimo“. Brendovi koji i ovdje postoje - pola treba da ide iz zemlje, jer u protivnom uništavaš svoju poljoprivredu i industriju. Više ništa svoje nemaš i kupuješ najjeftinije. A kada kupuješ najjeftinije, dobiješ najlošije. No, ako ne radiš, ne možeš ni to da kupiš – dodao je Goršič.

Za njega takav princip nije povratak u kolonijalizam, već jedna nova pojava danas svojstvena, očigledno, mnogim malim zemljama.

- Mi se sami nudimo da budemo kolonijalizovani. I to sa zadovoljstvom. Fabrike - odmah kupite, sve! Elektrane, hotele - imamo, daćemo vam po niskoj cijeni ili besplatno. Dođite! I sada, kada oni sve imaju, vidiš kakva je situacija... Ni to nije ništa novo. Svi to znaju i ni jedna država ne radi protiv toga. To znači da je neko potplaćen. I to je vrlo jasno. Neko ko o tome odlučuje biće potplaćen i tako će sve biti završeno... Razlika je samo u tome da će velike zemlje imati sve nas, a ovi naši će imati samo pun džep. Jedan od naših - ili on i još petorica - a svi ostali smo propali. Lako je boriti se protiv toga: samo ne treba da pristaneš – pojašnjava on.

No, Goršič podsjeća da je Tito digao ruku protiv takvih odluka, a za njim je krenulo još 130 zemalja.

- I tada, kada su Rusi imali neki prijedlog, došli bi kod Tita da vide kako će on glasati. Isto tako su radili i Amerikanci. Ali to više niko ne spominje. Kod nas više ni ulicu ne smiješ da nazoveš poTitu. Takav državnik, sve to je uspijevao - bez ispaljenog metka... 

Kada je umro, onda je zambijski predsjednik Kenet Kaunda rekao „da je Tito bio jedini bijelac koji je došao u Afriku i iz nje ništa nije odnio“. A mi takve ljude više ne poštujemo. Kada bismo danas tamo krali kao Englezi, i mi bi bili veliki – smatra naš sagovornik.

NAJPOZNATIJE METE SOVJETSKE KGB: Kako je KGB planirao ubistva Tita, Lava Trockog, pape...

Poznato je kako je sovjetska špijunska agencija KGB koristila brutalnu taktiku u eliminaciji i zastrašivanju svojih neprijatelja.

Urbana legenda kaže da su sredinom 80-ih nakon otmice sovjetskih diplomata u Libanu, agenti KGB oteli i ubili rođaka jednog od otmičara. Zatim su teroristima slali deo po deo tela u odvojenim paketima. Na taj način su pokazali da se protivnici Rusije ne igraju sa njima.

Dokumenti CIA koji više nisu tajni otkrivaju kako je KGB imao specijalan tim samo za izvršavanje ubistava. KGB-ov 13. odjeljenje nazvano je "Direkcija za specijalne zadatke", koja je sprovodila izvršavanje zadataka ili tekuće poslove, odnosno ciljana ubistva. Cilj je bila eliminacija onih koji predstavljaju pretnju SSSR.

Većina agenata nije znala da direkcija ima dve posebne laboratorije, jednu za proizvodnju jedinstvenog oružja i eksploziva, a drugu za razvoj otrova i droga. Otrovi su bili omiljena metoda za slučajeve koji su bili pod većim nadzorom suda, zato što su privlačili manje pažnje, a često bi se takva smrt zamenila sa prirodnom smrću.

"Biznis Insajder" sastavio je listu devet pokušaja ubistava u režiji KGB. Neka su bila uspešna a neka ne...

1. Lav Trocki

Lav Trocki bio je ključni igrač u boljševičkom preuzimanju Rusije, 1918. godine za kojeg su mnogi smatrali da će naslediti Lenjina nakon njegove smrti. ali ipak je Staljin pobedio u toj igri. Trocki je kritikovao novu sovjetsku vlast za gušenje demokratije pa je izbačen iz vlasti.

Na kraju ga je Staljin prognao iz SSSR. Nastanio se u predgrađu glavnog grada Meksika, ali čak ni velika udaljenost od Rusije, nije ga zaštitila od Staljinove smrtne kazne. Trocki je umro 1940. ubio ga je španski komunista, koji ga je napao šiljkom za led.

2. Josip Broz Tito

Legendarni vođa Jugoslavije se nakon Drugog svetskog rata nije hteo da se odrekne samostalnosti svoje zemlje. Kako je Josip Broz Tito odbio ujedinjenje sa Sovjetskim blokom Staljin je odlučio svoju frustraciju da izleči drugim metodama. Odlučio je da se reši Tita, kao što se rešio mnogih prethodnih prepreka u politici.

Rusi su Tita pokušali da ubiju pomoću kuge u spreju, poslali su mu kutiju koja je ispuštala otrovni gas kada bi se otvorila. Pokušali su da ga ubiju još 20 puta, ali je Tito osujetio svaki Staljinov plan. Na kraju mu je u Moskvu poslao telegram: "Prestanite da šaljete ljude da me ubiju. Ako ne prestanete, poslaću ja jednog u Moskvu. I neću morati da šaljem drugog."

3. Džon Vejn

Glumčeve izjave protiv komunizma, nisu se dopale Staljinu koji je navodno naručio njegovo ubistvo. Dva ruska režisera Sergej Gerasimov i Aleksej Kapler upozorili su Orsona Velsa za naručeno ubistvo. Vels je rekao Vejnu, ali glumca je već prethodno upozorio i FBI agent, za kojeg je sam Vejn kasnije rekao da mu je spasao život.

Džon Vejn i njegov prijatelj scenarista planirali su da otmu ubice, da ih odvedu na plažu i zaprete im kako bi izvukli informacijee. Dvojica egzekutora su se na kraju predali i počeli da rade za FBI, a Vejn se preselio u sigurniju kuću sa ogromnom ogradom.

4. Lev Rebet

Lev Rebet bio je ukrajinski pisac, preživio je nacističke logore, a zatim je postao strasni protivnik komunizma. Jedno vreme, bio je na čelu ukrajinske vlade. Rebet je 1957. iznenada umro na putu za Minhen, kao uzrok navedeno je da je reč o prirodnoj smrti.

KGB-ov agent je četiri godine nakon toga pobegao na zapad i otkrio kako je Rebetova smrt, zapravo bilo ubistvo. Ubio ga je pomoću pištolja koji je ispuštao gas cijanida. Istim tim oružjem ubio je i Banderu, šefa stranke Leva Rebeta.

5. Georgi Markov

Na autobuskoj stanici u Londonu 1978. godine svoj prevoz je čekao Georgi Markov, komunistički dezerter iz Bugarske koji je u Engleskoj stvorio novi dom. Čovek koji je stajao pored njega ispustio je svoj kišobran tako da je udario Markova u nogu. Zabolelo ga je, ali Markov gotovo da nije reagovao. Čovek sa kišobranom se izvinio i obojica su nastavili svojim putem.

Markov je umro četiri dana nakon toga. Autopsija je pokazala kako u nozi ima kuglicu sa dva miligrama smrtonosnog otrova koja se koristi kao bojni otrov. Još jedan Bugarin koji je napustio komunistički režim, Vladimir Kostov, preživeo je sličan napad. Kuglica sa otrovom pronađena je u njegovim leđima. O napadu je govorio na jednoj radijskoj stanici, četiri dana nakon susreta sa smrću.

6. Georgij Okolovič

Vođa anti komunističke grupe u egzilu Georgij Okolovič 1954. godine na svojim vratima zatekao je Nikolaja Hohlova. Bilo je to u Frankfurtu, u zapadnoj Nemačkoj. Hohlov mu je tada rekao: "Georgij Okoloviču, dolazim iz Moskve. Centralni komitet komunističke partije Sovjetskog Saveza naručio je tvoje ubistvo." Ali agent ga nije ubio, nego je prebegao u SAD i preko konferencije za novinare otkrio kakvo je oružje trebalo da koristi.

Bilo je reči o kutiji cigareta koje su, u stvari, maleni prigušeni pištolji na elektronsko upravljanje, a koji ispaljuje cijanid.

7. Nikolaj Hohlov

Kako bi se osvetili za njegov beg i to što nije ubio Okoloviča, Kokolova supruga je osuđena na prisilno presljenje u Sovjetskom Savezu, a odeljenje 13. je naručilo njegovo ubistvo. Trebalo je da ga otruju talijumom, što bi bila prva upotreba radioaktivnog oružja u KGB. Talijum je element koji se često koristio za trovanje pacova i mrava, ali prestao je da se koristi zbog mogućih loših posledica. Kada je Hohlovu koža počela da puca, gubio je kosu, i krvario bez zgrušavanja krvi, znao je o čemu je reč.

Nemački lekari su mu dali protivotrov i preživeo je.

8. Papa Jovan Pavle II

Kada je poljski kardinal Karol Jozef Vojtil izabran za papu 1979. godine, Sovjetski savez nije bio oduševljen. Smatrali su kako je on sam ogromna pretnja za njihovu moć, pogotovo u Poljskoj. Kada je 13. maja 1981. godine papa upucan i ranjen, čitav svet je tražio širu pozadinu koja stoji iza njegovog napadača, Turčina po imenu Mehmet Ali Agdža.

Pokret solidarnosti direktan je rezultat papine posete Poljskoj 1979. i postao je stalna iritacija sovjetskim vođama.

Knjiga u kojoj se iznose dokumenti koje je agent Vasilij Mitrohin preneo na zapad, pokazuje kako je KGB sproveo svoj pokušaj atentata kao osvetu papi za njegov pokušaj potkopavanja sovjetskog režima.

Aleksandar Litvinjenko

Aleksandar Litvinjenko je radio za KGB od 1986. do raspada Sovjetskog Saveza 1991. Nastavio je da radi u ruskoj bezbednosnoj službi još dugo nakon toga. Ubacivao se u grupe organizovanog kriminala. Na konferenciji za novinare 1998. optužio je svoje nadređene da su naredili ubistvo ruskog medijskog tajkuna.

Dva puta je hapšen, a Vladimir Putin ga je lično otpustio. Agent je Putina optužio da je bombardovao ruske stanove i ubio ruskog novinara, kako bi ga izabrali za predsednika. Sa porodicom je pobegao u London gde je počeo da piše knjige i savetuje britansku obaveštajnu zajednicu o ruskim aktivnostima.

Navodno je postao meta FSB, naslednice KGB. Naglo se razboleo 2006. oslabio je i više nije mogao da se kreće. Kada je smešten u bolnicu, specijalisti su napravili testiranja na radioaktivne materijale i otkrili su kako u telu ima element Polonijum-210.

Hemijski element koji zrači alfa radijaciju koja oštećuje samo ljudsko tkivo, nakon što ga proguta. Britanske službe otkrile su polonijum u Litvinjenkovoj šolji za čaj, koja je 200 puta veća od uobičajene smrtonosne doze.

POGLEDAJTE kako je VEDRANA RUDAN dovela Jelenu Milić do ludila! (VIDEO)

Na jednoj od gledanijih emisija vodio se pravi „rat“ između ozloglašene direktorke Centra za evroatlantske studije Jelene Milić i poznate književnice Vedrane Rudan zbog NATO pakta! 

Pisci Vladimir Kecmanović i Marko Vidojković, koji su takođe bili gosti u studiju, bukvalno nisu došli do reči, kao ni prisutni voditelj, koji se totalno izgubio.

Stav Vedrane Rudan da je NATO najveće zlo i da Amerikaci žele samo da kolju po svetu, potpuno je izbacio Jelenu Milić iz takta, pa su pale teške uvrede, čak i psovke.

Uostalom, pogledajte sami:

UNOVČIO OKUPACIJU: Ratni zločinac Klark gradi elektranu na Kosmetu

Glavnokomandujući NATO snaga iz perioda bombardovanja, ratni zločinac Vesli Klark, uskoro bi mogao da dobije dozvolu za gradnju termoelektrane na Kometu. Ova elektrana bavila bi se eksploatacijom uglja, odnosno, proizvodnjom sintetičke nafte i gasova.

Klarkovo preduzeće „Enviditi“ pokrenulo je proceduru za realizaciju investicije vredne oko 500 miliona evra, a na sednici nelegalne vlade Kosova 25. avgusta zahtev je – odobren, o čemu su pisali i kosovski mediji. Još se samo čeka da odluku samozvane vlade potvrdi skupština. Zahtev za dozvolu za realizaciju ovog projekta firma je podnela još 2012. godine. Parlamentarna komisija za ekonomski razvoj juče je odložila glasanje da li da pošalje Vladi odluku da odobri dozvolu za istraživanje uglja Klarkovoj kompaniji. Kao jedan od argumenata istaknuto je da bi pre takve odluke trebalo obezbediti javnu debatu među žiteljima područja u kojima bi se istraživanja obavljala.

– Za mene je novost da iza pomenute firme stoji general Vesli Klark, ali svakako ćemo se u narednom periodu više informisati oko planova pomenutog preduzeća – rekao je Branimir Stojanović, zamenik kosovskog premijera iz liste „Srpska“.

Navode da iza firme „Endiviti“ stoji Vesli Klark, general američke vojske koji je najavio početak bombardovanja SRJ 1999. godine, preneli su prištinski elektronski mediji.

Pre nekoliko meseci, predstavnici Odbora za ekonomski razvoj Skupštine Kosova, saopštili su da je kompanija „Envid“ zatražila dozvolu za eksploataciju uglja ponudivši pritom Vladi Kosmeta 30 odsto od svog profita. Kako su mediji na albanskom jeziku preneli navode predstavnika kompanije iza koje stoji američki general, dalekosežni planovi, koji bi trebalo da se ostvare u roku od šest do sedam godine, bili su da kompanija osnuje transportni sistem za snabdevanje aviona gorivom. Takođe, planirano je da uposli najmanje hiljadu ljudi u proizvodnji a više stotina njih uključi u proces rada.

Inače, kompanija je zahtevala dozvolu za eksploataciju uglja na području Metohije, gde do sada nije bilo eksploatacije uglja, dok bi se radovi prema nezvaničnim saznanjima finansirali iz kredita neke od američkih banaka.

Nezavisna komisija za rudnike i minerale je objavila da je Klarkova kompanija podnela tri zahteva u 2013. godini za istraživanja na jednoj trećini teritorije, ali i da su isti odbačeni zbog nedostatka dokumenata.

MEDLIN OLBRAJT RAZVIJALA BIZNIS

PORED Veslija Klarka, i bivša državna sekretarka SAD Medlin Olbrajt i bivši zamenik šefa Unmika Džon Kovi ostali su na Kosmetu.

Druga po veličini američka kompanija ACM koja posluje, što zvanično što nezvanično, na Kosovu, a čija je vlasnica Olbrajtova, svojevremeno je bila zainteresovana za kupovinu Pošte i telekomunikacija (PTK), ali je zbog pritiska javnosti odustala od te kupovine. Olbrajtova je, međutim, formirala konzorcijum koji ulaže u infrastrukturu, a najviše u izgradnju puteva.

Na čelu tog konzorcijuma se nalazi bivši zamenik šefa Unmika na Kosovu, Amerikanac Džon Kovi.

ZALIHE

U južnoj srpskoj pokrajini se nalazi oko 15,7 milijardi tona lignita, koji može da se eksploatiše narednih 200 godina. Rezerve rude cinka i olova procenjene su na 46 miliona tona.

ZALEPLJENI KONDOM NA GLASAČKOM LISTU KAŽE:"KAD ME VEĆ JE*ETE,KORISTITE ZAŠTITU!

Ovo je najbolje odrađeno glasanje ikad !

BUDIMO realni, da nema genijalnih odgovora maštovitih glasača na glasačke listiće, izbori bi bili užasno dosadni. Pogotovo ovi iza nas.

Najbolja fora ove godine stiže nam iz Splita. Kad su se prebrojavali glasački listići na jednom mjestu u tom gradu, članovi odbora na listiću su pronašli zalijepljeni kondom.

"Kad me već jebete, molim vas... Koristite zaštitu", napisao je dovitljivi glasač uz kondom.

Ovo je možda najbolje odrađeno glasanje ikad. 

STATUS SARAJLIJE OHLADIO USIJANE GLAVE: DA VAM OBJASNIM ŠTA JE RAT!

Ne prizivajte ratove ako niste sve ovo i još deset puta ovoliko spremni da podnesete, vi i vaši sinovi !

Kurbašić je na svom Fejsbuk profilu poslao jasnu poruku svima koji tenzije na Jugoslovenskim prostorima vide kao priliku za podgrevanjem starih netrpeljivosti i pozivaju na nasilje, ili jo[ gore – novi rat!

On je prikazao surovo ogoljenu sliku rata, bez ukrašavanja i izjava velikih vođa bilo koje strane. Nije pisao o ratu iz ugla istorije, već iz iskustva običnog čoveka bačenog među krv, šrapnele i tuđe interese.

Njegovo "ratno uputstvo za početnike" prenosimo u celosti.

Rat za početnike (iz ugla vojnika):

Pošto se digla kuka i motika patriota i rodoljuba svih vrsta, sa svih meridijana i paralela, svih boja partijskih knjižica i imovinskih kartica, prizivaju se ratovi, frontovi... Red je da se podijeli znanje, čista empirija, ništa prepisano.

- roditelji gledaju brdo sa prozora kako ga devastira hiljade granata, a znaju da si ti gore u akciji. Dok to gledaju mole Boga da se živ vratiš, pa po cijenu i da ostaneš invalid. Samo da si živ.

- ne mora te pogoditi metak ili geler da bi te ubilo u borbi. Ubija i detonacija tako što ti od blast udara popucaju organi. Prvi simptomi su gubljenje svijesti i povraćanje krvi.

- vratiš se iz akcije sa terena pa dobiješ dužnost da odeš supruzi i majci tvog druga, te njegovoj dvogodišnjoj kćeri da im kažeš da im je muž, sin i otac poginuo. Preporučeno imati tablu sedativa sa sobom da im odmah daš, ali one vrisnu u plač odmah kada te vide sa dvojicom drugova, jer sasvim sigurno nemaš osmijeh na licu. Onda se obavezno na par trenutaka zamisliš i pretpostaviš kako bi tvoji reagovali na tu situaciju.

- razmjena mrtvih. E to je posebna disciplina psihološkog sjebavanja. Prevrneš 120 leševa da bi našao tijelo rođaka. Neću dalje u detalje ulaziti.

- otkriješ da je krvoskok iz femoralne arterije oko pola metra visine kada je metak/geler pokidaju, a ti stavljaš dlan drugom čovjeku na nju, dok mu drugom rukom vadiš njegov jezik iz grkljana da se ne uguši u šoku koji nastupa odmah.

- imaš oko 10 sekundi da drugu zaustaviš šištanje iz pluća probušenih gelerom (pneumotorax). Ako nemaš prvog zavoja i one njegove gumene ovojnice, može i celofan od kutije cigara pomoći.

- brzina gelera je oko 1 km u sekundi, leti nepravilnom putanjom oko vlastite ose, nepravilnog oblika od višeslojnog odliva metala, vreline oko 200°C i kida tkivo, kosti, vene i arterije u djeliću sekunde.

- mišja groznica: Ako si se u zemunici i navikao na pacove veličine mačke, dok ležiš gledaš ih kako hodaju po najlonu iznad tebe, na bolest koja se zove mišja groznica, a vrlo je česta kod vojnika u rovovima, tvoji bubrezi se na nju neće sasvim sigurno naviknuti.

- crnogorično drvo puca samo od sebe na temperaturi od oko -17°C dok si ti na straži.

- ono kad vam iz Hitne savjetuju da se višeslojno oblačite, dobija sasvim novu dimenziju kada moraš mjesec dana, a nekad i više, biti tako obučen u blatu do koljena.

- kada moraš zanemariti nutritivne vrijednosti margarina kojeg dobiješ na kriški hljeba za doručak i sa njim namažeš svoje vojničke čizme, jer ti je preče u snijegu imati suhe noge u čizmama nego pun želudac.

- bajonet se ne nosi da bi klao nekoga već da se ukopaš u ledenu i tvrdu zemlju na nekoj čistini (u suludom jurišu u koji te je poslala komanda u kojoj sjede hohštapleri i diletanti) u roku odmah kada te poklopi neprijateljska artiljerija.

- neprijateljski snajperista je dosadniji od bilo kojeg komarca.

- oružje ti uvijek suho MORA biti! Nema ono vodootporni certifikat kao pojedini mobiteli danas.

- navala adrenalina kada te drže u karantinu pred akciju je konstantna i jača je oko 845 puta nego ona u trenucima tvog prvog seksualnog iskustva.

Ima toga još, ali mislim da je i ovo dovoljno da svim usijanim glavama koji bi da ratuju poručio: Ne prizivajte ratove ako niste sve ovo i još deset puta ovoliko spremni da podnesete, vi i vaši sinovi.