PropellerAds
Приказивање постова са ознаком fica. Прикажи све постове
Приказивање постова са ознаком fica. Прикажи све постове

уторак, 8. јануар 2019.

"ČIPS" ZVEZDA INSTAGRAMA: Mali Jugosloven je jednostavno neodoljiv

U "Čipsu", Jugoslovenskom čedu, o Jugoslaviji uče oni koji o njoj ništa ne znaju. Jovana odnedavno u ovom Fići razvozi turiste po Beogradu i priča o Jugoslaviji, a turu završava u Kući cveća.



Људи му се диве, додирују га, гледају. Жуте, „хрскаве“ боје и занимљиво име „Чипс“. Двоје врата, мали резервоар и бескрајно много шарма. Буди носталгију и мами осмехе Београђана. За њим се окрећу као за светским топ-моделом, а из фабрике је изашао пре четири деценије. Он је права звезда „Инстаграма“ и прати га неколико хиљада људи.

Значке, седишта пепито дезена, један ретровизор. Климе нема, а ни електронских подизача стакла. Угланцани браници, танак волан. „Маршал“ звучник на седишту. Носталгија у срцу.
Старијим суграђанима мами сузе, жале што су га продали у време беспарице. Млади се одушевљавају, желе баш таквог. У „фићама“ су читаве породице бивше Југе путовале на море, он је моторизовао некадашњу државу. Воле га све генерације, чак и оне које су се родиле много пошто је стала производња тих четвороточкаша. Јована Стојиљковић из Београда има таквог из '78.


Јурили чак 127 на сат!

„Чипс“ је једном приликом „полетео“ чак 127 километара на сат иако је његова максимална брзина 100. Десило се то на ауто-путу за Нови Сад.
„Била је потпуна равница, да не кажу зли језици да је била низбрдица. Ја сам била пресрећна, пукао ме је адреналин, као да сам ракетом полетела у свемир. Он није направљен за брзу вожњу него за онај 'швалер гас', да се спусти прозор... исти дан му је пукао хладњак“, прича Јована.
Сасвим симболично, купила га је 29. новембра у Пироту. Слова регистрације формирала су име које данас носи. Одржавам га као да имам мало дете, које је увек незадовољно и ужасно размажено, прича Јована.
„Као и сваки 'фића', споља је био сасвим добар, сви су се одушевљавали, ја нисам знала ништа о њима тако да је он мени био апсолутно супер, могли су да ми увале ко зна шта. Кад је отишао код лимара, кад су кренули да га секу, тек су онда приметили унутрашња крварења. Тад у том периоду сам га звала погачица јер ме је асоцирао на то, као лиснато тесто је био“, сећа се Јована.
А онда су кренуле перипетије – наћи доброг лимара, механичара, праве делове. После 11 месеци „Чипс“ је био скоцкан и спреман за вожњу. Али не лези враже – као и сваки „фића“, колико год "пеглали" спољашњост, карактер је остао исти. Изненадни кварови његова су ужа специјалност.


„Скоро сам имала једну ситуацију кад сам усисавала нови тепих и патоснице које сам му по мери правила и он је решио да му ручна попусти и да крене низбрдо. Док сам ја у њему наглавачке и усисавам тепих! Да ме неко пита како сам успела да га зауставим и да се вратим у седло и да станем, не знам. И како смо успели да прођемо без неких оштећења и огреботина“, прича Јована која понекад и сама ради поправке.
Све је на њему тако малено – брисачи, седишта, папучице. За високе ноћна мора, али не и за Јовану, високу скоро 180 центиметара, коју људи згрануто посматрају у ситном „Чипсу“. Четвороточкаш је мали, али све у њему, када га видите, одише љубављу.
Љубав коју осећа према „Заставиним“ аутомобилима, који су у оно време сви могли да приуште, најбоље одсликава ситуација која се догодила на путу за Крагујевац, на традиционални скуп. А „Чипс“ је, у складу са својим карактером, поново био у центру пажње.

„Он има клапну која се отвара доле и која омогућава да ваздух струји да не би дошло до прегревања моторног простора. Ту клапну држи једна спирала која је пукла и клапна је константно била затворена и ваздух није могао да изађе. Пред улазак у Крагујевац сам приметила да ми је казаљка пала на црвено и стала сам поред пута да видим шта се десило са клапном. Са мном је стао цео конвој 'југића' и 'кечева' и сви су стали са стране, нико није отишао даље, да погледају шта се дешава. Они су се дали у потрагу у оближњу шуму да нађу одговарајуће дрвце да нешто држи клапну отворену“, препричава поносна власница „фиће“.
Хладњак му је слаба тачка, од кад га је купила, Јована је „Чипсу“ променила седам. То јој, каже, не пада тешко јер је сваки квар на „фићи“ повод за окупљање друштва и љубитеља „заставаша“. Уз флашу пива и грејање на кварцну покушавају да схвате какву заврзламу је „фића“ сада приредио.
Са новим аутомобилима тога нема. Испод хаубе све делује као спејс шатл! Само мајстор, скуп софтвер и дебео новчаник знају шта је решење. Кад се на „фићи“ нешто поквари, засучете рукаве и истрага креће.


„Данас се аутомобили не могу поправити гранчицом и женским чарапама. Постоји чувена прича: кад пукне каиш на 'фићи', ставе се јаке женске црне чарапе. Увијеш око она два колута и наставиш док не купиш каиш. Он захтева пажњу и људи га воле јер могу да раде на њему, могу да га поправе сами, могу да се забављају“, истиче Јована.
Куповином „Чипса“, Јована се није зауставила. Након жутог љубимца, купила је још две „фиће“. Један је небо плави „контраш“ из '64, баш онакав какав је имао њен дека давних дана. Као што је пас више од љубимца, тако је и за њу „фића“ више од аутомобила.


„Мама се згранула са првим, мало се изненадила са другим, а са трећим се бескрајно одушевила јер је и она све више почела да их воли. Довукла је пар браника из Хрватске, провлачила се кроз коров да би ми их донела. Оригинални браник је некада био ударен и варен па сам решила, кад сам добила ове, да те поклоним другом 'фићи' на ком су били грозни. И даље их он носи, а ови су на 'Чипсу' као још један део приче. Није то ствар пара јер могу да купим сет нових браника, али ови имају позадину“.
У „Чипсу“, југословенском чеду, о Југославији уче они који о њој ништа не знају. Јована однедавно у „фићи“ развози стране туристе по Београду и прича о бившој држави, упознаје их са архитектуром пре свега Новог Београда, а туру завршава у Кући цвећа.


Сада, током зимских дана „Чипс“ не ради туре по граду јер му со и влага не пријају. У маленој гаражи на Новом Београду припрема мотор за врели асфалт. Гаража је према његовим пропорцијама јер су зграде преко Саве грађене баш за такве, мале аутомобиле, а не за џипове и остале грдосије какви се данас могу срести на улицама. Док данашањи возачи муче муку са уским просторима, „Чипсу“ је сасвим комотно у та четири зида. 

четвртак, 6. април 2017.

DIVNA VREMENA: Evo kako se proizvodio svima omiljeni Fićo (VIDEO)

Uz Jugića, Stojadina, Tristaća i ‘Peglicu’, Fićo je bio jedan od najpopularnijih automobila koji su se mogli kupiti u našoj državi. 
A proizvodio se – baš ovako:

Legendarni Branko Kockica objavljio je video koji će mnoge sigurno vrlo brzo lansirati u djetinstvo ili barem mladost. Radi se naime o isječku iz dječje TV serije ‘Kocka, kocka, kockica’ u kojoj su autori svoje mlade gledatelje odlučili upoznati s proizvodnim procesom kultnog automobila.
Po jedan Fićo iz tvornice je tada izlazio svake četiri minute, a epizoda ‘Iz života jednog Fiće’ emitirana je 21. veljače 1979. godine.



BONUS FIĆINA PRIČA:


среда, 11. новембар 2015.

ZASTAVA 750 - Šest decenija simbola Jugoslovena

Sredinom pedesetih godina napravljen je "Fića" - prvi automobil koji je postao simbol Jugoslavijee, model "600" jurio 96 kilometara na sat, a "750" do stotke stizao za 54 sekunde



NAJPOPULARNIJI četvorotočkaš u Jugoslaviji svakako je bio "fića", legendarni, pouzdan, mali automobil za najširu publiku. Proces "motorizacije", započet pre rata, nastavljen je tako što je sve više ljudi od kraja pedesetih moglo da dopre do savremenog prevoznog sredstva. "Fića" je bio idealan za početak.
U Udruženju istoričara automobilizma saznajemo više o tome kako je još davnog 10. septembra 1956. godine kragujevačka "Crvena zastava" dobila pravo proizvodnje ovog modela od "Fijata", a prvi modeli nose oznaku "600".



Dostići "stotku"
- U godinama nastanka konstrukcije, "fića" je preuzeo za to vreme vrlo modernu koncepciju namenjenu automobilima masovne proizvodnje, sa motorom smeštenim pozadi i pogonom na zadnje točkove - kaže nam jedan od osnivača Udruženja istoričara automobilizma Vladimir Veselinović. - Za sve varijante bila je ista silueta samonoseće karoserije sa međuosovinskim rastojanjem od dva metra. Ukupna dužina vozila bila je 3,2 metra, a 3,3 su dosezali modeli koji su imali odbojnike na branicima.

Tako je "fića" zagazio u istoriju domaće industrije, ali u tom trenutku niko nije ni slutio koliko će postati nestvarno popularan. Samo jedan dokaz za to biće velika manifestacija koja se odrzava na platou ispred Muzeja istorije Jugoslavije, kada će, po ko zna koji put, da se okupe ljubitelji ovog modela.


Oni će sa velikim ponosom prodefilovati gradom, privlačeći pažnju na svoje miljenike. Vremenom, stvarani su različiti klubovi i asocijacije ljubitelja ovog automobila i svih njegovih verzija. Od onih sa "naopakim vratima", kakvi su bili prvi modeli, pa do vozila čiji motori su bili posebno "frizirani" za trke legendarne "nacionalne klase". Tada su domaći auto-trkači "doterivali" mašine i pokušavali da osvoje prvenstvo Jugoslavije.

- Prvi model "zastave 600" imao je motor od 633 kubika, 19 konjskih snaga i maksimalno je dostizao 96 kilometara na čas - objašnjava Veselinović. - Trošio je benzin od 86 oktana koji odavno nije u upotrebi. Prve isporuke za slobodno tržište bile su po ceni od 795.000 ondašnjih dinara za fizička, odnosno 960.000 za pravna lica, a krenule su početkom 1957. godine kada je montirano 1.619 automobila.

Kada je ugrađen karburator čije grlo je imalo prečnik od 26 milimetara, "fićina" snaga dostigla je 24,5 konjske snage, a to se dogodilo 1958. godine. Od 1960. uvedena je verzija "600D" (derivat), sa motorom od 767 kubnih santimetara, pa je maksimalna brzina dostizala 110 kilometara na čas. Našem "fići" je do stotke trebalo 54 sekunde, a trošio je 7,5 litara benzina sa 86 oktana.

- Taj model je preimenovan u "750" 1962. godine, a pod tom oznakom, koju će pratiti razni prefiksi, ostaće do kraja proizvodnje - podseća Veselinović. - Od 1968. godine ovom "fići" dodato je "M" pošto je izvršena glavna karoserijska izmena - vrata su od tada bila pričvršćena na prednjem delu. Narednih godina u proizvodnju se unose još neke promene, pa tako modeli "specijal" i "specijal komfort" dobijaju motore sa 30 konjskih snaga, maksimalna brzina je 120 kilometara na čas, a stotku dostiže za "samo" 40 sekundi.

Poslednje "fićino" pojačanje dogodilo se 1980. godine ugradnjom motora od 843 kubika, pa auto juri i do 125 kilometara na sat, a nosi ozaku "850".
Serijska proizvodnja ovog automobila obustavljena je 1985. godine, a u 11 osnovnih verzija napravljeno je 923.487 komada. Da su bili samo malo uporniji, stigli bi i do milionitog primerka.
Izvezeno je čak 36.500 ovih vozila u 15 svetskih država.

Trkači i zanatlije
ŠEZDESETIH godina prošlog veka "fića" je već carevao trkačkim stazama širom bivše Jugoslavije, pa je već 1963. godine Predrag Knežević Kneža osvojio prvu titulu državnog prvaka.
- Narednih godina je još dva puta bio vicešampion države, a doneo je i mnogobrojne dobre rezultate sa međunarodnih takmičenja - dodaje Veselinović. - Naredni veliki uspeh bio je delo Milivoja Božića koji je na prvom "Ju reliju" održanom 1967. godine pobedio u "fići", a kao nagradu je dobio, dabome - novog "fiću"!
Tridesetogodišnja zvanična takmičenja na kojima je ovaj simpatični auto vodio glavnu reč završena su osvajanjem prvenstva Srbije 1992. godine, kada je titulu poneo Zvezdan Zeka Jovanović.
Omaleni i pouzdan automobil bio je potreban, pa čak i neophodan, svuda i svima. Tako je, pored trkačkih staza koje su opčinjavale ljubitelje sportske vožnje, "fića" svoje mesto našao i u mnogim stručnim i državnim službama.

- Model "750" je zbog potrebe raznih javnih službi bio ponuđen u specijalnim verzijama za sanitet, a vozila su prvo bila isporučena beogradskoj hitnoj pomoći, miliciji i pošti. Namenski su adaptirani primerci za servise različitih preduzeća poput "EI Niš", "Gorenje", "Zanusi Končar" i "Rudi Čajavec".
Služba "Pomoć - informacije" AMSJ odmah po formiranju, krajem 1963. godine, uključila je u svoj vozni park 15 specijalno projektovanih i opremljenih žutih "fića". Opremu su činili alat, dodatni akumulator, najnužniji set rezervnih delova...

Tako je bilo sve do 1985. godine, kada prestaje proizvodnja najpopularnijeg automobila bivše Jugoslavije.
Ali, nije ova priča baš toliko tužna. I danas mnoge "fiće" krstare domaćim drumovima, a njihovi vlasnici su sve ponosniji kako vreme više protiče. Nekadašnji mezimci svake porodice sada postaju "oldtajmeri", pa polako postaje stvar prestiža imati "fiću". Ponovo. Kao nekad.