MONSTRUMI NATO-a BOMBARDOVALI JUGOSLAVIJU VIŠE NEGO LIBIJU,IRAK,SIRIJU I AVGANISTAN ZAJEDNO!

MONSTRUMIMA iz NATO-a bilo je potrebno 19,484 vazdušna naleta kako bi „prisilili“ Vojsku SR Jugoslavije na „prekid vatre“, više nego na Libiju, Irak, Siriju i Avganistan zajedno!

Na osnovu statistike koju je uradio Dejvid Kilkulen, ispada da je SR Jugoslavija bila daleko opasnija za NATO od terorista Al Kaide, Isila, Al Nusre i svih terorističkih organizacija zajedno, kao i drugih, po njima „nepodobnih“ režima, a kako kažu, zbog „demokratije i vladavine prava“.

„Vazdušna kampanja je suviše ograničena. Kampanja protiv Isisa je jedna stvar, a uništavanje njegove sposobnosti da funkcioniše kao država je sasvim druga. Radi poređenja, tokom intervencije 78 dana na Kosovu 1999. godine, NATO je imao 19,484 vazdušna naleta, u proseku 250 dnevno.

Tokom monstruoznih vazdušnih napada na Libiju 2011. godine bilo je 9.700 udara za 215 dana, odnosno 45 po danu. U Avganistanu je bilo 6.500 naleta, odnosno otprilike 83 naleta dnevno. Za razliku od toga, u devet meseci vazdušne kampanje SAD su imale 2.796 naleta, nešto više od 10 dnevno u Iraku i Siriji zajedno.“, navodi Kilkulen u svom izveštaju.

Kako Kilkulen navodi, ratna strategija je da se neutrališe Isis u Iraku, a kako bi se stvorio „mir“, a u Siriji da se zaustavi rat sukobljenih strana, dok je za razliku od njih, agresija na SR Jugoslaviju bila ta, da se stvori dovoljno štete Vojsci SR Jugoslavije kako bi bila prisiljena na prekid vatre.

Stoga „partnerima“ iz NATO-a, kako ih danas nazivaju, bilo je potrebno 19,484 vazdušna naleta kako bi „prisilili“ Vojsku SR Jugoslavije na „prekid vatre“, više nego na Libiju, Irak, Siriju i Avganistan zajedno!

Dejvid Kilkulen je bivši australijski oficir koji je bio savetnik generala Dejvida Petreusa u 2007. i 2008. godini, a kada mu je bio i savetnik za vođenje rata u Iraku.

Od 2005. do 2006. godine, bio je glavni strateg u Kancelariji koordinatora za protivterorističke akcije u američkom Stejt departmentu. Takođe, bio je savetnik britanske i australijske vlade, kao i savetnik u NATO-u.

75 GODINA OD USTANKA NARODA BiH: KO GOD UDARA NA TITA I ANTIFAŠIZAM TAJ RUŠI BiH!

27. juli predstavlja jedan od najznačajnijih i najsvjetlijih datuma u istoriji BiH naroda i građana. Dan je to kada su 1941. godine ovdašnji narodi započeli oružanu borbu protiv okupatora i državnih izdajnika tokom Drugog svjetskog rata. 

Budućnost jednog grada ili države određuje njihov odnos prema prošlosti i sadašnjosti, te da je narodna dužnost da njegujemo i poštujemo tradiciju antifašizma. 

“Smatramo da je od predsudnog značaja za dalje trajanje Bosne i Hercegovine njegovanje u spomeničkoj i manifestacionoj kulturi i ZAVNOBIH-a i AVNOJ-a i naše antifašističke borbe obilježavanje ovog datuma. Zato smo u dogovoru sa Udruženjem antifašista i boraca NOR-a grada Tuzla pripremili program obilježavanja 75. godišnjice od ustanka protiv fašizma” – kazao je gradonačelnik Tuzle, Jasmin Imamović. 

Ustanak naroda najprije je podignut u Drvaru, a te davne 1941. godine na sutrašnji dan ovaj grad kao i Bosansko Grahovo su oslobođeni od fašista. Od tog datuma, naredne četiri godine postojao je samo jedan cilj – oslobađanje domovine od okupatora i domaćih izdajnika. Iako su znali da predstoji teška borba koja će odnijeti mnogo života, vjerovali su da je borba vrijedna te žrtve. Ustrajali su u njoj, nisu se predali, ispunili su svoj cilj… 

Muhamed Čaušević, predsjednik Udruženja antifašista i boraca NOR-a (UABNOR) grada Tuzla, prezentirao je rad Udruženja, i tom prilikom kazao da je Tuzla jedini grad u BiH u kojem je gradska vlast nosilac aktivnosti obilježavanja antifašističkih datuma iz NOR-a, pa tako i obilježavanja 75 godina od ustanka naroda i narodnosti BiH 27.7.1941.- 27.7.2016, a udruženje je suorganizator, te da se nadaju da će se ova saradnja nastaviti i u budućnosti. 

“Pozivamo građane, omladinu, borce antifašističkih ratova da se podsjete i obilježe ovaj najznačajniji datum iz historije Bosne i Hercegovine kao početka svih budućih događaja koji se odnose na obnovu državnosti Bosne i Hercegovine” – kazao je Čaušević. 

Autorica izložbe “Tuzla je izabrala antifašizam”, Nataša Perić je podsjetila kako je Tuzla u narodnooslobodilačkom ratu bila centar antifašističkog pokreta i zasigurno grad koji je dao veliki doprinos u borbi za oslobođenje od fašizma o čemu svjedoči i broj od 889 Tuzlaka koji su život izgubili u borbama za oslobođenje Tuzle i zemlje.

OTKRIVENO GDE JE GADAFIJEVO BLAGO: Ovi ljudi uživaju u njemu!

Eksploatisanjem velike količine nafte Libija je u vreme Gadafijevog blagostanja raspolagala sa enormnom količinom novca i zlata, kojih sada nema nigde. Spekuliše se da je većina na zamrznutim računima legendarnog libijskog vođe, ali šta je sa ostakom velikog bogatstva?

Pristalice pukovnika Moamera el Gadafija, uključujući i vojne komandante koji su povezani sa suzbijanjem libijske pobune, žive u Velikoj Britaniji i uživaju u bogatstvu libijske države, otkrio je portal “Bazfid njuz”.

Trojica muškaraca, koja negiraju bilo kakvu zloupotrebu, nalaze se na listi bivših figura režima koje traži tužilaštvo u Tripoliju jer su, navodno, pobegli iz zemlje sa ukradenom državnom imovinom nakon pada Gadafijeve diktature 2011. godine. Prema navodima “Bazfid njuza”, oni su utočište našli u Ujedinjenom Kraljevstvu uprkos tome što su optuženi za “pranje” miliona funtikroz banke u Britaniji i preko raznih imovinskih poslova.

General Ahmed Mahmud Azvai, koji je održavao Gadafijeve zalihe raketa, osumnjičen je da je “oprao” milione preko ofšor kompanija. Portal ga je pronašao kako živi u bogatom delu Sureja, nedaleko od Londona.

Brigadir Guima Elmarfi, koji je komandovao jednom brigadom Gadafijeve vojske, osumnjičen je da je pobegao iz zemlje sa bogatstvom od najmanje 14 miliona funti nakon pada Gadafija i tražen je zbog navodnog “pranja” ukradene imovine u Velikoj Britaniji. “Bazfid njuz” ga je pronašao u velikoj kući u jugozapadnom Londonu. Njegov sin, koji je pobegao s njim u Britaniju, bio je uhapšen pre dve godine zbog uboda tinejdžera kuhinjskim nožem i urezivanja svojih inicijala na abdomen čoveka koji je bio pretučen i bez svesti.

Portalu je zabranjeno da imenuje trećeg člana Gadafijevog režima koji se takođe krije u Britaniji,nakon što je angažovao ekskluzivnu advokatsku firmu koja je od suda dobila odobrenje za zabranu objavljivanja imena.

Advokati i istražitelji koji deluju u ime Libije, tvrde da su tri bivša zvaničnika među desetinama ličnosti bivšeg režima za koje se sumnja da kriju ukradenu imovinu u ukupnoj vrednosti od 10 milijardi funti u Velikoj Britaniji. Rekli su da britanske vlasti nisu učinile ništa kako bi im pomogli u istrazi, i da su im dozvolili da se nastane u Britaniji i da su dobili politički azil.

Elmarfi je kategorično negirao sve navode u intervjuu u njegovom domu u jugozapadnom Londonu, ističući da je njegova situacija finansijski nestabilna nakon napuštanja Libije praznih ruku. Azvai je negirao da je krao od države pre nego što je zatvorio svoja vrata novinarima u Sureju.

Ali, dokumenti koji je dobio “Bazfid njuz” otkrivaju da je libijska prelazna vlada pisala britanskoj agenciji za organizovani kriminal 2012. godine tražeći pomoć u pronalaženju novca koji je, navodno, “dobijen korumpiranim ili nezakonitim sredstvima” od strane 240 bivših ličnosti režima, uključujući i gore tri navedena čoveka. U pismu se navodi da je deo novca sakriven u Velikoj Britaniji, ali istražitelji kažu da Britanija nije pružila nikakvu pomoć.

DOGODILO SE NA DANASNJI DAN 26.JULA 1963. - KATASTROFALNI ZEMJOTRES U SKOPJU

NA DANAŠNJI DAN 1963.GODINE GLAVNI GRAD SOCIJALISTIČKE REPUBLIKE MAKEDONIJE -SKOPJE- BIO JE POGOĐEN RAZORNIM ZEMLJOTRESOM U KOJEM JE POGINULO 1.070 LJUDI, A VIŠE OD 50.000 STANOVNIKA OSTALO JE BEZ KROVA NAD GLAVOM

26. jula 1963, u 5.17 ujutru, Skoplje je pogodio razorni zemljotres, koji se na lestvici magnitude momenta merio 6,1 po Merkaliju, ekvivalentno 6,9 na Rihterovoj skali. Poginulo je više od hiljadu ljudi, oko 3.500 bilo je povređeno, a dve trećine stanovnika Skoplja ostalo je bez domova. Nestali su simboli Skoplja - staro pozorište, dom armije, zgrada narodne banke, hotel Makedonija je sravljen sa zemljom, srušen je i veći deo železničke stanice podignute 1938, koja je u to vreme smatrana najmodernijom na Balkanu.

Usledila jedna od do tada najvećih i najbržih humanitarnih akcija. Na vest o zemljotresu, u pomoć su poslati vojnici JNA, ekipe lekara, vatrogasaca, radnika raznih preduzeća širom Jugoslavije. Pomogli su najpre obližnji a onda ostali gradovi, radni kolektivi, ustanove... Pomoć su upućivale radne organizacije, gradovi, opštine. Organizovana je omladinska radna akcija za obnovu Skoplja. Godinama je u SFRJ izdvajano oko 15 odsto nacionalnog dohotka za obnovu Skoplja.

UN su tada proglasile Skoplje gradom svetske solidarnosti, a 35 zemalja je zatražilo da se organizuje međunarodna akcija pružanja pomoći porušenom Skoplju.Sednica Generalne skupštine UN, održana 14. oktobra iste godine bila je posvećena skopskoj katastrofi i zahvaljujući tome, grad na Vardaru je u kratkom roku obnovljen. Tada su udareni urbanistički temelji današnjeg modernog Skoplja.

U NAJTEŽIM DANIMA POSLE KATASTROFALNOG ZEMLJOTRESA U SVOJOJ TUZI I BOLU GRAĐANI SKOPLJA NISU OSTALI SAMI ! JUGOSLOVENSKA SOLIDARNOST SE POKAZALA NA DELU ! SVE JUGOSLOVENSKE REPUBLIKE I SVI NARODI I NARODNOSTI JUGOSLAVIJE SU PRIHRLILI U POMOĆ GRAĐANIMA SKOPLJA PRIKUPLJAJUĆI POMOĆ U NOVCU I NAMERNICAMA A MLADOST JUGOSLAVIJE I PRIPADNICI JUGOSLOVENSKE NARODNE ARMIJE SU SVOJIM RADOM I ZALAGANJEM UČESTVOVALI U ČIŠĆENJU RUŠEVINA I IZGRADNJI NOVOG SKOPLJA ! 

HVALA JUGOSLAVIJO !

ALBUM SA FOTOGRAFIJAMA MOZETE POGLEDATI OVDE:

https://www.facebook.com/yugoslavia2911/photos/a.924414090963963.1073741838.712385338833507/924621704276535/?type=3&theater

RUDAN: Evropa je već mjesecima u opsadnom stanju… BAŠ ME BRIGA! JE*E MI SE!

Evropska dječica lete u zrak. NEKA LETE! Neka pitaju svoje očeve, ona koja prežive, zašto su u diskoklubu pokraj kuće ostala bez ruke, noge ili oka. Neka im tate i mame objasne šta je tata, a možda i mama i što su radili djeci u Afganistanu, Iranu, Pakistanu, Libiji, Siriji, JUGOSLAVIJI… 

Koliko je Nijemaca ovaj vikend odletjelo u zrak za mene nije prijelomna vijest. Meni je jasno zašto lete. Stavimo se  u kožu klinca Sirijca, klinca Iračanina, klinca Libijca, klinca Pakistanca, klinca Afganistanca… Ili klinceze. Mladi ljudi iz zemalja u kojima su nekad živjeli njihovi pradjedovi, djedovi, braća, sestre očevi i majke, susjedi, šira rodbina, danas bauljaju njemačkim ulicama, francuskim ulicama, londonskim ulicama, hodaju u zemljama čije su im vojske zatrle sjeme.

Iz dana u dan gledaju u oči potomcima ubojica svojih najdražih i još bi morali biti zahvalni što će, ako budu dobri, do smrti robijati svojim zlotvorima. Potomci ubojica gledaju u njihove oči i drže ih zločincima zato jer imaju tamniju put, tamne oči, ne znaju jezik, ne smiješe se kad im se ukrste pogledi sa domaćinima i nimalo nisu zahvalni civiliziranim Francuzima, Nijemcima, Englezima… što nisu i njih ubili nego samo njihove pradjedove, djedove, očeve, majke, braću, sestre… A zemlje su im pretvorili u hrpu ruševina iz koje, iako u otežanim uvjetima, izvlače naftu, ugljen, zlato, srebro, nikal… Pitaj boga što sve treba civiliziranim bijelcima da bi mogli živjeti u miru i demokraciji.

Ti tamnoputi klinci, umjesto da svaki put kad u Njemačkoj i ostalim njemačkama nalete na Nijemca i ostale nijemce, kleknu i poljube noge ubojicama svojih pradjedova, djedova, majki, očeva… Dosadno vam je ovo nabrajanje,  i vi u Hrvatskoj ste civilizirani i vama ove bombe idu na kurac… Dakle, ti klinci umjesto da dobro osline evropske čukljeve na evropskim stopalima oni dižu u zrak diskoklubove, markete, kafiće… Stoka nezahvalna. Za sve je kriva krava Merkel koja im je dozvolila da onjuše sreću a oni joj, oni nam ovako vraćaju.

Pa kad dignu u zrak nešto, to se sad dešava gotovo svaki dan, onda to postane “prijelomna vijest”. Naši portali podivljaju, javljaju nam iz sata u sat što se događa, čujemo i vidimo intervjue sa susjedima “tihog dječaka”, sirene zavijaju, duge cijevi su svaki dan na cesti nekog velikog evropskog grada, Francuska je već mjesecima u opsadnom stanju… BAŠ ME BRIGA! JEBE MI SE! Evropska dječica lete u zrak. Neka pitaju svoje očeve, ona koja prežive, zašto su u diskoklubu pokraj kuće ostala bez ruke, noge ili oka. Neka im tate i mame objasne što je tata a možda i mama, što su radili djeci u Afganistanu, Iranu, Pakistanu, Libiji, Siriji, JUGOSLAVIJI… 

Koga je naoružavala Merkel, koliko je Njemačka zaradila na ubijanju ljudi koji sa Njemačkom nisu imali nikakve veze. Ta bi njemačka leteća djeca za mene trebala biti prijelomna vijest? JEBE MI SE! NEKA LETE!

Što bi za mene bila brejking njuz? Veselilo mi me da netko zauvijek izbriše cerek sa lica one Amerikanke koja godinama uporno i zaljubljeno drži za ruku muža iako je taj gospodin istresao svoju spermu na haljinu mlade ženske pred čitavim svijetom. Koju nam poruku šalje nasmiješena predstavnica Zla? Mene ništa ne može iznenaditi, mene ništa sa putanje ne može skrenuti, meni ništa nije sveto pa ni ja sama? Za mene bi bila brejking njuz da predsjedniku Francuske u znak prosvjeda zbog onoga što čini svijetu otkaže frizer koga plaća 10.000 eura mjesečno da bi mu rijetku kosicu jednom tjedno premazao nekim crnim sranjem. Za mene bi bila brejking njuz da u zrak istovremeno odlete desetorica razbojnika koji vladaju svijetom.

I znate što bi me posebno zbrejkalo, ono, baš do daske? Da moje dijete dobije posao. Da dijete moje prijateljice dobije posao. Da moja prijateljica ne mora prodati stan da bi platila liječenje sinu. Da preko noći penzije skoče sa dvije tisuće kuna na dvije i pol. Da moje dijete, moje drugo dijete, ne mora svom poslodavcu unaprijed dati potpisani otkaz da se on ne bi zajebavao kad je odluči šutnuti. I da joj ne govori, svaki dan, kravo, pizdo glupa, tebe treba kolcem jebat. On je vlasnik šest dućana, prije rata ti su dućani bili “naši”, on je nepismen a moja je kći doktorirala ekonomiju.

Baš bi me zbrejkalo kad bi građani Zagreba progledali. Bilo bi super kad bi ti idioti i luđakinje  najzad zbrojili dva i dva i porušili sve jebene fontane koje u nebo, sad već gotovo na svakom zagrebačkom uglu, štrcaju milijune zagrebačkih i mojih eura. Istovremeno zagrebačka dječica u vrtićima krepavaju od gladi. Što građanima i građankama poručuju jebene fontane? Bandić ne može jebati od kuće do kuće pa zato jebe fontanama? Glavno da nešto šprica?

Nikad, nikad pa ni onda ja neću dočekati brejkingnjuz za svoju dušu. Zato mi SE živo JEBE za vaše prelomljene pizdarije. Samo se vi palite. Dok konačno i nas ne lansiraju u nebo neki klinci kojima je i hrvatsko oružje pobilo pradjedove, djedove, očeve, majke… Dosadno vam je ovo nabrajanje? Sigurna sam da će uskoro i Hrvatska postati brejking njuz. Dok budemo plakali nad našom mrtvom djecom, ako mi preživimo, sjetimo se da upravo ovoga časa plaču majke u Afganistanu, Iraku, Pakistanu, Libiji… Plaču, jadnice, plaču a nisu čak ni brejkingnjuz.

ANALIZA: JUGOSLAVIJA BI DANAS BILA SVETSKA SILA, A BEOGRAD GLAVNI GRAD EVROPE !

NEKA PUKNU DUŠMANI !

- Šta bi bilo da je Jugoslavija preživela? Sigurno je da bi svet danas bio potpuno drugačije i mnogo lepše mesto. Za početak, zbog prisustva Pokreta nesvrstanih, Evropska unija bi bila daleko slabija i manje uticajna u svetu. Cela Evropa bi hrlila u Beograd, a iz njega u šest republika koje se danas tuku oko mrvica iz Brisela - piše Fil Batler u svom autorskom tekstu

Svi smo svesni dve “činjenice”. Prvo, Jugoslavija se raspala zbog uplitanja Zapada kome nije odgovaralo da ima jaku i moćnu zemlju u srcu Evrope. Drugo, Jugoslavija se nikada ne bi raspala da jugoslovenski narodi nisu u sebi nosili seme tog raspada, da nisu bili plodno tle za propast.

Imajući obe te stvari u vidu, odlučili smo da vam prenesemo najzanimljivije delove autorskog teksta “Kako je Jugoslavija sirijanizovana pre 25 godina” Fila Batlera, britanskog stručnjaka za Istočnu Evropu.

Verujemo da će vas mnogi odlomci iznenaditi, a neki će vas i oduševiti zbog onog “šta bi bilo kad bi bilo”. Mnogi od vas, koji su živeli u toj Jugoslaviji, možda će zatvoriti oči i plakati jer će shvatiti da su izgubili mnogo više od puke zajedničke države. Izgubili su svetlu budućnost kakva je mogla da bude.

“U alternativnom univerzumu, šta bi bilo da Jugoslavija i dalje postoji? U ovom današnjem ključnom trenutku istorije, apsolutno je neophodno da se pozabavimo dešavanjima u poslednjih 25 godina, a Jugoslavija i zapadna intervencija u njoj možda je najbolje mesto odakle treba da se krene.

Možete li da zamislite Evropu u kojoj je Jugoslavija jedan od najvažnijih igrača? Ja mogu.Jugoslavija je zapravo bila jedan od najvećih kulturnih i ljudskih eksperimenata u istoriji.

Formirana na međi bivše Austrougarske monarhije i Osmanlijskog carstva, Jugoslavija je spojila narode iz oba kulturna kruga na način koji nije viđen još od vremena Aleksandra Velikog.

Kolosalna SFRJ je trajao nešto više od pola veka, a ideja je bila stvaranje jedinstvene države za sve južnoslovenske narode. Premda je Jugoslavija delimično bila geostrateški projekat Britanije i Francuske sa ciljem obuzdavanja Nemačke, u osnovi je to bila razumna i pravedna ideja.

Odredbe Krfske deklaracije su pozivale na stvaranje ustavne monarhije slične engleskoj, i iako je kralj Aleksandar u jednom trenutku suspendovao ustav i izbore, ovaj projekat je i dalje obećavao.Rat, političke mahinacije, unutrašnji i spoljašnji pritisci su se okomoili na ovu svetsku silu u usponu i kao što to obično biva u ovakvim eksperimentima, autoritarna vlast je postala neophodna i čak poželjna.

Kada je na vlast došao nacionalni heroj, Maršal i globalni “selebriti”, Josip Broz Tito, Jugoslavija je na svetsku scenu izašla u punom kapacitetu. Njegova uloga u osnivanju Pokreta nesvrstanih je bila i velikodušna i ekstremno značajna, posebno za narode same Jugoslavije; uostalom, njeni temelji su položeni upravo u Beogradu 1961. godine.

Kada se na raspad Jugoslavije gleda iz ove perspektive, vidi se geostrateško razmišljanje Vašingtona i nikome nisu potrebni tink-tenk instituti da bi spoznali zbog čega je predsednik Bil Klinton čekao 1995. godinu da bi intervenisao u Bosni. Klinton je zapravo samo nastavljao politiku destabilizacije jugoslovenskog socijalizma, koju je utemeljio njegov prethodnik Džordž Buš Stariji.

Sada znamo da su pobunjenici koje je tajno obučavala Amerika odigrali ključnu ulogu u rasparčavanju te regije putem organizacije poznate kao Atlantska brigada sastavljena od oko 400 boraca, koja se na Kosovu borila rame uz rame sa terorističkom OVK.

Priča jednog Francuza koji je obučavao pripadnike Atlantske brigade podseća na ono što se poslednjih godina dešavalo u Ukrajini, Libiji i Siriji. Vide se obrasci koji nas vode kao istini: užasna polja smrti u legitimnoj državi Jugoslaviji, investitori koji otimaju ono što je preteklo, krvave mrlje na rukama američkih predsednika, britanskih lordova i neonacističkih nemačkih industrijalaca.

Jugoslavija je postala šablon za Avganistan, Irak, Arapsko proleće i Ukrajinu. Priča o genocidu u ime demokratije je previše odvratna da bi se o njoj govorilo. Većina ljudi u ovim nacijama je vraćena 200 godina unazad, u vrstu srednjovekovne egzistencije bez nade. Jedini izlaz bivši Jugosloveni danas vide, prirodno, u EU i NATO-u, što je velika šarena laža.

Jugoslavija je izgrađena na ideji da bi Južni Sloveni trebalo da prestanu da budu slabi i podeljeni.Ujedinjena nacija Jugoslavije nije bila laka meta imperijalističkim namerama kakve vidimo danas.

Činjenica je da je nakon Drugog svetskog rata, socijalistička Jugoslavija postala evropska priča o uspehu.

Između 1960. i 1980. godine ta je zemlja doživela možda najživahniji privredni i društveni rast u svetu: pristojan životni standard, besplatno zdravstvo i školstvo, garantovano pravo na posao, jednomesečni plaćeni odmor, stopa pismenosti preko 90 odsto i očekivani životni vek od 72 godine.

Koliko je meni poznato, nijedna od novonastalih balkanskih država ne može da se pohvali ni sa upola takvim prosperitetom. Bio je to prosperitet zbog koga su zapadne interesne grupe želele da unište Jugoslaviju.

Svi narodi Jugoslavije takođe su uživali i u besplatnim stanovima, te pristupačnom javnom prevozu i komunalijama. Neprofitna preduzeća su takođe bila u javnim rukama, što opet nije odgovaralo zapadnim demokratijama.

Takođe, cilj je bio pretvoriti Jugoslaviju i u prostor u kojem žive osiromašeni ali pismeni i obučeni ljudi koji će morati da rade za male pare i koji će zahvaljujući tome dovesti do pada plata u Zapadnoj Evropi.

I još nešto: cilj je bio razbiti naftnu, inženjersku, rudarsku, automobilsku i industriju đubriva, kao i brojne druge lakše industrije, kako ne bi mogle da se takmiče sa već postojećim zapadnim proizvođačima.

Na Balkanu, Zapad je demonizovao Srbe, u Libiji pukovnika Gadafija, u Siriji sada Asada, a obrazac ide ka Vladimiru Putinu kao najvećem trofeju do sada. To je svet u kome trenutno živimo. Snagom uspavanih američkih građana koji su do gluposti drogirani bezvrednim tricama i kučinama super-kapitalizma: svet u svoje ruke preuzimaju tirani.

Ali šta bi bilo da je Jugoslavija preživela? Šta da je taj veliki etnički i socijalistički eksperiment preživeo? Sigurno je da bi svet danas bio potpuno drugačije mesto.

VUKSANOVIĆ: RIJALITI PROGRAMI NAM UDARAJU NA PORODICU!

Pevač, koji je i pre nekoliko meseci javno rekao da smatra da su u tim programima "degenerici", sada je ponovio svoj oštar stav

Aleksandar Vuksanović, odnosno Aca Lukas, rekao je za domaću štampu da ne može da se načudi fenomenu rijalitija u Srbiji.
Pevač, koji je i pre nekoliko meseci javno rekao da smatra da su u tim programima "degenerici", sada je ponovio svoj oštar stav.

"To je gledano svuda, ja to ne umem da objasnim. A puno je degenerika. I ja sam postao konzument toga, strašno mi je, ali nekad i interesantno. Ne mogu da poverujem da tamo ima normalnih", rekao je on za "Kurir".

"Mislim da je taj koncept komune pred kamerama pre svega udarac na porodicu. Ostalo je još da se neko porodi u rijalitiju, pa da tu bebu povijamo ti, ja, neko treći… E, onda smo stvarno došli do kraja", rekao je on.

SUPRUGA ANJA: OD MANDE MI JE OSTALA LJUBAV!

Milorad Mandić Manda, jedan od omiljenih glumaca, iznenada nas je napustio, ali je nastavio da živi u sećanjima svoje porodice i kolega, koji još ne mogu da veruju da ga nema

Supruga Anastasija je obećala sebi da će se sećati svog supruga po onome što joj je pružio i ostavio.

- Hajde da živimo samo ljubav - napisala je Anja dirljiv komentar uz fotografiju koju je objavila kako bi podsetila sve na to da iako ga je izgubila, njena ljubav ne jenjava.

Ni Mandine kolege ne dopuštaju da sećanje i lepe emocije koje su gajili prema njemu nestanu.

- Za mene odlazak Mande deluje nestvarno i kao da se nije ni desio. Neprekidno imam utisak da će se pojaviti odnekud i da će reći: „Al‘ sam vas prešao”.
Kako vreme prolazi, umesto da mi bude lakše, najiskrenije, najdublje, najljudskije kažem da mi je sve teže - poručio je Radoš Bajić, reditelj serije „Selo gori, a baba se češlja”, u kojoj je Manda igrao jednu od glavnih uloga - seljaka Milašina.

- Užasno je teško. Što dani više odmiču, to je teže. Tek sad vidimo koliko nam Manda nedostaje. Ostaće jedna velika praznina zauvek - neutešna je Mandina partnerka Olga Odanović, a ni njihova koleginica Gorica Popović ne krije bol:

- Meni je nezamislivo da su otišli i Manda i Madžgalj. Ja sve to doživljavam kao da su i dalje tu. Često ih gledam na ekranu i zaista ne mogu da shvatim da su nas napustili. Mandu sam obožavala, teško je pomiriti se sa tim ga nema.

J.B.TITO: "STEPINAC JE VELIKI USTAŠA, GONITE GA !"

- Uhapsili smo Stepinca, i uhapsićemo svakog ko se protivi sadašnjem poretku, bez obzira da li će to ili neće pogodovati određenim sredinama ! - rekao je Josip Broz Tito

Posle Drugog svetskog rata gotovo jedina ozbiljnija organizovana snaga koja je bila spremna da se energično suprotstavi Titovoj vlasti bila je crkva. Posebno Katolička crkva, jer je, kako veli Nada Kisić Kolanović, pokušala da otvori “prostor za formiranje političkog pluralizma”.

U Zagrebu je 24. marta 1945. godine održana biskupska konferencija sa koje je “Poslovni odbor Biskupskih konferencija kao zastupnik čitavog Hrvatskog Katoličkog Episkopata” uputio “Poslanicu” kojom se negiraju optužbe Titove vlasti da hrvatski katolički kler i vernici snose odgovornost za “krvava obračunavanja u Hrvatskoj Domovini”. U “Poslanici” se kaže i da “rat na ovom području nije izazvao hrvatski narod, jer nije imao nikakve političke vlasti, nego netko drugi” te da “pristaše materijalističkog komunizma koji je hrvatski narod plebiscitarno odbio Š…Ć počeli su i u Hrvatskoj Domovini istrebljivanjem svećenstva i istaknutih najboljih vjernika prema svome svjesnom programu”.

Međutim, ključni pasus, koji je posebno bio trn u oku novoj narodnoj vlasti bio je pasus u kome se kaže: 

“Ujedinjeni s Nasljednikom Svetoga Petra, obećajemo kao i naši pradjedovi u doba pape Agatona i Ivana VIII, da nas od Svete Stolice ne će rastaviti ni pastoralna udaljenost, ni vlastite muke, ni krive optužbe neprijatelja Svete Crkve“.

Bilo je to upravo ono što je Tito hteo da promeni. Naime, hteo je da katolička crkva u Hrvatskoj bude nacionalna crkva, odvojena od Vatikana.

Po ulasku partizana u Zagreb nova vlast je nadbiskupa Stepinca 17. maja stavila u izolaciju “kako bi se izbegli nasrtaji neodgovornih pojedinaca na njegov život”. 

Dan oslobođenja Zagreba, 8. svibnja 1945. godine

Već u subotu 2. juna 1945. godine Tito je poslao automobil po delegaciju Katoličke crkve koju je predvodio pomoćni biskup i generalni vikar Franjo Salis-Sevis sa kojom se je sastao “u nazočnosti predsjednika vlade republike Hrvatske dr. Vladimira Bakarića i mgr. Svetozara Rittiga”.

Obzirom na to da je nadbiskup Stepinac, sva je prilika, bio u zatvoru delegacija Katoličke crkve je obavestila Tita da je samo nadbiskup Stepinac “autentični tumač” misli i osećanja njenog klera naglasivši “da je on danas najveći živući Hrvat, osim toga prvorazredni narodni i društveni radnik”.

Tito je tom prilikom – napominjući “da on ne traži, da svatko misli kao on” – kako svedoči franjevac Aleksa Benigar, katoličkim velikodostojnicima saopštio “da naša Crkva treba da bude nacionalna, da se više prilagodi naciji. Možda vam je sada malo čudnovato, kad ja zastupam ovako čvrsto nacionalnost”, ali, dodaje Tito “ja želim, da katoličko svećenstvo u Hrvatskoj bude dublje nacionalno povezano s narodom nego sada“.

Početkom decembra 1946. godine Vladimir Bakarić piše Edvardu Kardelju: 

“Stvaranje narodne crkve treba popularizirati odozdo i odozgo. Davati podršku popovima koji bi mogli raditi na tome, neutralizirati neke krugove, a lupati po protivnicima. Na tome i mislimo temeljiti sve praktične taktičke poteze Š…Ć Operativno rukovodstvo nad tim bi trebalo dati popovskom odeljenju UDB, koje se do sada bavilo samo progonom popova”.

To je potvrdio i u pismu Vladimiru Dedijeru od 11. februara 1980. godine u kome je napisao: “Ideja vodilja u razgovoru je bila (toga se Š…Ć precizno sjećam) da vodi agitaciju za osamostaljenje Katoličke crkve u Jugoslaviji. Htio ju je Tito osamostaliti od Rima”.

Krajem 1949. godine na prijemu tzv. Narodnih sveštenika Tito je, kako navodi Ivan Cvitković u knjizi “Ko je bio Alojzije Stepinac”, rekao: “Zašto se vi ne biste odvojili od Rima kao što smo se mi odjelili od Moskve”.

Odmah po završetku rata neke partizanske vođe su htela da streljaju Stepinca, ali navodi jezuita Vladimir Horvat, tome se “usprotivio Vladimir Bakarić govoreći, da bi to bila šteta za partizane, jer je narod uz Stepinca”. Da iskoristi Stepinčev ugled pred javnošću i pokaže postojanje verske slobode “Bakarić je nadbiskupa Stepinca čak pozvao na svečanu tribinu i stavio sebi s desne, a s lijeve mu je bio sovjetski vojni ataše” (Vladimir Horvat).

Dva dana kasnije Tito i Vladimir Bakarić su se sastali sa Stepincem.

Stepinac je rezolutno zastupao mišljenje da samo Vatikan može doneti konačan stav o modusu budućih odnosa sa Jugoslavijom i da bi Konkordat bio idealno rešenje: “Ako se uspostavi redoviti diplomatski odnos sa Sv. stolicom i uredi odnos države i Crkve obostranim ugovorom, to će značiti za međunarodni prestiž nove države vrlo mnogo. Ne smije se zaboraviti činjenica, da je katolička Crkva organizacija od šest stotina milijuna ljudi, među kojima možda imade i takvih, koji nisu praktični katolici, ali oni ipak u pojedinim narodima vrše izravno ili neizravno utjecaj na javni život svoje zemlje. Razumljivo je, da sve katolike širom svijeta zanima položaj braće katolika i u Jugoslaviji” dodajući da se uz obostranu dobru volju “i najteže poteškoće mogle prebroditi, jer se katolička Crkva drži Kristova evanđeoskog načela, prema kojem treba, dati caru carevo, a Bogu što je Božje”.

Na samom kraju razgovora Stepinac je Titu kazao: “Ovo sam do sada govorio kao biskup. Sada bih želio, ako je dozvoljeno, da dodam nešto kao čovjek, koji objektivno promatra prilike. Ako se želi što prije sređenje prilika, onda bi se po mom mišljenju moralo otvoreno i muški porazgovoriti s predstavnicima Hrvatske seljačke stranke u Hrvatskoj pa čak i sa čestitim pristašama ustaškog pokreta. Razgovarat se može sa svakim, prihvatiti se ne mora. Tko god hoće pošteno i iskreno surađivati na sređenju zemlje, neka bude dobro došao. Ako suradnju odbiju, krivi su sami. Zašto se ne bi pokušali porazgovoriti? Mudar državnik ne propušta ništa, što može pomoći sreći i zadovoljstvu zemlje” (Aleksa Benigar).

Bilo je jasno da od sporazuma sa Katoličkom crkvom neće biti ništa. Tito više nikada nije razgovarao sa Stepincem a odnosi države i Katoličke crkve će prerasti u oštre sukobe.

25. oktobra 1945. godine, Tito je u “Borbi” odgovorio na “Pastirsko pismo” gde je, pored ostalog, rekao: “Takozvano pastirsko pismo, potpisano od svih biskupa koji se nalaze u zemlji, na čelu sa nadbiskupom Stepincem, svojom sadržinom jasno potvrđuje da su njegovi inicijatori duboko neprijateljski raspoloženi prema novoj, federativnoj Jugoslaviji. Zašto gospoda biskupi nisu izdali takvu poslanicu za vrijeme Pavelića i Njemaca protiv onih strašnih klanja Srba u Hrvatskoj, gde je izginulo stotine i stotine hiljada žena, djece i ljudi? Zašto se nisu onda bunili protiv tih strašnih ustaških zločina koji su ušli na vječita vremena kao najveća mrlja u historiji hrvatskog naroda. Zašto se nisu bunili protiv najstrašnije ljudske klaonice – logora u Jasenovcu. Iz izjava Stepinca i nekih drugih crkvenih dostojanstvenika da su oni spremni ustrajati u borbi po cijenu ličnih žrtava, – ja mogu izvući samo jedan zaključak: da su se oni mirili sa stanjem pod Pavelićem ne iz straha već iz ideoloških razloga. Da u Jugoslaviji nema nikakvih progona crkve najbolji je dokaz to što se svi autori pisma nalaze na slobodi”.

Decembra meseca dolazi do dodatnog zaoštravanja odnosa kada papa Pije XII objavljuje encikliku (okružnicu) “Orientales Omnes Ecclesia” koja se odnosi na progone katolika u socijalističkim zemljama SSSR-u, Poljskoj i Jugoslaviji.

Istog meseca Vladimir Bakarić kao predsednik vlade Narodne Republike Hrvatske obaveštava potpredsednika FNR Jugoslavije Edvarda Kardelja da se istražnim radnjama došlo do obilja materijala koji kompromituje katoličku crkvu sa Stepincem na čelu. Već na samom početku sledeće godine počinje kampanja protiv Stepinca kao Pavelićevog saradnika.

Sredinom godine Titova vlada je ponudila Vatikanu – preko njegovog privremenog predstavnika, američkog biskupa Džozefa Herlija, koga je Vatikan početkom oktobra 1945. godine poslao u Jugoslaviju – da Stepinac napusti zemlju i da se i na taj način umanje velike tenzije između Države i Katoličke crkve. “Ja sam gospodinu Herliju, kao predstavniku vatikanske države, postavio zahtjev da oni sami povuku Stepinca, kako ne bi došlo do njegovog hapšenja” (Josip Broz Tito). Ali na ovu ponudu Vatikan nije reagovao.

Odluka da se uhapsi Stepinac doneta je na Bledu u leto 1946. godine. Tito ju je saopštio Edvardu Kardelju, Josipu Hrnčeviću, javnom tužiocu Jugoslavije i Jakovu Blaževiću, potonjem glavnom tužiocu na suđenju Stepincu.

Kako je kazao Jakov Blažević Tito im je na Bledu kratko ali energično rekao: “Gonite ga!” 

Blaževićev pomoćnik Dragutin Desput je lično odneo optužnicu zagrebačkom nadbiskupu: “Gospodine Stepinac, ja Vas po osnovi sudskog rješenja proglašavam uhapšenim”. Stepinac je uhapšen 18. septembra 1946. godine oko šest časova izjutra. Posle hapšenja pokrenuta je istraga. Saslušavao ga je Neđo Milunović.

“Uhapsili smo Stepinca, i uhapsićemo svakog ko se protivi sadašnjem poretku, bez obzira da li će to ili neće pogodovati određenim sredinama”, preneo je zagrebački “Vjesnik” Titovo upozorenje 27. septembra 1946. godine.

"SLEDEĆI JE HITLER": Čak i Hrvati zgroženi rehabilitacijom zločinca Stepinca​!

Ni Hrvati nisu oduševljeni odlukom da se rehabilituje nadbiskup genocida Alojzije Stepinac

Nakon odluke županijskog suda u Zagrebu da poništi presudu nadbiskupu Alojziju Stepincu, kojeg su Jugoslovenske vlasti 1946. osudile na 16 godina zatvora i prisilnog rada i na petogodišnji gubitak političkih i građanskih prava, ni sami Hrvati nisu primili ovu vest sa entuzijazmom.

Na hrvatskim portalima komentari čitalaca su različiti, a mi vam prenosimo pojedina mišljenja o odluci da se rehabilituje Stepinac.

- Pa sad je valjda na redu i Adolf …kad smo već krenuli tim putem … - napisao je Frederik u svom komentaru.

- Stepinac je očigledno sporna ličnost i sa spornim delovanjem. Neki ga optužuju, mnogi ga brane, čitam svašta, neznam u šta bi verovao a voleo bi da je poništenje presude zasnovano na činjenicama i da nije političko - stoji u komentaru Norina.

– Stepinac rehabilitovan, Draža rehabilitovan, stoka sitnog zuba slavi sa rukom u vazduhu dok drugom kopa po EU doniranom kontejneru – napisao je Pujo.

- Ne znam koliko hiljada slučajeva leži po ladicama sudova i čeka svoj postupak, a oni se zamaraju ovakvim glupostima. Koga briga uopšte, Alojzija sigurno ne više. Uostalom po tadašnjem zakonu je bio kriv. To što se zakon promenio 50 godina poslije, sorry, frende. Živeo si (i umro) u krivo vreme – preneo je svoje mišljenje Sven.

– Kad se završi ta papazjanija, probaćemo da revidiramo događaje iz 1570. i neke …. i probati videti da li Franjo Tahi ima ikakve šanse da se proglasi svecem – napisao je Giustizia.

- Još samo da ponište presude “vešticama” koje su palili na lomačama!! I poništite konverziju i privatizaciju!! Da, i gde je to Stepinac bio na prisilnom radu – stoji u komentaru Grge.

- Sad na red dolazi Ante Pavelić - napisao je Božidar komentar na odluku Županijskog suda o Stepincu.