BORIS DVORNIK: Za ljude ja nisam ni Boris ni Dimnjacar, za njih sam ostao Roko

PRICA O BORISU DVORNIKU 

PRIVATNO, Boris Dvornik je čovjek rаsloloženjа. Ili­ ili. Sreli smo gа dvа putа, u dvа dаnа. I vidjeli dvа čovjekа.

Kаd hoće­ sve hoće, kаd gа uhvаti fjаkа, mrzovoljа ­ništа neće.

Imаli smo nepriliku dа ovаj rаzgovor povedemo u nevrijeme. Prvi sаt izgledаlo je dа od cijelog poslа ništа biti neće, аli, srećom i iznenаdа ­nаišlа je smjenа rаspoloženjа...

Možda i griješimo, аli čini nаm se dа u nаrаvi imаte dostа bliskog s Dimnjačarom iz "Kapelskih kresova": što biste vi izdvojili kаo sličnost?

Dimnjačаr je po prirodi tvrdoglаv, sаmovoljаn, je li, to je čovjek, koji nа svoj nаčin vodi nekаkаv svoj rаt... Kаd bi gа trebаlo uporediti s nekom životinjom on bi bio spoj jednog dobrog medvjedа i vidre, а otprilike sаm vаm to i jа.

Dа li i vi vodite nekаkаv svoj rаt?

Je, je. Kаd je neko "slobodnjаk" kаo jа, kаd se bаvi ovim nаšim filmom punim svаkojаkih neizvesnosti, on htio-ne htio je prinuđen nа privаtno rаtovаnje. Je li tаko...?

A, u stvаri, što jа znаm, moždа i nije tаko.

Kаko to izgledа sjediti u Splitu i čekаti аngаžman?

U Splitu je lijepo i sjediti...

Ne čini li vаm se dа je Roko Prč, junаk TV serije "Nаše mаlo misto", ostаvio suviše glumаčkog pečаtа nа vаs, ne mislite li dа gа vi uvijek iznovа pomаlo igrаte?

Hoćemo li dirаti u pokojnikа? Pа, jа mislim ovаko: Roko je meni nаjdrаžа ulogа i sigurno je dа sаm u njoj dаo nаjviše sebe, а pisаo ju je čovjek, koji mene predobro poznаje.

Može se reći dа je tu ulogu Miljenko Smoje pisаo zа mene.

I, sаd, tаj utisаk dа se Roko provlаči kroz druge uloge je u stvаri krivicа mojа i Smojinа.

Televizijski gledatelji, kojih je dаleko više nego onih iz kina, pаmte me po tom Roku. Uvijek, mа što igrаo, oni pronаđu neki detаljčić, koji ih nа njegа аsocirа.

Imа tu i jedаn fenomen: dаnаs djecа od dveije-tri godine, kаd me ugledаju zovu me Roko. A onа me i nisu moglа vidjeti u toj Smojinoj seriji. Čuli su, dаkle, od svojih roditeljа zа koje jа nisаm ni Boris, ni recimo, Dimnjačar, već sаm ostаo Roko.

Dа li biste se usudili igrаti negаtivcа, biste li se pribojavаli dа vаm se neće povjerovati?

Sаmo jednom, u filmu "Dogаđaj" Vаtroslаvа Mimice igrao sаm negаtivcа. Poslije premijere moji dobri prijаtelji su mi rekli da istu grešku više nikad ne ponovim. I nisаm.

Šta uvijek mrzite rаditi?

Evo, ovo, dа rаzgovаrаm s novinаrimа. Moždа novinаri i nisu loši ljudi privаtno, аli kаd se imа poslа s njimа teško je sresti nešto gore.

Uvijek kаd rаzgovаrаn s novinаrimа, osjećаm strаšаn pritisаk nа sebe, uvijek morаm biti oprezаn, misliti i pаziti što ću reći...

Jа, u stvаri, mrzim pritiske i to je, vаljdа, zаto.

Koje loše iskustvo ne možete zаborаviti?

Imаm jа velikа iskustvа, аli slаbu memoriju zа lošа iskustvа.

Je li teže rаsplаkаti ili nasmijati publiku?

Nаjteže je izbаciti je iz rаvnodušnosti.

Razgovarala: Jаsminа Lekić (RTV revija, 1976.) 

ПОРУКА ИЗ МАКЕДОНИЈЕ: „29 Ноември треба да се празнува !“

Сакал некој да признае или не, 29 Ноември, денот кога во 1943 година е одржано Второто заседание на АВНОЈ, е исклучително значаен датум за македонската историја. Југословенската федерација е создадена како израз на суверената волја на сите југословенски народи да живеат заеднички. Во документите на АВНОЈ, за прв пат во нашата историја, се дефинира изворниот суверенитет на македонската држава, потврден една година подоцна, со одлуките на АСНОМ.

Во доцните осумдесетти години на минатиот век, непосредно пред распадот на социјалистичка Југославија, неколку проминентни македонски автори пишуваа токму за изворниот суверенитет на македонската држава и за неотуѓивото право на Македонија самата да одлучи за својата судбина. Две-три години подоцна, нашата земја го оствари тоа право и се отцепи од југословенската федерација. Одлуките на АВНОЈ се правна основа на референдумот за осамостојување на Република Македонија.

За жал, под влијание на ретуширањето и на фалсификувањето на нашата историја, од античко време до денес, Македонија денес не го одбележува 29 Ноември. Не го спомнува ни опозицијата, веројатно во страв да не биде прогласена за југоносталгична. Јас, пак, се уште си го славам празникот. Скромно, со меѓусебни поздрави со пријателите, со чварки и со винце за ручек и со песна.

А бре Македонче, каде се спремаш, борба те чека, борба за слобода... 

Бранко Героски

KAPITEN HADŽIBEGIĆ: I danas patim za Jugoslavijom!

Bio sam ponosni kapiten Jugoslavije - bio i ostao, čvrstim glasom zbori Hadžibegić

Nekadašnji fudbalski reprezentativac i kapiten Jugoslavije Faruk Hadžibegić, kaže da pati za velikom državom, ali da ne sanja meč sa Argentinom i penal posle kog je reprezentacija eliminisana u četvrtfinalu Svetskog prvenstva 1990. godine u Italiji.

O promašaju petog penala na meču sa "gaučosima" Hadžibegić je rekao:

"Pre i posle tog Mundijala nisam promašivao, ali mi je prvo golman Kolumbije Rene Igita odbranio šut s 11 metara, a nisam pogodio mrežu ni protiv Argentine. A obično sam bio miran i precizan… Na tom meču je i Piksi promašio, iako je i on uglavnom bio neumoljiv".

Na pitanje o sećanjima, nekadašnji vođa odbrane tima selektora Ivice Osima je rekao.

"Bio sam ponosni kapiten Jugoslavije. Bio i ostao", čvrstim glasom zbori Hadžibegić.

"Meni je mnogo veći žal što se ta ekipa raspala. Bila je to grupa od četrdesetak ljudi, s njima sam rastao, živeo, sazrevao… Ta sećanja niko ne može da mi oduzme. Sa 80 odsto bivših saigrača se čujem. Ne stalno i često, ali kontakt nismo prekinuli. Neke viđam na pojedinim događajima, a i pratimo jedni druge. Plašt zaborava nismo ogrnuli, niti ćemo.

Na kraju razgovora Hadžibegić je istakao:

"Da, priznajem da su me uvek emocije vodile i da sam voleo Jugoslaviju. Igrao sam za reprezentaciju svim srcem. Kažem, bila su to lepa vremena, imali smo sjajne ekipe, ali i još bolje ljude. I ponoviću, niko mi ne može oduzeti sećanje na to vreme, naše radosti, tuge, uspehe koje smo proslavljali zajednički, kada nas je vodilo srce a ne novac, biznis…

Šta sada radi Hadžibegić?

"Odmara se", odzvanja smeh s druge strane “žice”.

"Želeo sam predah od svega, ćerka mi se udala, pa je stigao unuk s kojim provodim najviše vremena. Sada sam spreman da ponovo prionem na posao, trenerski zov je sve jači u meni".

MAJOR SUAD HAMZIĆ: Ne iznad moje Socijalisticke Federativne Republike Jugoslavije!

U kabini MIG-21 je sedeo Jugosloven pa nije odoleo da ne pokaže Amerikancima srednji prst i malo mahne njime. 

BEOGRAD - Pilot JNA, major Suad Hamzić, u nastavku feljtona priča o dežurstvima iz Pule u MiG-u 21, standardima za pilote lovce najprestižnije službe u nekadašnjem ratnom vazduhoplovstvu, ali i o jednom zanimljivom presretanju. Letačke memoare iz izuzetne karijere pilota Ratnog vazduhoplovstva i Protivvazduhoplovne odbrane Jugoslovenske Narodne Armije prenosi blog Tangosix.rs.

- Prekrasni arhipelag ostrva Brioni, nadomak zapadne obale Istre i grada Pule koji su bili rezidencija svih vladara regije od starog Rima, preko Austrougarske monarhije, jugoslovenske monarhije i evropske aristokratije postali su i rezidencija jugoslovenskog Predsednika, Maršala Tita i državne elite tog vremena. A njega, njih, je trebalo čuvati.
I čuvali smo ih. Dežurali smo u Puli, često uz osetan zamor. Krajem šezdesetih Maršal bi obično odsedao na Brionima od početka maja do sredine septembra sa povremenim odsustvovanjima sa Briona zbog drugih državničkih obaveza. Kako je vreme prolazilo, Maršal bivao sve stariji, sve ranije je stizao na Brione, sve duže se zadržavao a sve manje odsustvovao sa njih. Posledično mi smo sve ranije iz Bihaća preletali u Pulu i sve duže se tamo zadržavali na dežurstvu u sistemu PVO. Čuvali Brione i zapadni deo teritorije SFRJ. Zadatak smo delili 117. lovački puk iz Bihaća i naša samostalna 352. izviđačka eskadrila. Retko, vrlo retko, su nam u pomoć pristizali piloti 204. lovačkog puka iz Batajnice. Razumljivo, jer oni su štitili severoistok a kolege iz Prištine jug i jugo-istok Zemlje.

Poletanje za tri minuta

Nije nam teško padalo dežurati u Puli ako bi smene potrajale 10 - 15 dana ali ako bi se usred leta, za dugih dana, protegle na mesec i duže, e to je onda bila druga stvar. U Puli smo obično dežurali sa četiri aviona i pet do šest pilota te neophodnim tehničkim sastavom. Ponekada bi se prebazirala i polovina eskadrile sa šest do osam aviona i dvosedima pa smo te boravke u Puli koristili za redovnu obuku i profesionalno usavršavanje. Čak i kada smo bili u minimalnom sastavu uz dežurstvo smo leteli održavajući trenažu, uglavnom u ranim jutarnjim i kasnim popodnevnim časovima, po hladovini, a ponekad i noću.

A dežurstvo je počinjalo pola sata pre izlaska a završavalo pola sata po zalasku sunca. Dugo. Iscrpljujuće. Noću smo prelazili u tzv. "pripravnost br. 3" kada su najmanje dva aviona morala poleteti u roku od 30 minuta. Nekako sve do leta 1972. Komanda RV i PVO je insistirala na strogom poštovanju pravila da u "pripravnosti broj 1", dakle u kabinama aviona budu dva pilota spremna da polete i uvuku stajni trap (znači spremni za borbeno dejstvo) u vremenu ne dužem od tri minuta. Posade drugog para aviona morale su biti u "pripravnosti br. 2" dakle da to isto postignu u vremenu kraćem od šest minuta.

U tome smo bili uvežbani do automatizma i postizanje tih normi nam nije predstavljao ama baš nikakav problem ni u Bihaću gde smo dežurali na tzv. "trijanglu" praktično u osi dve poletne staze, ali niti u Puli gde smo dežurali na zapadnoj stajanci - od početka piste udaljenoj samo stotinjak metara. I mi  i naši mehaničari aviona, oružari, vojnici na agregatima za pokretanje motora ili pomoćnici mehaničara smo predstavljali zaista izvrsne, uvežbane timove koji su besprekorno funkcionisali svako radeći svoj deo posla.
Na dati signal mi piloti smo uskakali u kabine vezivali sedišne, ujedno padobranske veze, stavljali kacige sa maskama na glave (čiji su svi priključci već bili spojeni na instalacije aviona) dok su nam mehaničari pokretali motor pa pomoćne i letno-navigacijske sisteme. Čim bi motor izašao na mali gas, spoljni elektro agregat je isključivan, vozilo se udaljavalo, mehaničari skidali osigurače sa katapulta i poklopca kabine, oružari sa raketa, vojnici pomoćnici mehaničara sklanjali sigurnosne podmetače ispred i iza točkova. Posle kratke provere dodavali smo gas, brzo izrulavali do početka piste i uključivali forsaž. 

Piloti sedeli u kabinama

Normu od tri minuta za "pripravnost br. 1" nam nije predstavljalo problem postići niti iz "pripravnosti br. 2". Dakle dvostruko brže od predviđenog vremena. Jednom prilikom kontrolni organ Komande RV i PVO je našem rutiniranom, standardnom, paru (Hamzić - Lelas) izmerio štopericom 1:47 - dakle 1 minut i 47 sekundi od znaka za poletanje do uvlačenja stajnog trapa. Da li je pogrešio ili nam je bio naklonjen poklonivši nam desetak sekundi ne znam ali sam siguran da smo poleteli za oko dva minuta. Slične norme postizali su i ostali piloti i to ne samo naše eskadrile.

Zbog toga više niko nije insistirao na tome da od "jutra do sutra" po dva pilota neprekidno sede u kabinama na onom letnjem čelopeku stajanke. Nekako istovremeno pretpostavljeni odustadoše i od insistiranja bar jedan pilot bude stalno u vrlo neudobnom "VKK" (skafanderu - opremi za letenje na visinama preko 11.000 metara i brzinama većim od 1,6 Maha) jer je iskustvo pokazalo da su skoro sva presretanja bila vršena na malim i srednjim visinama, retko preko 10.000 metara, po pravilu podzvučno ili brzini bliskoj brzini zvuka. Dežurstva u sistemu PVO su, zbog toga, postajala sve manje naporna ali su ostala interesantna zbog iznenađenja i dinamike koja je podizala nivo adrenalina. A ko to nije voleo!? Ponekada bi rutinski presreli , radi kontrole ili vraćanja u koridor ponekog civila ili turistu vlasnika privatnog aviona, presreli poneku jedrilicu ili avion nekog od aero klubova čija je najava leta zalutala, poneki helikopter naftne kompanije u severnom Jadranu...

Jedva smo čekali uzbudljive zadatke

Bio je 6. januar 1972. Niska oblačnost se vukla nad aerodromom uz slabu kišu i vidljivost na granici meteorološkog minimuma za aerodrom Pula i avion MiG-21, tačnije tada skromnu letno-navigacijsku opremu tog aviona i tog aerodroma. Odjednom, oko 11 časova, čujemo onaj poznati zvuk telefona i komandu "VIHOR" uz napomenu da poleti samo jedan avion (koji će, eventualno, sleteti na nekom alternativnom aerodromu) da bi se smanjio rizik leta u paru. Poleteo sam po kiši, pri lošoj vidljivosti uronivši u oblake odmah po uvlačenju stajnog trapa i flapsova uveren da je nešto važno u pitanju kada nam neređuju poletanje po ovakvom vremenu. Posle poletanja javi mi se OZN (oficir za navođenje) sa obližnje radarske stanice i odmah naredi zaokret u kurs prema zapadu.
U penjućem levom zaokretu se iznenadih kada na visini od oko 3.000 metara odjednom bljesnu svetlost u kabini. Iskočih iznad gornje baze tog donjeg sloja oblaka. Iznad mene na visini oko 4.000 metara videh donju bazu višeg sloja oblačnosti ali između njih je bio međusloj vazdušne mase bez i najmanjeg oblačka, skoro savršene vidljivosti. OZN mi naredi da izađem u kurs oko 280 stepeni, da ostanem na visini oko 3.000 metara. I pre no što izađoh u taj kurs ugledah u daljini, na oko 20 kilometara tamnu mrlju koju trenutak kasnije jasno prepoznah kao četiri izvora dimnog traga motora nekog aviona koji su se, u odletu, spajali u jedinstven trag dima.

Identifikacija cilja

Javih da vidim cilj i na forsažu produžih do brzine od oko 1.000 km/č. Isključih forsaž jer mi je bilo jasno da mi veća brzina i nije potrebna jer mi ova "baraka" (kako smo posprdno nazivali transportne avione) nije imala šanse poći. Videh na ekranu mog osmatračko-nišanskog radara daljinu od oko 15 km do cilja. Rutinski pritisnuh dugme "Zapros" (identifikacije cilja) iako sam unapred znao odgovor jer tada naše ni vojno ni civilno Vazduhoplovstvo nije imalo tu kategoriju aviona u svojoj floti. Niti bi nas, po takvom vremenu, podizali da ih identifikujemo. Smanjih gas i ispustih vazdušne kočnice svestan da nam je brzina približavanja prevelika.

Na udaljenosti nešto manjoj od 10 kilometara radar je automatski prešao u režim nišanjenja a čuh i zvuk IC raketa vazduh-vazduh K-13 koje su signalisale da je cilj zahvaćen što je verovatnoćom većom od 90% garantovalo pogodak. Naravno, glavni prekidač naoružanja i bojevi okidač na pilotskoj palici stajali su u isključenom, sigurnosnom, položaju što je garantovalo bezbednost onima u "baraci". Ma ko oni bili.

Vozačku i saobraćajnu

Na nešto većoj daljini od jedan kilometar upali se agresivna crvena signalizacija za natpisom "Otvarot" (upozorenje pilotu da izađe iz napada kako bi izbegao sudar sa ostacima uništenog cilja ili delovima sopstvene rakete, naravno pod pretpostavkom da ju je i lansirao). Meni to bi dobar signal da još više povučem ručicu gasa unazad da ne bih "istrčao" ispred neznanca i umesto lovca postao lovina!
Ali ovaj, bilo je sve jasnije, nema nikakvog naoružanja niti da se brani, posebno ne da napadne. U stvari, možda on ne, ali mogao je napasti vrlo opasno, indirektno, navodeći prave napadače na bilo koji avion u vazduhu, cilj na zemlji ili moru i to sa velike daljine. Bio je to AWACS, avion USAF-a. Bila je to prva verzija letećih radarskih stanica koja je, kao i današnje, imala i gomilu elektronske opreme i operatora te opreme koji su, pored zadataka osmatranja i navođenja na ciljeve vršili i elektronsku špijunažu prisluškujući i određujući tehničke karakteristike i položaje svih elektronskih sredstava strane koja ih interesuje. A to smo bili mi, Jugoslavija, elektronska sredstva svih naših radarskih, komandnih i komunikacionih sistema.

Očekivano naređenje

Da je Super Constalation leteo manjom brzinom meni bi otežao posao. Ovako, uzaludno pokušavajuči da pobegne, postigao je brzinu oko 550 Km/č tamam toliku da ja ne letim premalom brzinom, niže ka granici upravljivosti nadzvučnog MiG-a 21. Smanjih brzinu, pristrojih se uz desno krilo četveromotornog "grbonje" kako smo ih nazivali zbog nadgradnje na gornjoj strani trupa koja je podsećala na grbu kamile (na kasnijim verzijama AWACS-a prepoznatljivi "disk" velikog prečnika).
I pre nego što sam video oznake pripadnosti aviona bilo mi je jasno čiji je jer samo jedna zemlja ih je tada imala, samo jedna zemlja je tada agresivno gurala svoj nos u svačije dvorište, pa i naše. Pratim ga uz krilo i jasno vidim glave kolega okrenute u mom pravcu. Ne znam šta su mislili tog momenta ali pretpostavljam. Uzdali su se u moć države za koju lete a verovatno i molili Boga da je onaj u MiG-u normalan ili bar disciplinovan profesionalac. Tu su dobro rezonovali jer iza njih je stajala nesporna supersila, a naše Vazuhoplovstvo je imalo strožiji kriterijum psihofizičke sposobnosti za izbor pilota MiG-ova nego Amerika za izbor kosmonauta.

Svejedno, u kabini je sedeo Balkanac pa nije odoleo da im ne pokaže srednji prst i malo mahne njime. Nakon skoro dva minuta praćenja "uljeza" javih da se radi o AWACS-u, tipa Super Constalation, pripadnosti RV SAD, sa registarskom oznakom. Dobih očekivano naređenje, zbog kojeg i nisam odmah javio ono što sam video, da odmah napustim presretnutog i uputim se ka aerodromu, na sletanje.
Očekivao sam takvo naređenje pa sam prethodno malo zaostao iza Amera (jer da bih uključio forsaž morao sam dodati gas do punog u kom slučaju bih "istrčao" ispred njega). Primivši naređenje, koje potvrdih kratkim, pilotskim RAZUMEM "kresnuh" forsaž  koji me "šutnu" u leđa. U momentu kada sam prošao produženu liniju  ravni njegovih krila naglo dadoh levi nagib i povukoh avion ka uljezu čime im presekoh putanju leta i isporučih "topli pozdrav" izduvnim gasovima moga motora na forsažu. Potom avion prevedoh u oštri desni  zaokret i usmerih ga ka istoku, ka obali Istre.
Oglasi se i OZN i saopšti mi da su mu ususret, znači u pomoć, poleteli avioni iz Brindizija, NATO baze na italijanskoj istočnoj obali Jadrana. Lepo od njih, kolegijalno, saveznički, vojnički opravdano ali, znali su to i oni, prekasno da bi mu stvarno i pomogli da sam ja dobio drugačije naređenje! Desetak minuta kasnije sleteh na aerodrom Pula.

Ne iznad moje Socijalističke Federativne Republike

U tom avionu je tada bilo bar dvadesetak članova posade aviona i operatera elektronskih uređaja. Verovatno su mnogi bili stariji a neki mlađi od mene. Nadam se da ih je bar polovina još među živima. Želeo bih im poručiti da tu nije bilo ničega ličnog. Nisam se ljutio na njih, još manje ih mrzeo! No hard feeling dear colleques. Svako od nas je samo radio svoj posao. Vršio svoju vojničku dužnost. 


Major Suad Hamzić

Suad Hamzić rođen je 16.07.1945. godine u Sarajevu, završio je čuvenu gimnaziju u Mostaru a zatim je u jesen 1963. primljen u Vazduhoplovnu vojnu akademiju. Prvo postavljenje nakon akademije bilo mu je u 352. iae. Leteo je Tanderdžete, Sejbrove i sve verzije aviona MiG-21 koje je JNA imala u naoružanju. Završio je Komandno štabnu akadademiju RV i PVO i 1977. godine poslat je u Veliku Britaniju gde je godinu dana kasnije završio RAF Staff College.U septembru 1980. godine upućen je u Sjedinjene Američke Države radi evaluacije aviona F-5, tačnije verzije F-5F i F-5E, kao i prototipa izviđačke verzije - RF-5E. Od septembra 1986. do do septembra 1990. godine vršio je dužnost vojnog izaslanika oružanih snaga SFRJ u Turskoj. U penziju je sa činom pukovnika otišao 1993. godine.

NIJE NEISTINA: Hrvatska ima novu himnu - "JADNA NAŠA"

U SRIDU !

PRENOSIMO I NEKOLIKO KOMENTARA:

 Komentari (7)

Ithilien

Amen to that!

prije dan 

 0 

Marin.Peric1

"u sriduuu!"

prije dan 

 0 

ladymyaya

Još da je uglazbiti u ritmu Chopinovog posmrtnog marša bila bi pun pogodak

prije dan 

 0 

prvo

strava dobro

prije dan 

 0 

proo123

nova hrvatska hinma.. nije neistina...

prije oko 18 sati 

 0 

cobervu

zalosna nam majka al ovako je kako pise gore

prije oko 16 sati 

 0 

TITOVDAN: Dragan (54) već četvrt veka 29. novembar slavi kao krsnu slavu!

Već 26 godina Dragan Kamaljević (54) iz rudničkog sela Dragolj, 29. novembar, kada se u SFRJ obeležavao Dan Republike, slavi kao krsnu slavu umesto svetog Nikole.

Kako je izjavio za agenciju Beta, današnju slavu nazvao je Titovdan "u znak sećanja na vreme mira, zajedništva i sveukupnog razvoja, a posebno što je tada stvorena republika umesto monarhije". 

"Odrastao sam u tom periodu i zapamtio sve najlepše, a velika ideja koja je srušena iz ličnih sujeta, uz pomoć inostranstva, mislim da nije zauvek nestala i zbog toga ovaj dan slavim kao krsnu slavu", kazao je Kamaljević. 

Danas je jubilarna slava, četvrt veka, i očekuje preko 30 gostiju, a u slavskoj sobi, na zidu je okačena velika Titova fotografija i zastava trobojka sa petokrakom. 

Dragan Kamaljević je osnivač Socijalističke partije Srbije (SPS) u rudničko-takovskom kraju i na svim višestranačkim izborima dobijao je najviše glasova i bio odbornik u Skupštini opštine. 

Prošlog meseca odlukom Opštinskog odbora isključen je iz SPS, posle javne kritike predsednika Jovice Carevića protiv koga je podneo i krivičnu prijavu, zbog zloupotrebe službenog položaja.

VIDEO: Josip Broz Tito čestita 29. Novembar, Dan Republike

Svečarska atmosfera isijavala je na sve strane. Klicalo se doživotnom predsedniku SFRJ Josipu Brozu Titu, a on je sve pozdravljao u svom prepoznatljivom maniru, mahanjem ruke.

I deca su se radovala prazniku. Pogotovo đaci prvaci koji su na taj dan postajali pioniri. U školama su pravljene priredbe, polagala se zakletva, čitali su se sastavi o drugu Titu.

Vrhovni komandant oruzanih snaga Marsal J.B.TITO na proslavi 10-godisnjice Dana republike, Jajce 30. novembar 1953.

Svaki pionir dobijao je plavu kapu (titovku), crvenu maramu (starije generacije su je vezivale, a mlađe su dobile poseban prsten za tu namenu) i crvenu pionirsku knjižicu. Većini nekadašnjih pionira i danas su u glavi barem početni stihovi "Svečanog pionirskog obećanja":

Josip Broz Tito čestita 29. Novembar, Dan Republike
VIDEO:

Pošto su fašisti uspeli da obrišu ovaj bitni video dokument, postiramo novi video prilog:

ANKETA: Da li bi nam bilo bolje da se SFRJ nije raspala?

Gde bi bili sada da smo ostali u zajedničkoj državi?  Da li bi možda evropske zemlje sada tražile da ih primimo u članstvo? Da li bi nam standard bio "švedski"? Koje trofeje u sportu bi još zajedno osvojili? Koliko dobrih filmova bi bilo snimljeno i ko bi bila najveća muzička zvezda?

Današnja omladina ne moze ni da zamisli da se jedan državni praznik obeležavao gotovo u svakoj kući "od "Vardara pa do Triglava" i da je taj dan za mnoge bio poput slave. Ustajalo se rano, spremala se praznična trpeza, oblačila svečana odela...  

Istorijski, 29. novembar obeležavao je godišnjicu Drugog zasedanja AVNOJ-a, kada je u Jajcu 1943. doneta odluka o federalnom ustrojstvu države.

Nakon završetka rata, 1945. godine, 29. novembar se slavio kao Dan Republike i bio jedan od najvećih praznika u SFRJ - proslavljao se dva neradna dana uz svečane akademije u glavnim gradovima republika jugoslovenske države, deljenje ordenja, počasne plotune.. Praznik nije preživeo raspad SFRJ ni u jednoj republici nekadašnje zajedničke države osim u Srbiji, gde je ukinut tek 2002.

A dok se proslavljao, praznik je pratila potpuna euforija. Svečarska atmosfera isijavala je na sve strane. Klicalo se doživotnom predsedniku SFRJ Josipu Brozu Titu, a on je sve pozdravljao u svom prepoznatljivom maniru, mahanjem ruke.

Danima uoči praznika kovali su se planovi, a pitanje "Šta ćeš za 29. (novembar)?" bilo je značajnije od onog za Novu godinu. Doduše, pitanje se uglavom odnosilo na to šta jedeš - prase, jagnje ili nešto treće.

Naime, paralelno sa Danom Republike, u većini krajeva u Srbiji obavljao se i svinjokolj. Tako su prasići, jagnjići i svinje na taj dan žrtvovani u slavu bratstva i jedinstva.

I deca su se radovala prazniku. Pogotovo đaci prvaci koji su na taj dan postajali pioniri. U školama su pravljene priredbe, polagala se zakletva, čitali su se sastavi o drugu Titu.

Svaki pionir dobijao je plavu kapu (titovku), crvenu maramu (starije generacije su je vezivale, a mlađe su dobile poseban prsten za tu namenu) i crvenu pionirsku knjižicu. Većini nekadašnjih pionira i danas su u glavi barem početni stihovi "Svečanog pionirskog obećanja":

Danas, kada postajem pionir

Dajem časnu pionirsku reč:

Da ću marljivo učiti i raditi

I biti veran i dobar drug;

Da ću voleti našu samoupravnu domovinu

Socijalističku Federativnu Republiku Jugoslaviju

Da ću razvijati bratstvo i jedinstvo

I ideje za koje se borio Tito;

Da ću ceniti sve ljude sveta

koji žele slobodu i mir!

TITOVI PIONIRI

VIDEO:

U "državama" SFRJ sada su neki novi datumi proglašeni za dane državnosti, ali ni jedan od njih ni u jednoj od bivših republika ne vlada takvo ushićenje.

Možda i zbog toga što je jedan datum tako dugo slavljen u jednoj državi koja se raspala, a zbog čega su se raspale i mnoge porodice, mnogi snovi, mnogi životi...

I posle svega, sa istorijske distance, u mislima mnogih provejava pitanje gde bi bili sada da smo ostali u zajedničkoj državi?  

Da li bi možda evropske zemlje sada tražile da ih primimo u članstvo? 

Da li bi nam standard bio "švedski"? 

Koje trofeje u sportu bi još zajedno osvojili? 

Koliko dobrih filmova bi bilo snimljeno i ko bi bila najveća muzička zvezda?

Pogledajte rezultate u nasoj anketi:

Da li bi bilo bolje da se SFRJ nije raspala?

• Da
  68%
  2644
• Ne
  24%
  927
• Ne znam
  8%
  313

VIDEO: Evo kako su Jugosloveni slavili 29. NOVEMBAR - DAN REPUBLIKE

Današnji dan u SFRJ bio je veoma značajan, 29. novembar slavio se kao Dan Republike i bio je najveći državni praznik. 

Na ovaj divni dan, zvanično se obeležavala se godišnjica Drugog zasedanja AVNOJ-a 1943. godine, kada su predstavnici partizanskog pokreta otpora proglasili federalno uređenje Jugoslavije i ustavotvornu skupštinu FNRJ 29. novembra 1945. 

Krajem novembra 1943. godine u Jajce su stigle delegacije predstavnika naroda iz svih krajeva Jugoslavije. Na zasedanju, u lokalnom Domu kulture, bilo je prisutno 142 delegata. Predsedavao je predratni predsednik skupštine Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca doktor Ivan Ribar.

Odluke Drugog zasedanja AVNOJ-a pročitane su nešto pred ponoć 29. novembra, pa je taj datum uzet kao datum njihovog donošenja. AVNOJ je konstituisan u zakonodavno i izvršno predstavničko telo Jugoslavije.

Temelji Jugoslavije bili su postavljeni u Jajcu, a ona je nakon Drugog svetskog rata, na čelu sa Josipom Brozom Titom, doživela uspon i bila je jedna od poštovanijih država u svetu.

Dan Republike se po pravilu praznovao dva dana, 29. i 30. novembra, a u glavnim gradovima tadašnjih republika bile su organizovane svečane akademije. Ulice su bile puste, uglavnom se proslavljao u porodičnoj atmosferi ili se odlazilo kod prijatelja.

Današnji klinci ne mogu ni da zamisle da se jedan državni praznik obeležavao gotovo u svakoj kući "od "Vardara pa do Triglava" i da je taj dan za mnoge bio poput slave. Ustajalo se rano, spremala se praznična trpeza, oblačila svečana odela... 
Proslavljao se dva neradna dana uz svečane akademije u glavnim gradovima republika jugoslovenske države, deljenje ordenja, počasne plotune. Praznik je pratila potpuna euforija. Svečarska atmosfera isijavala je na sve strane. Klicalo se doživotnom predsedniku SFRJ Josipu Brozu Titu, a on je sve pozdravljao u svom prepoznatljivom maniru, mahanjem ruke.

Danima uoči praznika kovali su se planovi, a pitanje "Šta ćeš za 29. (novembar)?" bilo je značajnije od onog za Novu godinu. Doduše, pitanje se uglavom odnosilo na to šta jedeš - prase, jagnje ili nešto treće.

Takođe su postojala druženja raznih udruženja, te su ovaj praznik mnogi od njih koristili da posete prijatelje u drugim republikama i da se opuste uz lov, ribolov, sport, pesmu, ili u nekoj od tada poznatih kafana.

"Francuzi su proglasili republiku kada su srusili Bastilju i ubili Luja i taj praznik slave kao dan republike i danas. 
Rusi isto slave dan republike kada su svrgnuli cara i carsku vlast. 
I mnogi evropski narodi slave svoj dan republike od dogadjaja od pre jedog ili dva veka kada su svrgnute monarhije. Kod nas je 29 NOVEMBRA 1943 godine na zasedanju u JAJCU od strane AVNOJA proglasena republika i svrgnuta monarhija. Tada je prestala da postoji Kraljevina Jugoslavija. Taj dan je zvanicni dan republike za sve republike koje su bile u kraljevini. 
Nasi novopeceni politicari od 1991 godine to ne priznaju jer ova zemlja pocinje da postoji od njih. Dan republike su nam oduzeli. Doveli su u zemlju naslednike kralja koji nas debelo kostaju, jer ne rade nista a mi ih finansiramo iz budzeta. Izmislili su nam nove praznike za koje i ne znamo. 
Ali nisu svesni da je narodno pamcenje duze od njihove vlasti i da mi nas dan republike necemo nikada zaboraviti. 
ZIVEO DAN REPUBLIKE FEDERATIVNE JUGOSLAVIJE. 
Kraljevi neka idu u istoriju."

Jugosloveni i dalje slave Dan republike

 VIDEO: