PropellerAds

недеља, 27. август 2017.

BJELOGRLIĆ: Svako ko ponovo gura Srbe, Hrvate i Makedonce u rat je lud!

Svojoj deci pokušavam da  ispričam bolju stranu, da im objasnim, teram ih da idu i obiđu bivšu Jugoslaviju, da upoznaju nove ljude i da shvate da je to srdačan i normalan svet
U intervjuu za “Dnevni avaz” Bjela je pričao o društvenom sistemu te o tome koje je ključno pitanje mlađih generacija, a priznao nam je da sebi nikad nije mogao odgovoriti zašto postoje granice između zemalja u našoj regiji.
Da, politički uticaji vetrovi koji duvaju s različitih strana. Otprilike je i danas tako. Taj usud Balkana, prvo jedna ogromna netolerancija, zapravo je naš problem sukob malih razlika. Faktički, ako pogledamo, mi bismo na Balkanu verovatno mogli da živimo kao jedan narod, iz kojem je s vremenom, istorijski, nastalo nekoliko naroda. Tu su uglavnom verske podjele, onda kulturološke i političke.
Sukob malih razlika deluje kao nešto lako premostivo, a ustvari, kada bi se nekako racionalno spustila lopta, videli bismo da sve to može da se prevaziđe vrlo lako, ali nekako nam to ne uspeva čitav jedan vek. Zapravo ti sukobi malih razlika postaju konstanta življenja i oni se prenose s generacije na generaciju, nekako se optimizam koji nosim u sebi, zbog svega toga, gasi i neću da kažem da dižem ruke, ali postajem svestan da će biti potrebno mnogo godina da prođe, mnogo mudrosti i hrabrih odluka da se sukobi, eventualno, reše jednom zauvek.
U jednom intervjuu kazali ste da niste znali odgovoriti na pitanje svoje kćerke: “Hoće li nas uvek primitivci voditi?”
Da. Ona je sama dala sebi odgovor i drago mi je da je kćerka odličan student i bar za sada vidim da želi da se bori za svoju budućnost na ovim prostorima. Jedan od najvećih problema s kojima se region suočava je odlazak mladih ljudi, koji ne odlaze zbog siromaštva nego zbog toga što gube veru da će ovde ikad biti normalno i prosto kao mladi ljudi ne žele da svoj život provedu baveći se nekim iracionalnim stvarima i da žive u svetu mržnje i sukoba.
Oni beže od primitivizma. Zna ona da Knez Mihailova nikad neće biti kao Kerntner štrase u Beču, i zna da nikad neće imati platu kao u Švajcarskoj ili Engleskoj, i nema problem s tim, ali ima problem kada vidi da primitivci zauzimaju glavna mesta i odlučuju o našim sudbinama.
E, s tim se teško miri čovjek koji želi nešto od svog života, koji je obrazovan i osvešćen. Mi nećemo da se uhvatimo u koštac sa primitivizmom nego on danas postaje model i to je najveći problem. Prosto je, što si beskrupulozniji, imaš veće šanse da uspeš ovde, a ako si fin, normalan i uljudan, onda su ti manje šanse. To je ono što je velika opasnost i to je ono što ne slute političari. Taj odliv mozgova je godinama problem, ali on ne da se ne zaustavlja nego traje. To me zabrinjava.
Pokazujete li pred decom tu zabrinutost?
Pokušavam da im pričam bolju stranu, da im objasnim, teram ih da idu, obiđu bivšu Jugoslaviju, da upoznaju nove ljude i da shvate da je to srdačan i normalan svet, koji je, po meni, dominantan. Ja imam problem da u stvarnom životu ne osećam ono što vidim u informativnim emisijama, ja to samo u “Dnevniku” vidim, i u govorima političara.
E, to je apsurd u kom živimo. Moramo naći model da ovo funkcionira kao jedan prostor, jer je besmisleno da između Srbije i BiH postoji granica, a nema je između Francuske i Italije. To, zaista, ne razumem. Suludo mi je da, da bih ušao u BiH, čekam dva sata u redu, zaista glupost.

среда, 23. август 2017.

JUGOSLOVENSKI DESPACITO: Diž' se Tito ako boga znaš samo diž' se Tito!

Diž' se Tito ako boga znaš samo diž' se Tito
Bez tebe je ovdje sve mahnito

Pokrali su bog samo zna koliko! 

Diž' se Tito omladina ode u Portoriko
Kradu nam živote al zakonito 

bogate se mahom inkognito!





EMIR TUCAKOVIĆ
DIŽSETITO-text😉

Ajd vozi oonnooo
Ti sada meni si našo da popuješ
Teško nama svima sa tobom
Vi koji lažete da će nam bit bolje
Zar vas nije stid bar nimalo

Ooo tu svome dupetu našo si spas
Boli tebe briga sad za nas
Tuđi kajmak si pokuso

Oujea ja, ja na birou sam diplomiran
Kažu bit će posla ako prodam glas
To moj striko bi poguro

Dižsetito ako boga znaš samo dižsetito
Bez tebe je ovdje sve mahnito
Pokrali su bog samo zna koliko 

Dižsetito kakvu nebulozu sam pročito
Neki hajvan stupa grčevito
Ulice prediva munjevito

Trotoare grade i čude se toliko
A svima nam je muka šutimo glasovito
Umne barikade sade naveliko
Zaposlenje stohiljadito ma svi smo mi merino

Znaš nije to baš hrabro
Al zbogom stara škvadro
I svu rodbinu sabro
Pa preko grane nabro

I kada stignem tamo poslat ću ja vama BAM BAM
Eto vam diploma odo ograde da farbam

I došlo mi je ovdje svega više preko glave
Keru, keru, keru mali zagrni ti rukave
I hajde slobodno ti volontiraj
Život si izrento pa uživaj

Elito elito zove zove mito
Stani derle kud si pohito pohito
Takvima je mensa isto što i menza
Đe ba ima korza bez ulice broza

Dižsetito ako boga znaš samo dižsetito
Bez tebe je ovdje sve mahnito
Pokrali su bog samo zna koliko 

Dižsetito kakvu nebulozu sam pročito
Neki hajvan stupa grčevito
Ulice prediva munjevito

Trotoare grade i čude se toliko
A svima nam je muka šutimo glasovito
Umne barikade sade naveliko
Zaposlenje stohiljadito ma svi smo mi merino

Dižsetito omladina ode u Portoriko
Kradu nam živote al zakonito 
bogate se mahom inkognito

Elito elito zove zove mito
Stani derle kud si pohito pohito
A svima nam je muka šutimo glasovito

Elito elito zove zove mito
Stani derle kud si pohito pohito
Zaposlenje stohiljadito ma svi smo mi merino

Dižsetito polako.... samo polako




уторак, 15. август 2017.

USTAŠE POKUŠALI DA GA PODMITE: Odbio milione dolara i spasao čast JNA!

Kako je heroj potpukovnik Stoimen Stoimenov odbranio kasarnu u Dugom selu 1991. godine, dok su pregovarači ratnog zločinca Tuđmana pokušavali da ga podmite i da bi u kandže paravojnih ustaških formacija predao značajnu količinu oružja



POTPUKOVNIK Stoimen Stoimenov, komandant ogromne kasarne JNA u Dugom Selu kraj Zagreba, koji je četiri meseca odolevao u obruču 1991. godine, mogao je da bira između miliona dolara koji su mu nudili Tuđmanovi pregovarači i oficirske časti da ne dozvoli da ogromna vojna tehnika padne u ruke ZNG. Odabrao je da brani obraz JNA i kasarnu u kojoj je bilo više od 200 tenkova, transportera, samohodnih haubica. Svu tehniku, uključujući i uništenu, evakuisao je u Dvor na Uni početkom decembra 1991. Najveće kasarne oko njega - varaždinska, bjelovarska... tog leta i jeseni su "pale", a oružje je zarobljeno. 
Neki, kao major Milan Tepić, hrabro su poginuli vršeći dužnost. Stoimenov koji se sa svojim vojnicima našao u nemogućem položaju, odlučio je da pogine ako treba. Branio je kasarnu u kojoj je umesto 2.500 vojnika zatekao 190 ljudi, a "izašao" je u decembru na začelju stroja od 117 hrabrih.
Za ovaj podvig Stoimenov je nagrađen najvećom nagradom do tada u JNA - 40 miliona dinara. Prema tadašnjem kursu, to je bilo nešto manje od 700 maraka. Novac je, veli, potrošio slaveći sa kolegama koji su dobili nagrade u vidu unapređenja. Za njega se potom u Srbiji nije našlo "formacijsko" mesto pukovnika.
Priča o zaboravljenoj hrabrosti potpukovnika Stoimenova počinje 3. septembra 1991. kada se iz Zagreba, po naređenju generala Dušana Uzelca, "probio" u, bunkerima opkoljenu kasarnu u Dugom Selu. Stigao je u civilu, šinobusom, prošao mimo bunkera i došao u kasarnu. Kada je ušao i upostavio vezu sa Zagrebom, Uzelac mu je poručio: 
"Od sada si komandant!"
- Sazvao sam odmah sastanak oficira i podoficira. Sve zajedno bilo nas je 26 - počinje priču potpukovnik. - Odmah posle mog govora i poziva da čuvamo čast zakletve, jedan kolega mi se obratio rečima: "Takvih kao ti do sada smo videli četvoricu." 
Kasarna Dugo Selo kraj Zagreba bila je najnaoružanija u Petoj armijskoj oblasti. U njenim hangarima bilo je 211 oklopnih oružja, od tog broja 93 tenka, 60 transportera, samohodne haubice... Odmah kraj kasarne nalazilo se skladište sa municijom duplo veće od onog koje je branio Tepić, plus magacin sa 10.000 automata, vlasništvo TO.
- Prvi zadatak je bio da osiguram odbranu sa manje od 10 odsto predviđenog ljudstva - nastavlja Stoimenov. - Izmestio sam tenkove koji su bili ukopani kraj žice, odredio nove položaje minobacačima i naredio da se na nišan uzmu sve strateške tačke u gradu. Bio sam odlučan da dignem u vazduh skladište ukoliko napad počne. U to vreme tenkovi iz Varaždina već su bili razmešteni oko mene. Odmah po mom dolasku počeo je psihološki rat.

Čelni ljudi Tuđmanovog kriznog štaba - Stjepan Benčec, Zvonko Teklić, izvesni Šola, svaki dan su "pregovarali" sa vojskom preteći i pozivajući na predaju. U kasarnu su dolazili sa posmatračima OEBS. Potpukovnik Stoimenov ih je upoznao sa nanišanjenim ciljevima i vrlo brzo su shvatili da moraju da budu mudriji.
- Jednom su došli i nudili mi u zamenu za kasarnu da ja kao Bugarin ostanem u Dugom Selu, a da mi oni obezbede odgovoran posao u pošti - nastavlja Stoimen. - Par dana kasnije, uz napomenu da su me potcenili, nudili su mi da budem gradski matičar, na šta sam odgovorio da bi u tom slučaju mogao samo da im izdajem smrtovnice. Sledeći put nudili su kofer dolara i da me prebace na državnu granicu koju odaberem.
Od septembra do decembra 1991. život vojnika je bio pakao. Pošto je kasarna bila zaštićena minama ustaše su svako malo ubacivali pse kroz ogromne površine ograđene žicom tako da su detonacije bile svakodnevne, a mrtvih životinja svugde. U isto vreme, iz komande JNA u Zagrebu je stiglo naređenje da se unište oruđa za koje nema posada, tako da je krenulo paljenje tenkovskih motora, lupanje periskopa, uništavanje cevi i municije, dan i noć. U opštoj depresiji, neki od vojnika i oficira koristili su dolaske stranih posmatrača da pobegnu iz kasarne. U decembru je ostalo 117 "spartanaca".
- Svaki dan je bio jeziv, a možda najgori 7. oktobar - priča dalje sagovornik.
- Tog dana krenuli su da pucaju ka kasarni, a Benčec i Šola su obavestili kako je pokušan atentat na Tuđmana i da imaju naređenje od generala Tusa da nas napadnu. Odgovorio sam da rade svoj posao i podsetio ih da je moj da sravnim sa zemljom i obližnju centralnu gasnu stanicu koja vodi ka Sisku. Ta noć je zaista bila duga...

недеља, 13. август 2017.

ANTE TOMIĆ: Hrvatska je na polovici veka SFRJ, a nema ni desetinu njezinih dostignuća!

Mlada hrvatska država, ponavljamo svi razniježeno, kao da je država nekakvo dojenče koje se*e u pelene, traje već dvadeset tri godine, došla je na polovicu životnog vijeka Jugoslavije, a da nema ni desetinu postignuća svoje prethodnice




Moja žena se vratila uzrujana s roditeljskog sastanka, ali ne iz razloga zbog kojega inače dolazi uzrujana s roditeljskih sastanaka. "Zašto je raspelo u predvorju javne škole?" upita ona ljutito. "A gdje bi inače raspelo visjelo", odgovorim joj, "kad u Hrvatskoj nema katoličkih škola da ga stave na zid."
Smiješno je zaista i pogledati kakva je to škrtost. U posljednja dva desetljeća u betonu se izlilo i mramorom popločalo milijune kvadrata crkava, samostana, pastoralnih centara, klerikata, ordinarijata i sjemeništa, a da se crkvena vlast nije sjetila napraviti nijednu školu, bolnicu, ubožnicu ili sirotište. Ma, ni jedincati metar s metar bilo kakve ustanove koja bi bila realna društvena korist. Mantijaške cicije ne mare za to. 
Neumorno mekeću o ljubavi i nesebičnoj brizi za bližnjega, ali ne očekujte da će oni to primjerom pokazati. Njihov novac ne pitajte.
Slojevi boje na zidu
I onda, kako nemaju nešto svoje čime bi se dičili, moraju raspela stavljati u javne instutucije. Obilježe tako splitsku školu, kao da je nadbiskup Marin Barišić lično, iz svog džepa dao za cement i cigle, dolazio na gradilište i šalio se s tesarima gledajući kako mu investicija napreduje, premda je škola više od dva desetljeća na tome mjestu, samodoprinosom građana sagrađena još u bivšoj državi, po odluci Samoupravne interesne zajednice u prosvjeti i s blagoslovom partijskog komiteta.
Velik je bezobrazluk, pogledate li bolje, da se Crkva brči zgradom koju je komunistička vlast sazidala.
A ovu stvar možemo i šire, mimo Crkve, sagledati. Nepravedno bi zaista bilo za škrtost i socijalnu ravnodušnost optužiti samo popove. 
Gdje je i inače ono blagostanje i procvat, kamo se zametnula Švicarska koju je Hrvatima na početku devedesetih obećavao pokojni Šime Đodan?

Evo, recimo, obrazovanje. Više od devedeset posto školskih zgrada u koje jutrima ulaze naša djeca još je iz socijalizma, kroz slojeve boje na zidu negdje će se još kod ulaza nazreti citat: “Narod koji ima ovakvu omladinu ne mora se bojati za svoju budućnost. Josip Broz Tito
To vam je sva istina o zemlji znanja. Devet od deset škola napravili su nam komunisti, a oni su bili glupi.
Pođimo zatim na zdravstvo. Nalazite li i vi neobičnim da hrvatska država nije sagradila nijednu bolnicu? Nešto se, istina, širilo i dograđivalo, krojilo i prekrajalo, ali nigdje nismo imali da je čitav sustav, veliki klinički bolnički centar sa stotinama liječnika i sestara, moderni medicinski starship, narastao iz ničega, iz ledine, da su visoki dužnosnici došli u šikaru i pokazali, ondje će, gdje je sad ona topola, biti hitni kirurški i traumatologija, tamo u onoj skupini psihijatrija, interna i plućni odjel, a kod onih jasenova pod kojima trune nečija vešmašina ginekologija i rodilište. Jednom davno, u onome zločinačkom, nenarodnom režimu, takva su se čudesa stalno negdje otvarala. Čak i u provinciji. 
Elektrifikacija u SFRJ
Mlada hrvatska država, ponavljamo svi razniježeno, kao da je država nekakvo dojenče koje sere u pelene. Naša nacionalna državna samostalnost sada, međutim, traje već dvadeset tri godine, došla je na polovicu životnog vijeka Jugoslavije, a da nema možda ni desetinu postignuća svoje prethodnice. Možemo, ako hoćete, i o energetici. Od 1945. do 1990. u Socijalističkoj Republici Hrvatskoj je na Dravi, Kupi, Cetini, Zrmanji i drugim vodotocima napravljeno gotovo dvadeset velikih hidroelektrana.
Znate li koliko ih je napravljeno otkako smo se trgnuli iz tisućljetnog sna?
Jedna.
Bilo je, naravno, "teško" u Jugoslaviji, policijska diktatura, Udba, Goli otok, jetrvo moja, da ti i ne pričam, ali u svemu tome užasu i bijedi i iscrpljujućem teroru gluposti pojavio bi se opet, tu i tamo, nekakav Većeslav Holjevac. Karlovački komunist, ustanik i prvoborac, ludo smion partizanski diverzant, ali osoba uistinu bez neke ozbiljnije naobrazbe. Inženjeri su ga možda ispotiho ismijavali, no on je zaista isušio malaričnu močvaru s druge strane Save i napravio čitav Novi Zagreb. Desetke tisuća stanova u betonskim kubusima između širokih avenija sagradio je između 1952. i 1963. u jednoj zapuštenoj, seljačkoj zemlji koja je imala jedva nešto bolje od kariola i lopata. U jedanaest godina gradonačelničkog mandata napravio je urbanistički podvig koji današnji političari, kraj svih tehnoloških čudesa, ne bi da ih cijelo stoljeće ostaviš na vlasti.
Mogao bih najbrojati još mnogo primjera, ali ne bih dulje dražio nacionalističke neurastenike koji će me nadahnuto nazvati komunističkim podoficirom. Ne zanima me besplodno ideološko palamuđenje o našima i njihovima jer imam pametnija posla. Ja moram živjeti ovdje i uistinu me iskreno zabrinjava samo da mi na dijete ne padne plafon u školskoj zgradi otprije pola stoljeća. Zašto je ona država mogla brinuti o tome, a ova ne može? Zašto se ne grade bolnice i hidroelektrane? Ili, ako se štogod od javnog interesa i krene graditi, zašto je tako traljavo i sporo da predsjednici i premijeri svake četiri godine presijecaju vrpce na novih pet kilometara asfalta?
I zašto je, naposljetku, danas sve između četiri i četrdeset puta skuplje? 
Kako je Većeslav Holjevac prije šezdeset godina mogao biti pošten čovjek, i drug i gospodin, i komunist i JUGOSLOVEN, a danas nema nikoga boljega od kokošara poput Božidara Kalmete i njegovih pomoćnika i savjetnika, koji su reketarili građevinare i po vikendicama, uz kotlovinu i graševinu, dijelili pljačkaški plijen?
Kako smo, u najkraćemu, postali takva bijedna, bezdušna i gramziva stoka?

среда, 9. август 2017.

RUDAN: Hrvatska je leglo mafijaša, rupetina i koncentracioni logor za svakoga ko ima nešto u glavi!

Pišete da je „ovo leglo mafijaša“, „rupetina“, „koncentracioni logor za svakoga ko ima nešto u glavi“. Ima li bar malo nade za te koji imaju nešto u glavi?

– Morate da objasnite svojim čitaocima da je „ovo“ u mom tekstu Hrvatska. Sigurna sam da u „ovome“ za pametne trenutno nema mesta. Zato odlaze, čitamo da je otišlo iz Hrvatske oko 100.000 Hrvata, i neka odlaze. Oni koji su prestari da beže ne kupuju novine, ne gledaju televiziju ni portale, prodaju sve što imaju da bi mogli da plate loše lekare i da kupe hranu i lekove. Ostali crkavaju sa glavom u kontejneru.


* U svojoj novoj knjizi „Muškarac u grlu“ kritikujete zvaničnike koji se ponašaju kao prostaci. Ali i vama se često zamera da koristite proste reči?
– Niko meni ne bi zamerao na prostim rečima u mojim knjigama da sam muškarac. Žena sam, pa bih morala da budem fina. Nikad se nisam opterećivala analizama moga pisanja.
Ovih se dana po Hrvatskoj „jure“ ljudi koji preko interneta koriste „teške“ reči, pa ih stavljaju u pritvor. Ne bih htela da mi se to dogodi. Vrućine su strašne, imam problema sa srcem, u Hrvatskoj nema lekara ni u bolnicama, o zatvorima da se ne govori.
* A zbog čega uopšte to stalno zgražavanje nad rečima koje se često pojavljuju u vašim tekstovima baš na ovim prostorima, gde su psovke deo svakodnevnog govora?
– Baš me briga za „ove prostore“. Nedavno je šef moje američke izdavačke kuće, uskoro će tamo da izađe moja treća knjiga, u Poljskoj se trenutno čak tri moje knjige adaptiraju za pozorište, dakle, moj je Amer rekao da je moja književnost „izvrsna“. I sad bih ja morala da razbijam glavu „ovim prostorima“! Svetski sam uspešna, dobro plaćena, zaljubljena. Da su u modi natpisi nad grobovima na mom bi pisalo: Ovde leži prah žene koja je ostvarila sve svoje snove.
* A gde će da bude vaš grob?
– Neće biti moga groba. Moj će pepeo baciti u more, poješće ga ribe, ribe će uloviti ribar, prodaće ga nekom nesrećniku, taj će nesrećnik pojesti komad moje sreće i postati srećan. Možda ćete to biti baš vi? Ako odete u Rijeku i kupite me na najlepšoj ribarnici na svetu.
* RIJEKA se priprema da postane evropska prestonica kulture. Koji će biti vaš doprinos kao književnice?
– Drago mi je što je Rijeka postala prestonica kulture. U njoj živi jako mnogo entuzijasta spremnih da za svoj grad i kulturu učine mnogo. Nisam među njima zato jer sam stara, umorna i opsednuta više svojim unukom nego kulturom. Na mladima svet ostaje.
* POJEDINE novine vas proglašavaju „omiljenom Hrvaticom kod Srba“. Kako to komentarišete?
– Ne želim da budem ni omiljena ni voljena, osim u vlastitoj kući, ali sam srećna što je moj blog www.rudan.info čitan i ovde i u Makedoniji, Sloveniji, Australiji. Svuda gde žive naši ljudi. Jesam Hrvatica, ali to nerado naglašavam jer mi je nebitno, ali sa druge strane je bitno kad se sukobljavam sa „Hrvatinama“. Jedan od njih je trenutno u Hrvatskoj posebno glasan, a čak nije ni Hrvat, moja je teza da je takav zato jer je nizak. Niski muškarci su doživotni mentalni invalidi. Neću mu spominjati ime da mu ne pravim reklamu. Mislim da me ljudi cene zbog moje hrabrosti i jer ima mnogo kukavica koji ćutanjem gube i ono malo što im je ostalo od života.

VEDRANA RUDAN: Hrvatska i Slovenija nisu nikakve države, gola sprdačina!

Komadići razvaljene Jugoslavije nisu države nego vojni poligoni, američke baze, izvoznici ljudskog mesa za ratovanje diljem sveta

* Sada su u Hrvatskoj i Sloveniji veoma uzbuđeni zbog arbitraže koju jedni ne priznaju, a drugi hoće da sprovedu. Ima li to smisla zbog „lavora vode“, kako je govorio Solana?
– Hrvatska i Slovenija nisu nikakve države, pa je i ovaj, jedan u nizu „međudržavnih“ nesporazuma, gola sprdačina. Devedeset i devet odsto građana Hrvatske ne bi na slepoj karti moglo da pokaže Piranski zaliv, njih nije briga kako će spor da se reši. Komadići razvaljene Jugoslavije nisu države nego vojni poligoni, američke baze, izvoznici ljudskog mesa za ratovanje diljem sveta.
* Hrvati i Slovenci su u konfliktu otkako su proglasili samostalnost, Srbi i Hrvati nikako da normalizuju odnose, BiH se raspada. Zašto ljudi na ovim prostorima nisu sposobni bar mirno da žive jedni kraj drugih?
– Naravno da su ljudi na ovim prostorima sposobni da se međusobno dogovore na sve teme. Samo, ljudi ovde ne odlučuju ni o čemu. Naši su političari problem, a oni su svi strani igrači. Njima je najvažnije kako da udovolje svojim gospodarima koji ih u zlatu plaćaju da bi razorili naše zemlje. Razumem ih. Hrvatski političar koji je na vlasti ili pri vlasti desetak godina može, izdajući interese svoje zemlje, da obezbedi budućnost sebi, svojim ljubavnicima, ljubavnicima svojih ljubavnica, deci, unucima i praunucima. Baš njih briga za nas. Zato stalno „ratujemo“, zato smo i ratovali.
* Primorje i Istra su „neka druga“ Hrvatska ili ovi vetrovi iz Zagreba još nisu stigli do tamo?
– Primorje i Istra nikad nisu bili napaljena Hrvatska. Na ovim prostorima gde i ja, srećom, živim, ljudi nikad nisu bili opsednuti nacionalizmom jer su, zahvaljujući moru, uvek bili deo sveta. I za vreme prošlog rata u Rijeci se Srbi nisu glavačke izbacivali iz stanova. Ni u Istri. Nadam se da će tako i ostati. Mi „pravi“ primorci, bar oni sa kojima se ja družim, voleli bismo da između nadrkanih ustaških krajeva, a ima ih, i primorja, podignemo zid.
Ovo ne govorim prvi put, uvek kad to kažem moji neistomišljenici mi kažu kako mogu da odem iz zemlje. Zašto bih otišla? Moji preci vekovima žive ovde. Ja ne mrzim Hrvatsku, nego one koji njom vladaju. Meni ne mogu da prodaju maglu i kažu da su „prava Hrvatska“ drkadžije koje se povremeno obuku u crno. Neki od njih nisu čak ni Hrvati. Je… ustašu koji nema hrvatsko prezime.
* Da li se dolaskom HDZ sa Plenkovićem u Hrvatskoj i mlade premijerke u Srbiji nešto promenilo ili bar daje nade da će se promeniti u odnosima dveju zemalja?
– Da li je zločinac onaj koji pere ruke „pre jela i nakon svakog pražnjenja tela“, Krležina izreka, automatski pristojan čovek? Sigurna sam da Plenković zna da upotrebi viljušku i nož, za to je jednako sposobna i srpska premijerka. Da su oni političari koji žele dobro svojim narodima, ne bi bili tu gde jesu. I Plenković i vaša američka cura samo su lutke na koncu.

MARŠALOV PRATIOC:Na jahte predsjednika SFRJ dolazili su carevi i predsednici, ali i svjetske ljepotice

Penzionisani pukovnik Petar Dukić (79) iz Banatskog Velikog Sela deset godina je kao komandir pogonskog brodskog odreda službovao na jahtama „Jadranka“, „Primorka“, „Podgorka“, „Galeb“ i na razaraču „Split“

Većina ovih plovećih rezidencija Josipa Broza Tita preselila se u istoriju, ali su sećanja na dane provedene na brodovima sa najvećim sinom naših naroda i narodnosti još sveža:

– Najpre sam službovao na „Jadranki“. To je bila prva Titova jahta. Zapravo se radilo o nekadašnjoj jahti Kraljevine Jugoslavije „Beli orao“. Ali od svih jahti, Tito je najčešće koristio „Podgorku“. Ona je bila lepotica Jadrana. Sećam se da je Titov pas Tigar voleo da onjuši svaku rupicu na jahti. Interesantno je da je uvek lajao i režao na jednog člana posade. U šali smo govorili da je otkrio špijuna na brodu – priseća se Dukić. 

Najdraži rođendan 
I nakon toliko vremena od Titove smrti, javnosti je zaokupljena zabludama i mitovima o njemu. Evo kako Dukić opisuje Maršala:
– Uveravam vas da je Tito bio jednostavan čovek. Pamtim ga kao uvek nasmejanu osobu. Najlepša uspomena veže me za 23. jun 1977. godine. Tada sam večerajući sa Titom proslavio 39. rođendan. To je za mene bila izuzetna čast – kaže Dukić.

– Na jahte su, kako je u to vreme protokol nalagao, gosti stizali deset do petnaest minuta pre Tita. Jednom prilikom kasnila je Indira Gandi. Startovali smo motore na „Podgorki“. Dva su kresnula, a treći, kao za inat, zakazao. Iako je kvar bio otklonjen za sedam-osam minuta, meni se činilo da je protekla čitava večnost. U tom trenutku na vrata kabine banuo je Tito i izustio: „Boga mu ljubim, šta se ovo događa?“ Ne znam kako sam smogao snage da mu otpozdravim i odgovorim da smo imali tehnički problem. Sećam se da je mojim pretpostavljenima kasnije rekao: „Da mi niste dirali mašinca“ – seća se Dukić.

Svi su hteli da čuju Tita 
Tito je na jahtama primao vodeće političare tog doba:
– Najveći utisak na mene su ostavili Hajle Selasije, poslednji car Etiopije, kao i Vili Brant, kancelar Nemačke. Vili Brant se prema Titu ponašao kao sin koji voli oca. Kada nismo bili na pučini, dane smo provodili na Brionima. Za vreme arapsko-izraelskog sukoba, tokom sedam dana, došlo je 110 državnika i predsednika vlada. Svi su želeli da čuju šta o tome misli Josip Broz – ističe Dukić.
– Na jahti smo viđali najpoznatije glumice i lepotice tog doba – Đinu Lolobriđidu, Sofiju Loren i Elizabet Tejlor. Potajno smo zavideli Titu. Meni su lično, ipak, lepše i izazovnije bile naše gimnazijalke – iskren je Dukić.


ANALIZA: Propali pokušaj ispisivanja novog genetskog i istorijskog koda Makedonaca

Pred stanovnicima onoga što je ostalo od SR Makedonije je dilema - rušiti ili sačuvati, kao simbol besmisla i zla, objekte iz projekta 'Skoplje 2014'. kojim je diktatura podigla spomenik sebi, a otela grad ljudima i pri tom opljačkala preko 6 milijardi evra

Svarovski lusteri, masivni i bogato ukrašeni, pozlaćene ograde od kovanog gvožđa, skupoceni mermer, tepisi, od zida do zida tkani po meri, zidne obloge i reljefi od plemenitog drveta, neprobojno staklo... Enterijer nije slika srednjevekovnog, feudalnog dvorca, već novog kabineta koji je sebi izgradio bivši premijer Nikola Gruevski.
Više od decenije, propagandom i marketinškim trikovima, silom i diktatorski vladao je državom. Nameravao je, očigledno, da vlada doživotno iz dvorca, nalik onima iz doba feudalizma u koje je vratio Makedoniju. Blindirana vrata i neprobojna stakla na prozorima novog kabineta otkrivaju i drugu, paranoičnu stranu diktatora.
Građani Makedonije, koji su ovih dana prvi put mogli da vide svu „raskoš“ premijerskog kabineta, komentarišu zapanjeno, sa nevericom. Kič, čak i onaj najprizemniji, preslaba je odrednica da bi se opisalo mahnito rasipništvo koje je diktatura ostavila u nasleđe građanima koji su u vrhu lestvice najsiromašnijih država u svetu.
Uređenje enterijera premijerskog kabineta koštalo je oko pet miliona evra. Dodatnih 13 miliona evra utrošeno je da vladina palata dobije spoljni izgled, primeren moći diktature. Malo mermerom, više imitacijama i stiroporom, obložena je zgrada vlade i „okićena“ stubovima nepoznatog stila.
Učinjen je urbicid. Zgrada vlade „obavijena“ stiroporom, okićena plastičnim reljefima i stubovima, bila je jedno od remek-dela arhitekture u nekadašnjoj Jugoslaviji i dobitnik prestižne Borbine nagrade za arhitekturu. Autor, Petar Muličkovski, uzalud se protivio - diktatura je sebi izgradila palatu.

Besmisao samovolje

Palata vlade, tačnije Gruevskog, koji je njenu spoljašnjost i enterijer prilagodio svojim iskrivljenim estetskim, moralnim i političkim stavovima, jedna je od poslednjih objekata izgrađenih u okviru projekta "Skoplje 2014". Ukupno je na projekat, prema istraživanju mreže BIRN i portala Prizma, utrošeno preko 680 miliona eura, po drugim izvorima spominju se milijarde evra!
Novac je „ukraden“ iz polupraznih džepova siromašnih građana. Nikada projekat "Skoplje 2014" nije razmatran u Sobranju, niti su odobrena sredstva iz budžeta. Finansiran je, najvećim delom, preko zajedničkih službi vlade, novcem koji je posredno, samovoljno uziman iz budžeta.
Prevara je jednostavna. Nema nezgodnih pitanja o projektu, niti kontrole nad trošenjem novca. A trošilo se... Svaki objekat je počinjan skromnom, čak i za laike nerealnom cenom, koja je posle nadograđivana aneksima kojima se ne zna broj. Otvoreno se sumnja da je dobar deo od tih mnogo miliona eura završilo u privatnim džepovima.
Uvrežilo se da su „barok“ objekti i fasade, koje su lepljene preko postojećih, galimatijas spomenika, statua, zgrada, crkava, trijumfalnih kapija, fasada, mostova, „gusarskih“ galija, fontana... sve drugo samo ne barok. Zbir je to obesne samovolje, besmisla, razvrata, simbol diktature koja je projektom "Skoplje 2014" podigla spomenik sama sebi.
Centralno mesto, među 137 izgrađenih objekata, ima spomenik Aleksandru Velikom, koji napadno dominira na osakaćenom centralnom trgu u Skoplju. Spomenik, jahač na propetom konju, sa preteći isukanim mačem, posle reakcija domaće javnosti, protesta Grčke, podsmeha iz celog sveta, zvanično je nazvan "Ratnik na konju".
Nezvanično, to je spomenik koji je Nikola Gruevski podigao sam sebi. Teško je utvrditi da li spomenik, koji su pravili nevešti i široj javnosti nepoznati skulptori, ne sliči niti Aleksandru Velikom, niti pak Nikoli Gruevskom. Ako i ne sliči Gruevskom, to je njegov spomenik i biće simbol njegove diktature, sve dok se ne ukloni.

Krađa historije

Nebuloznu ideju da se obeležjem u centru Skoplja falsifikuje istorija, prisvoji kao nacionalni heroj Aleksandar Makedonski, potvrđuje spomenik njegovom ocu Filipu podignut na drugoj strani Vardara. Filip kao da preteći maše rukom i proklinje što, kao manje vredan, mora večno da hoda pešice dok njegov sin osiljeno, besno jaše na propetom konju.
Spomenike Ratniku/Aleksandru Velikom i Filipu postavljene jedan nasuprot drugom, deli jedva dvesta metara. Između njih je spomen-obeležje majci i supruzi Olimpji, uz neizbežni vodoskok. Predstavljena je u više poza, počev od devojaštva, preko trudnoće, do brižne majke koja u naručju drži novorođenče (Aleksandra).
Ovako nemušta istorijska slikovnica i pravolinijska „kompozicija“ skulptura, primerena je uzrastu dece koja su tek pošla u vrtić. Kada ovakav nivo priče iznedre političari koji, „usput“, besmisleno prisvajaju, kradu i beskrupulozno falsifikuju istoriju, onda to ima drugo ime koje nije teško pronaći u psihijatriskom priručniku.
Gruevski se samo jednom javno pohvalio da lično stoji iza projekta "Skoplje 2014". Potvrdio je ono što je javnost već znala – da se bez njegove odluke ništa ne može i ne sme dogoditi. Nije se Gruevski više hvalio svojom autorskom i kreativnom ulogom, posebno pošto su građani počeli javno da negoduju i sprdaju se sa besmislenim projektom.

Novi Prometej

Svaki od oko 140 objekata projekta "Skoplje 2014" nosi pečat dikature i teško je neki posebno izdvojiti. Karakterističniji je, zbog peripetija povezanih sa njegovim postavljanjem, spomenik Prometeju, koji je prema grčkoj mitologiji ljudima dао vatru.
Podižući spomenik Prometeju, Gruevski i njegovi saradnici ovekovečili su sebe i „novu vatru“ koju su „podarili“ građanima Makedonije. Opet je na delu nebulozna istorijska slikovnica, poremećeno poistovećivanje.
Daleko zabavnija je anegdota povezana sa „oblačenjem“ spomenika Prometeju. Ilustruje „umetnički nivo“ i „kreativnu atmosferu“ u kojoj se stvaran projekt "Skoplje 2014" Unija žena partije Gruevskog ogorčeno je protestvovala, budući da ih sablažnjava spomenik Prometeju, koji je kao od majke rođen.
Puritanska intervencija unije žena, koje očigledno ni u umetnosti nisu videle golo muško telo, odmah je prihvaćena. „Sramno mesto“ Prometeja je prekriveno. Čednost je važna, a samovolja diktature se razgolitila do kraja. Naknadno „oblačenje“ ne može da joj pomogne.

Kič, rasipništvo

Projekt "Skoplje 2014", prema podacima istraživačke mreže BIRN i portala Prizma košta, do sada, preko 680 miliona eura. Cifra nije konačna, pojavljuju se novi troškovi, a posle odlaska Gruevskog sa vlasti, njihovo otkrivanje će verovatno biti i lakše i brže.
Tvorci projekta, koji se pretvorio u neviđeni kič i besmisleno rasipništvo, priznaju da je na njega utrošeno oko 200 miliona eura. Ova cifra saopštena je pre nekoliko godina i od tada nema novih zvaničnih podataka, sigurno s dobrim razlogom.
Čak i da je cifra od 200 miliona evra tačna, a nije, suma je, za makedonske prilike, ogromna. Ne može se, ni izdaleka, uporediti sa skromnom najavom iz 2010. godine, kada je projekat promovisan, da će se graditi samo 40 objekata koji će koštati 80 miliona eura.
Pljunuli su u šake neimari krađe istorije i lopovluka, zašlo se gradeći i zaboravilo otimajući, besmisleno rasipnički trošeći novac koji im građani nisu dali. Izgrađeno je 137 objekata koji koštaju preko 680 miliona evra. Cifre nisu konačne, budući da svako malo iz nekog tajnog depoa iskrsne neki novi spomenik.
Kada se 680 milona evra pretvori u novac kojim bi mogle da se izgrade škole, bolnice, da se ulože u privredu, za poboljšanje standarda građana, nije teško izračunati koliku je štetu diktatura nanela građanima Makedonije. Tim više što bukvalno, niti jedan od „raskošnih“ objekata, monumentalnih spomenika, nije potreban građanima, niti je doprineo poboljšanju životnog i opšteg standarda.

Spomenik diktaturi

Čitav se projekt "Skoplje 2014" sveo na besmisleno falsifikovanje i prisvajanje tuđe istorije. Diktatura je ovim projektom podizala spomenik sama sebi, slaveći svoju svemoć, samovolju i nedodirljivost, ne mareći što građani dodatno osiromašuju, država zaostaje za civilizacijskim tokovima.
Praznoglav i uzaludan je bio pokušaj da se spomenicima i fasadama promeni prošlost, ispiše nova, lepša, bogata istorija, herojska prošlost. Da se ispiše novi genetski i istorijski kod Makedonaca.
Sopstvenu istoriju niko nije i ne može promeniti krađom tuđe prošlosti. Diktatura Gruevskog je falisfikovala i istoriju i sadašnjost sopstvenim samoveličanjem i podizanjem monstruoznog spomenika samoj sebi projektom "Skoplje 2014".
Odlazak Gruevskog sa vlasti i izbor nove vlade otvorili su širom pitanje odgovornosti za besmisleno rasipništvo i polaganje računa za novac utrošen u ovaj suludi projekat. Sigurno će uslediti finansijska revizija i stručna ocena kvaliteta radova.

Rušiti ili ne

Jedna od dilema javnosti je šta učiniti sa nasleđem diktature - rušiti objekte i odstranjivati spomenike ili ne. Mišljenja su podeljena, a najekstremniji se zalažu da se sruši i odstrani kič kojim je Skoplje unakaženo, da se gradu vrati stari, normalni lik. Navode da će građani, ukoliko se ništa ne sruši, živeti u okruženju koje će ih stalno podsećati na nevreme i samovolju diktature.
Premijer Zaev izjasnio se da se neće baviti rušenjem nasleđa diktature i „baroka“ koji je iza sebe ostavio Gruevski, bar za sada. Otvorio je kapije vlade i najavio da će odstraniti visoku gvozdenu ogradu  kojom je bila okužena vladina palata. Građani će moći slobodno da prolaze pored zgrade.
Besmisleno je rušiti sve objekte i spomenike. Rušenje i odstranjivanje spomenika povezano je sa novim troškovima. Za novu vladu i premijera Zaeva je važnije, da ono malo para što je iza diktature ostalo u budžetu, usmere u oblasti koje su daleko važnije za život građana i izvlačenje države iz duboke krize.
Najbliže građanima je mišljenje da, ipak, neki objekat treba da bude srušen, spomenik odstranjen, kako bi se barem simbolično označio kraj diktature. Prvi na dugačkom spisku su rušenje fasade sa dvorca vlade, koji je sebi izgradio Gruevski i odstranjivanje spomenika "Ratnika na konju" (Aleksandru Velikom), koji simbolizuje diktaturu Gruevskog.
Izvor: Al Jazeera