Sarajevo – Samo na prvi pogled deluje paradoksalno podatak da je Bosna i Hercegovina, zemlja sa nezaposlenošću od 43 odsto i niskim životnim standardom, ujedno i država sa najviše registrovanih kladionica u Evropi.
Imajući u vidu brojne ankete u kojima se govori da je bez rodbinske, prijateljske ili partijske veze, u BiH teško doći do radnog mesta, moglo bi se zaključiti da mnogi od 540.000 onih čije se ime nalazi u evidenciji službi zapošljavanja veruju da su im veće šanse da do zarade dođu u kladionici nego tražeći posao.
Armija igrača nada se da će im dobro odigran tiket u nekoj od oko 3.200 kladionica rešiti egzistencijalne probleme. U BiH registrovana su preko 3.200 uplatna mesta, to jest u proseku po jedno na svakih 1.100 stanovnika. Budući da je zabeležen u pretežno muslimanskoj zemlji, ovaj rekord izgleda još neverovatnije, jer je poznato da islam jasno zabranjuje kocku i igre na sreću, u koje ubraja i klađenje, i smatra ih „šejtanovim poslom”.
Iza ove statistike krije se veliki obrt novca, pa se s pravom može reći da su kladionice postale jedine „fabrike” koje ostvaruju prihod u slabašnoj ekonomiji BiH. Nevolja je, međutim, što taj profit po pravilu završava u džepovima vlasnika, nešto malo i u rukama malobrojnih srećnih kladioničara, dok država ne uspeva da naplati ni ono što joj po zakonu pripada. Kladionice sa područja BiH ostvarile su prošle godine prihod od neverovatnih 598 miliona konvertibilnih maraka (306 miliona evra), što je suma koja bi, osim vlasnika, trebalo da obraduje i poreznike. Međutim, poreski dug od oko 49 miliona maraka znatno je veći od sume uplaćene u državnu kasu na ime poreza koja iznosi nepunih 30 miliona maraka. Problem za vlasti jeste i to što nemaju načina da taj dug prinudno naplate, jer prema zakonu, mogu da zaplene samo imovinu firme, ali ne i imetak njenog vlasnika. Nevolja sa kladionicama je što većina njih nema upisanu gotovo nikakvu imovinu.
Osim što kladionice izbegavaju da izmire obaveze, na štetu države su i zakonska rešenja, to jest to što igre na sreću nisu obuhvaćene sistemom poreza na dodatu vrednost. Tako se dolazi do novog apsurda da je ova, prema mnogim mišljenjima, za društvo štetna aktivnost, privilegovana takvim propisima. Ukoliko građani BiH, na primer, kupe hleb, mleko, lek ili knjigu, platiće PDV, ali ako uplate tiket u kladionici, onda ovaj namet ne plaćaju jer klađenje nije obuhvaćeno tim porezom.
Ni igrači nisu tako revnosni kada je reč o obavezama, pa mnogi izbegavaju plaćanje poreza na dobitak lažnim deljenjem većeg dobitka na manje koji su oslobođeni nameta.
Uprkos rupama u zakonu, objašnjenje za razvoj ove delatnosti treba tražiti i u spregama sa politikom. Najviše preduzetnika iz ovog unosnog biznisa, koji su ujedno i najveći dužnici državi, registrovano je u Hercegovini i njihovi se vlasnici dovode u vezu sa pojedinim političkim strankama. Tako je svojevremeno, prema navodima sarajevskih medija, vlasnik jedne od njih u nekoliko sudskih procesa svojom imovinom bio garant Draganu Čoviću, lideru HDZ BiH i aktuelnom hrvatskom članu Predsedništva BiH.
I dok se u javnosti uglavnom govori o negativnim posledicama koje kladionice imaju na državnu kasu, tek sporadično se čuju mišljenja sociologa i psihologa da su štetne i za same igrače, koji s vremenom postaju zavisni od klađenja. Porast broja patoloških kockara beleži se u mnogim mestima, a primera radi, televizija N1 navodi da ih je samo u Mostaru registrovano oko hiljadu. Sigurni dobitnici su, kako sada stvari stoje, samo vlasnici kockarnica.
