Ali, znate li za ono kada je 800 omladinaca vođenih parolom "Ni zrno žita okupatoru" u jeku rata žnjelo ispred samih ustaških bunkera, rizikujući život?!
Može se reći da su omladinske radne akcije u Jugoslaviji počele odmah sa izbijanjem Sedmojulskog ustanka u Srbiji, koji se potom proširio na sve delove naše bivše zemlje. Prva veća organizovana bila je ona u kojoj je oko 150 mladića i devojaka krenulo iz Užica oktobra 1941. ka Višegradu i Dobrunu na berbu kukuruza, a najveća u ratnom periodu je takozvana Žetva u Saničkoj dolini jula i avgusta naredne godine.
Tada je 7.000 omladinaca sabralo 270 vagona žita, tri vagona šljiva i jabuka, 17 vagona krompira, pet vagona pasulja, napravilo 4 vagona pekmeza od šljiva, i tako dalje. Najspektakularniji podvig u okviru te akcije je bilo ono kada je oko 800 žetelaca 27. avgusta radilo ispred samih ustaških bunkera pod parolom "Ni zrno žita okupatoru", što je postala i opšta parola korišćena za radne akcije tokom Narodnooslobodilačke borbe.
Krajem rata mladi čiste ruševine, obnavljaju puteve, pruge i mostove, seku šume za ogrev po dubokom snegu i ciči zimi. Nastavilo se udarnički, pa je tako 1946. godine 62.268 omladinaca izgradilo 90 kilometara pruge Brčko-Banovići; Titu su obećali da će posao biti okončan do 29. novembra, ali je završen 22 dana pre roka. Na prvom vozu nalazio se transparent: "Mi gradimo prugu — pruga gradi nas".
Naredne godine 217.234 omladinca i omladinke grade prugu Šamac-Sarajevo dužine 242 kilometra uz 17 mostova i devet tunela ukupne dužine 2.525 metara; sa radovima se počelo 1. aprila, a okončani su 15. novembra, sada dve nedelje pre zadatog roka.
Pruga Doboj-Banjaluka — duga 90 kilometara sa 34 mosta i tri zahtevna tunela dužine 3.500 metara — građena je između 1. marta i 20. decembra 1951. godine, a na njoj je radilo 87.000 mladih. Omladinskim radnim akcijama sagrađeno je i bezbroj velikih i malih fabrika koje je nemoguće pobrojati, jedan broj hidrocentrala, a mladi su radili i na izgradnji Novog Beograda.
Sredinom pedesetih bilo je oko 20.000 manjih lokalnih omladinskih gradilišta, a sve je promenio Titov poziv izrečen na Šestom kongresu Narodne omladine Jugoslavije 27. januara 1958. godine, da se nastavi sa izgradnjom autoputa "Bratstvo i Jedinstvo" sa kojim se počelo odmah nakon rata ali se stalo 1950.
Već 23. novembra 1958. završena je prva deonica te najbitnije ceste bivše Jugoslavije, kada su povezani Zagreb i Ljubljana. Na tome se znojilo 53.323 mladih. 51.000 radila je naredne godine na deonici između Niša i Paraćina, i tako dalje i tako dalje. Za nepune tri godine mladi uspevaju da sagrade 380 kilometara puta između Beograda i Zagreba. 1963. godine mladi završavaju poslednju deonicu između Beograda i Osipaonice kod Smedereva čime se dolazi do konačne brojke od251.737 u ovaj poduhvat upregnutih omladinaca i omladinki. Dužina? 1.066 kilometara.
Omladina ne staje ni šezdesetih ni sedamdesetih, posebno je aktivna tokom obnove Skoplja i Banjaluke nakon zemljotresa, ali ono prvobitno oduševljenje ipak, kako vreme prolazi, jenjava. Postoje odstupanja od tog trenda; recimo, 1979. godine u 32 omladinske radne akcije saveznog značaja učestvuje 46.663 mladih ljudi, naredne u 34 savezne akcije 43.000, a naredne u 36 saveznih te 60 republičkih i pokrajinskih — 60.000.
Ipak, kao što rekosmo, onaj prvobitni entuzijazam i želja da se pomogne zajednici jugoslovenskih naroda koje smo svi bili deo, splasnulo je i postalo više anomalija nego pravilo. Reč "anomalija" bi možda trebalo pročitati kao: "poslednji trzaj mrtvaca".
Što se tiče same organizacije radnih akcija, treba reći da su omladinci bili podeljeni u radne brigade koje su bile podeljene na čete; brigadama su rukovodili komandanti, a četama komandiri. Sve brigade su imale svoje zastave i međusobno su se nadmetale ko će više i bolje i brže da izvede zadatak (kažu stariji da je glavna zabava bila ukrasti suparničku zastavu koja se inače čuvala kao svetinja i koja, recimo, nije smela ni da pokisne).
Omladinci su ustajali rano, prvi deo dana fizikalisali, a posle se bavili kulturnim aktivnostima, sportskim, ideološkim obrazovanjem, pohađali razne kurseve (mnogi su tako postali električari, fotografi, radisti), u organizaciji države se učili vožnji kola, motocikala, kamiona, traktora, dobijali dozvole. Drugim rečima, tkali su sebe u svoju zemlju, a njihova zemlja je zauzvrat tkala sebe u njih.
