PropellerAds

уторак, 8. јануар 2019.

"ČIPS" ZVEZDA INSTAGRAMA: Mali Jugosloven je jednostavno neodoljiv

U "Čipsu", Jugoslovenskom čedu, o Jugoslaviji uče oni koji o njoj ništa ne znaju. Jovana odnedavno u ovom Fići razvozi turiste po Beogradu i priča o Jugoslaviji, a turu završava u Kući cveća.



Људи му се диве, додирују га, гледају. Жуте, „хрскаве“ боје и занимљиво име „Чипс“. Двоје врата, мали резервоар и бескрајно много шарма. Буди носталгију и мами осмехе Београђана. За њим се окрећу као за светским топ-моделом, а из фабрике је изашао пре четири деценије. Он је права звезда „Инстаграма“ и прати га неколико хиљада људи.

Значке, седишта пепито дезена, један ретровизор. Климе нема, а ни електронских подизача стакла. Угланцани браници, танак волан. „Маршал“ звучник на седишту. Носталгија у срцу.
Старијим суграђанима мами сузе, жале што су га продали у време беспарице. Млади се одушевљавају, желе баш таквог. У „фићама“ су читаве породице бивше Југе путовале на море, он је моторизовао некадашњу државу. Воле га све генерације, чак и оне које су се родиле много пошто је стала производња тих четвороточкаша. Јована Стојиљковић из Београда има таквог из '78.


Јурили чак 127 на сат!

„Чипс“ је једном приликом „полетео“ чак 127 километара на сат иако је његова максимална брзина 100. Десило се то на ауто-путу за Нови Сад.
„Била је потпуна равница, да не кажу зли језици да је била низбрдица. Ја сам била пресрећна, пукао ме је адреналин, као да сам ракетом полетела у свемир. Он није направљен за брзу вожњу него за онај 'швалер гас', да се спусти прозор... исти дан му је пукао хладњак“, прича Јована.
Сасвим симболично, купила га је 29. новембра у Пироту. Слова регистрације формирала су име које данас носи. Одржавам га као да имам мало дете, које је увек незадовољно и ужасно размажено, прича Јована.
„Као и сваки 'фића', споља је био сасвим добар, сви су се одушевљавали, ја нисам знала ништа о њима тако да је он мени био апсолутно супер, могли су да ми увале ко зна шта. Кад је отишао код лимара, кад су кренули да га секу, тек су онда приметили унутрашња крварења. Тад у том периоду сам га звала погачица јер ме је асоцирао на то, као лиснато тесто је био“, сећа се Јована.
А онда су кренуле перипетије – наћи доброг лимара, механичара, праве делове. После 11 месеци „Чипс“ је био скоцкан и спреман за вожњу. Али не лези враже – као и сваки „фића“, колико год "пеглали" спољашњост, карактер је остао исти. Изненадни кварови његова су ужа специјалност.


„Скоро сам имала једну ситуацију кад сам усисавала нови тепих и патоснице које сам му по мери правила и он је решио да му ручна попусти и да крене низбрдо. Док сам ја у њему наглавачке и усисавам тепих! Да ме неко пита како сам успела да га зауставим и да се вратим у седло и да станем, не знам. И како смо успели да прођемо без неких оштећења и огреботина“, прича Јована која понекад и сама ради поправке.
Све је на њему тако малено – брисачи, седишта, папучице. За високе ноћна мора, али не и за Јовану, високу скоро 180 центиметара, коју људи згрануто посматрају у ситном „Чипсу“. Четвороточкаш је мали, али све у њему, када га видите, одише љубављу.
Љубав коју осећа према „Заставиним“ аутомобилима, који су у оно време сви могли да приуште, најбоље одсликава ситуација која се догодила на путу за Крагујевац, на традиционални скуп. А „Чипс“ је, у складу са својим карактером, поново био у центру пажње.

„Он има клапну која се отвара доле и која омогућава да ваздух струји да не би дошло до прегревања моторног простора. Ту клапну држи једна спирала која је пукла и клапна је константно била затворена и ваздух није могао да изађе. Пред улазак у Крагујевац сам приметила да ми је казаљка пала на црвено и стала сам поред пута да видим шта се десило са клапном. Са мном је стао цео конвој 'југића' и 'кечева' и сви су стали са стране, нико није отишао даље, да погледају шта се дешава. Они су се дали у потрагу у оближњу шуму да нађу одговарајуће дрвце да нешто држи клапну отворену“, препричава поносна власница „фиће“.
Хладњак му је слаба тачка, од кад га је купила, Јована је „Чипсу“ променила седам. То јој, каже, не пада тешко јер је сваки квар на „фићи“ повод за окупљање друштва и љубитеља „заставаша“. Уз флашу пива и грејање на кварцну покушавају да схвате какву заврзламу је „фића“ сада приредио.
Са новим аутомобилима тога нема. Испод хаубе све делује као спејс шатл! Само мајстор, скуп софтвер и дебео новчаник знају шта је решење. Кад се на „фићи“ нешто поквари, засучете рукаве и истрага креће.


„Данас се аутомобили не могу поправити гранчицом и женским чарапама. Постоји чувена прича: кад пукне каиш на 'фићи', ставе се јаке женске црне чарапе. Увијеш око она два колута и наставиш док не купиш каиш. Он захтева пажњу и људи га воле јер могу да раде на њему, могу да га поправе сами, могу да се забављају“, истиче Јована.
Куповином „Чипса“, Јована се није зауставила. Након жутог љубимца, купила је још две „фиће“. Један је небо плави „контраш“ из '64, баш онакав какав је имао њен дека давних дана. Као што је пас више од љубимца, тако је и за њу „фића“ више од аутомобила.


„Мама се згранула са првим, мало се изненадила са другим, а са трећим се бескрајно одушевила јер је и она све више почела да их воли. Довукла је пар браника из Хрватске, провлачила се кроз коров да би ми их донела. Оригинални браник је некада био ударен и варен па сам решила, кад сам добила ове, да те поклоним другом 'фићи' на ком су били грозни. И даље их он носи, а ови су на 'Чипсу' као још један део приче. Није то ствар пара јер могу да купим сет нових браника, али ови имају позадину“.
У „Чипсу“, југословенском чеду, о Југославији уче они који о њој ништа не знају. Јована однедавно у „фићи“ развози стране туристе по Београду и прича о бившој држави, упознаје их са архитектуром пре свега Новог Београда, а туру завршава у Кући цвећа.


Сада, током зимских дана „Чипс“ не ради туре по граду јер му со и влага не пријају. У маленој гаражи на Новом Београду припрема мотор за врели асфалт. Гаража је према његовим пропорцијама јер су зграде преко Саве грађене баш за такве, мале аутомобиле, а не за џипове и остале грдосије какви се данас могу срести на улицама. Док данашањи возачи муче муку са уским просторима, „Чипсу“ је сасвим комотно у та четири зида. 

недеља, 6. јануар 2019.

OVAKO JE TREBALO DA IZGLEDA JUGOSLAVIJA: Predstavljamo mapu pred kojom bi drhtao ceo svet! (FOTO)

Neki istoričari smatraju da je Tito želeo još veću, moćniju Jugoslaviju, koja ne bi bila samo regionalna, već i svetska sila

Mnogi se danas s nostalgijom sećaju Jugoslavije, smatraju kako se tada živelo bezbrižnije i sigurnije.
Međutim, ko zna kakva bi sudbina Jugoslavije bila da je kojim slučajem ostvaren u javnosti malo poznat plan Josipa Broza Tita.
Neki istoričari smatraju da je Tito želeo još veću, moćniju Jugoslaviju, koja ne bi bila samo regionalna sila, već i svetska.
Istoričarka Sabrina Ramet prošle godine je za medije rekla kako je SFRJ pod Titom htela da stvori integralnu Jugoslaviju, koja bi uključivala pogranična područja oko Jugoslavije: Grčku, Trakiju, Albaniju, Bugarsku, bar jedan deo austrijske Koruške, kao i celu italijansku provinciju Furlanija-Julijska krajina.
Među pristalicama jugoslovenskog iredentizma bili su i monarhisti i republikanci u doba pre stvaranja Jugoslavije 1918. godine.
Sabina Ramet se poziva i na izjavu političara Svetozara Pribićevića da bi se Jugoslavija trebala prostirati „od Soče do Soluna“. Možda najčudnije u ovom sistemu deluje to što su kao deo Jugoslavije navedene i Bugarska i Albanija.
Ipak, navodi se da je politički pokret Zveno u Bugarskoj podržavao ideju uključenja Bugarske i Albanije u zajedničku državu Južnih Slovena. Pokret Zveno učestvovao je u državnom udaru u Bugarskoj 1934. godine. Zahtevali su savezništvo s Francuskom i uključivanje Bugarske u Jugoslaviju. Čak je i britanska vlada tokom Drugog svetskog rata podržala ideju stvaranja Velike Jugoslavije, kao odgovor na pristupanje Bugarske Silama Osovine.
Nakon Drugog svetskog rata, Tito je objavio da Jugoslavija polaže prava na Trst i celu Karinciju, uključujući Austrijsku Korušku.
– Oslobodili smo Korušku, ali su međunarodni uslovi bili takvi da smo morali privremeno da je napustimo. Koruška je naša i mi ćemo se za nju boriti – poručivao je Tito.
Takođe, pojavila se zanimljiva karta koja proedviđa kako bi SFRJ izgledala da su se Titovi planovi obistinili, i to u dva slučaja:
* da je maršalova vizija uključivala Albaniju i delove Rumunije i Grčke, uključujući i Solun
* da je Bledski sporazum između Tita i Dimitrova uključivao integraciju Bugarske u zajednicu jugoslovenskih zemalja
Autor karte ističe da bi u nekom „paralelnom svemiru“ komunistička revolucija u Grčkoj barem delimično uspela, čime bi se neki delovi zemlje odcepili i pridružili Jugoslaviji. Isto se odnosi i na Vlašku, bivšu kneževinu, a danas istorijsku pokrajinu Rumunije.
Da se kojim slučajem ovaj ipak neverovatan scenario dogodio, Jugoslavija bi se prostirala, kako se u tekstu navodi, od Klagenfurta do Istanbula.
OVAKO JE TREBALO DA IZGLEDA MAPA SFRJ