DRAGI JUGOSLOVENI SREĆAN VAM PRVI MAJ - PRAZNIK RADA !

Prvi maj u Jugoslaviji je postao državni praznik kojim su se slavila radnička prava. U čast Prvom maju organizirane su veličanstvene parade, u kojima je povremeno sudjelovala i vojska.
Zbog svog društvenog karaktera Prvi maj je postao, uz Dan republike i Novu godinu, omiljeni jugoslavenski praznik

Zasluge za obilježavanje Prvog maja ponajprije pripadaju američkim sindikatima, koji su 1. svibnja 1886. godine stupili u generalni štrajk. Bila je to reakcija na neispunjeno obećanje vlasti o donošenju zakona o osmosatnom radnom vremenu - koji je upravo tog 1. svibnja trebao stupiti na snagu.

Diljem SAD-a radnici su krenuli u prosvjede, a samo tri dana kasnije potekla je krv: policija je u Chicagu 3. svibnja pucala na radnike okupljene oko zatvorene tvornice poljoprivrednih strojeva McCormick i ubila između dvoje i šestero prosvjednika. Bila je to uvertira za prosvjed koji se održao dan kasnije na Trgu žitne burze u Chicagu, a koji je policija također naumila rasturiti.

Sukob radnika i policije na Trgu žitne burze u Chicagu

Kada je policija krenula u napad na radnike, na njih je iz mase bačen dinamit. Bio je to početak krvoprolića u kojem je smrtno stradalo oko 50 prosvjednika, a ranjeno ih je još 70-ak. Sedmorica uhićenih prosvjednika kasnije su pogubljeni vješanjem, i to zbog optužbi da su držali "zapaljive govore" čime su, prema optužnici, potakli nepoznatog atentatora da baci bombu na policiju.

Radnička borba za osmosatno radno vrijeme nakon ovih se krvavih događaja više nije mogla ignorirati, niti zaustaviti. Godine 1889. u Parizu, na prvom kongresu Druge radničke internacionale, odlučeno je da će se od 1. svibnja naredne godine mirnim prosvjednim povorkama obilježavati pokolj u Chicagu. Kao simbol radničkog bunta prihvaćen je crveni karanfil, koji je trebao asocirati na krv prolivenu u borbi za radnička prava.

Konotacije koje se uz Prvi maj vežu kroz godine su se drastično promijenile; nekad je to bio praznik kojim se odavala počast borbi za radnička prava, dok većinu građana danas Prvi maj asocira tek na neradni dan i roštilj u prirodi.

U Jugoslaviji su bile organizirane velike parade vojske i radnog naroda u povodu 1. svibnja, Praznika rada

"Krvavi Prvi maj" i u Hrvatskoj

Svoj "krvavi Prvi maj" imala je i Hrvatska; 1. svibnja 1920. godine u Puli je ubijeno sedam, a ranjeno 126 radnika. Tada je radničke demonstracije, koje su krenule od ranog jutra, pokušala prekinuti vojska. Kada su im se prosvjednici suprotstavili, vojnici su počeli pucati po radnicima. Istog je dana u znak prosvjeda zbog pokolja u Puli u čitavoj Istri započeo generalni štrajk.

Nakon Drugog svjetskog rata obilježavanje Prvog maja u Jugoslaviji dobilo je drugačiji karakter. Umjesto prosvjeda u organizaciji sindikata i ljevičarskih organizacija, Prvi maj postao je državni praznik kojim su se slavila radnička prava. U čast Prvom maju organizirane su veličanstvene parade, u kojima je povremeno sudjelovala i vojska.

Začeci prvomajske proslave kakvu poznajemo danas datiraju iz 50-ih godina prošlog stoljeća. Tada se ustalio i institut prvomajskog uranka: večer prije palila bi se logorska vatra oko koje su se građani počeli okupljati od ranih jutarnjih sati. Fokus s parada na roštiljanje u prirodi sasvim je prebačen 70-ih godina prošlog stoljeća.

 Postalo je tada popularno na livadu gdje se okreće janje ili peku ćevapi dovesti i automobil, otvoriti sva vrata i raspaliti muziku.

Zbog svog društvenog karaktera Prvi maj je postao, uz Dan republike i Novu godinu, omiljeni jugoslavenski praznik. Kao takvog ga se u razgovoru za podgoričke Vijesti prisjetio i popularni bosanski glumac Emir Hadžihafizbegović.

"To je bio jedan od ljepših praznika uz Novu godinu i 29. novembar, s obzirom na to da je padao u vrijeme kada proljeće uveliko pušta svoje cvjetove i behare i posebno je bio lijep u Hercegovini. Moja prva asocijacija na 1. maj su prelijepi proplanci u okolini mog rodnog grada Tuzle gdje se izlazilo na uranak i tada se tu okupljalo blizu deset hiljada ljudi. Ono čega se ja sjećam su roditelji i velika porodica i familija. Uglavnom su se pekli janjci, pila dobra ohlađena, domaća rakija, a djeca se igrala lopte. Jedna idilična atmosfera koja se prenosila i na 2. maj", prisjetio se Hadžihafizbegović.

Spajanje praznika s vikendima često je radnicima omogućavalo da im se prvomajska proslava pretvori u pravi mali godišnji odmor. Razvila se tako i tradicija sindikalnih prvomajskih putovanja, ali i obiteljskih shopping izleta, gdje je kao najpopularnija destinacija slovio Trst. Svi ti običaji naprasno su nestali u ratnim devedesetim godinama, kada nikome nije bilo do slavlja. Prvomajske proslave opet su se vratile u modu krajem devedesetih, ali očuvani su uglavnom hedonistički običaji ustaljeni u Jugoslaviji dok je radnička borba, dobrim dijelom i zbog jalovih sadašnjih sindikata, pala u drugi plan.

JUBILEJ: 48 GODINA LEGENDARNE ZASTAVE 101

Ove godine ZASTAVA 101 puni 48 godina. Iako se u ‘’Auto-magazinu’’ našla još 1970, Zastava 101 je prvi put javnosti uživo predstavljena 16. aprila 1971, na sajmu automobila u Beogradu

Ove godine ZASTAVA 101 puni 48 godina. Iako se u ‘’Auto-magazinu’’ našla još 1970, Zastava 101 je prvi put javnosti uživo predstavljena 16. aprila 1971, na sajmu automobila u Beogradu. Prvi serijski proizveden automobil (broj šasije 00001) je sišao sa proizvodne trake 16. novembra 1971, a rekordna proizvodnja od 88.918 je zabeležena 1979. Milioniti je proizveden 1991, a poslednji Stojadin je uz suze ispraćen sa proizvodne trake 21. novembra 2008, nakon 37 godina u proizvodnji (broj šasije 1.273.532).

Od svih automobila koji se voze na prostoru SFRJ, Zastava 101 je automobil koji je uvek bio karakterisan u dve krajnosti. Jedna grupa vozača ne želi da se odrekne svog Stojadina i održavaju svoj automobil u konstantnom pogonu, dok se druga grupa vozača izjašnjava da je Stojadin ’’najlošiji auto na svetu’’ i da ga voze samo zato što to iz raznih razloga, najčešće ekonomskih, moraju.

Jugoslovenski klasici kao što su Fića, Yugo i Tristać simboli su jugonostalgije, a priznati su i kao deo istorije. Međutim, najuspešniji i najprodavaniji model kragujevačke Zastave, koji je proizveden u najviše primeraka, imao najveći izvoz, bio najmoderniji automobil svoje klase u Evropi kada se pojavio, model koji je imao najizazovnije testove, koji je poslednje godine proizvodnje bio drugi najjeftiniji nov automobil na svetu, nazvan pogrdno, ali i od milja – Stojadin, ostao je nekako po strani.

Kako je nastala Zastava 101?

Istorija ’’Zastave NV’’ (Nacionalno vozilo), kako se tokom 1970. godine pisalo o Zastavi 101, započela je u Torinu 1967, kada je Dante Đakoza u saradnji sa dizajnerskom kućom Boano razvio ideju o hečbek verziji Fiata 128, pod oznakom Fiat 128 B1. Ovaj model je bio previše ispred svog vremena za FIAT i projekat je ostao na nivou početnog razvoja do posete Zastavine delegacije na čelu sa legendarnim Prvoslavom Rakovićem 1969. Iako je naša delegacija računala na licencu za Fiat 124 koji bi obogatio i modernizovao ponudu Zastave, ponuda od strane Fiatove delegacije je bila neverovatna — licenca za Fiat 128 hečbek, najmoderniji automobil svoje klase u Evropi. Iste godine počinje stvaranje legende koja će biti kasnije krštena kao Zastava 101, sa prvim nadimkom ’’Jedinica’’. Kada je FIAT 128 proglašen automobilom 1969. godine, prve informacije o novom Zastavinom vozilu, počinju da zagrevaju jugoslovensku javnost. Naredne godine slovenački ’’Avto-magazin’’ objavljuje prve fotografije, a saloni Zastave u većim gradovima Jugoslavije dobijaju prototipove. Histerija je otpočela i liste čekanja su formirane. Naredne 1971. počela je predserijska proizvodnja, a krajem 1971. i početkom 1972, kada je nova fabrika u Kragujevcu dovršena, krenula je i serijska proizvodnja.

Zastava 101 u inostranstvu?

Interesantan je podatak Muzeja istorije Jugoslavije: 1976. je pripremljen specijalan model Zastave 101 Lux, sa bogatijom opremom i motorom od 1300 kubika, koji je predsednik SFRJ Josip Broz Tito lično poklonio predsedniku SSSR-a Leonidu Brežnjevu. Leonid Brežnjev je bio poznat kao ljubitelj automobila i sa zadovoljstvom je našeg Stojadina uvrstio u svoju kolekciju. O ovom događaju svedoči nekoliko fotografija, dostupnih u arhivi Muzeja istorije Jugoslavije.

Iako naša automobilska javnost to ne želi da prizna, Zastava 101 je bila brend i uspešan automobil u svoje vreme. S obzirom na činjenicu da se Zastava 101 prodavala i u okviru FIAT prodajne mreže, vladala je visoka potražnja u evropskim zemljama kao što su Francuska, Nemačka, Velika Britanija ali i u zemljama nekadašnjeg istočnog bloka. U Čehoslovačkoj, Zastava 101 je bila statusni simbol i nije svako mogao da je priušti, a ko ju je imao morao je biti osoba od posebne važnosti. Potražnja je bila toliko velika da kragujevačka Zastava ni približno nije mogla da proizvede dovoljno vozila za izvoz. Na osnovu barter ugovora između Zavoda Crvena Zastava i varšavskog FSO, otpočela je proizvodnja Zastave 101 u Poljskoj, pod oznakom Zastava 1100P (1973-1982). Izvoz je cvetao i u drugim zemljama kao što su Egipat, Argentina, SSSR, Čile, Mađarska i mnoge druge.

Prema istraživanjima Zastava 101 Kluba, u 21. veku, naš Stojadin je postao legendarni automobil u Poljskoj pre nego što je naša automobilska javnost priznala Stojadina za vozilo od istorijskog značaja. Postoji nekoliko klubova entuzijasta koji su svoje Zastave 1100 P restaurirali i našminkali do fabričkog sjaja.

ФИДЕЛ КАСТРО: Свет ће доживети нову велику социјалну револуцију

 Фидел је прорекао: „Човечанство ће још видети велику социјалну револуцију. Октобарску револуцију у новим условима.”

 ЛЕГЕНДАРНИ лидер кубанске револуције Фидел Кастро најавио је – наступивши на крају 7. конгреса КПК – да је то за њега, с обзиром да је напунио 89 година, последњи највиши партијски скуп.

         Међутим, много је зачајније оно што је Фидел рекао о комунизму и његовој будућности. Али, пођимо редом.

         Прво је оценио да је руковођење народом у време кризе  – било којим народом – „нељудски посао”.

         Па указао: „Само, без криза би промене биле немогуће”.

         У наставаку је нагласио да „комунизам” представља најискривљенију и најоклеветанију концепцију историје”:

         „За то су се постарали – рекао је – они који су имали и имају привилегију да експлоатишу сиромашне и обезправљене лишавајући их материјалних добара која обезбеђују рад, таленат и човекова енергија”.

         Фидел је прорекао: „Човечанство ће још видети велику социјалну револуцију. Октобарску револуцију у новим условима.”

         Саме Кубанце је упозорио: „Комунистичке идеје се морају бранити. Ми морамо свој браћи у латинској Америци и у свету рећи да ће кубански народ бити победник”.

         Куба је у време Батистутине диктатуре била амерички рај за прање новца и земља са 8,500 јавних кућа у којима су се продавале и женске и мушке проститутке, чак и малолетници.

         Све је то било под контролом америчке мафије, а чак 70 одсто економије кубе држале су САД.

         Све је то збрисла револуција којом је руководио Фидел.

VEDRANA APELIRA: HRV, SRB, BIH! ODBIJTE AMERIČKO SJEME KUKURUZA; TO JE GMO OTROV!

Danima od prijatelja dobivam mail koji je “važan” i koga moram “slati dalje”. Dogodilo se nešto strašno, misle svi koji mi pišu. Monsanto, zloglasna američka tvrtka koja je ujedno i jedan od najvećih svjetskih proizvođača GMO proizvoda donirala je 445 tisuća eura vrijedno sjeme kukuruza poljoprivrednicima u Hrvatskoj, Srbiji i BiH da bi im pomogla zasijati njive uništene poplavama.

Taj Monsanto poznat je i po tome što je proizvodio otrov kojim su Ameri zasipali Vijetnam ubijajući njime biljke, Vijetnamce, životinje i svoje vojnike. Ja ovu informaciju moram slati dalje zato jer je GMO hrana otrov koji izaziva alergije, neplodnost, pobačaje i rađanje djece sa deformacijama.

Evo, prijatelji moji, ja poslala. Čemu? Koga će to GMO deformirati na ovim prostorima? Ljude koje su Ameri pobili bombama sa osiromašenim uranom? Njihovu djecu? Unuke? Čitava bivša Jugoslavija je zemlja u kojoj žive deformirani. Može li jedan mail, može li milijun mailova išta promijeniti na ovim nekad našim prostorima? Nema šanse dok netko ne saspe trilijun tona otrova na Ameriku. Do tada…

Kad sam ja bila mlada Ameri su bili Ameri ali svijet je bio bolje mjesto. Mi smo protestirali protiv rata u Vijetnamu, mnogi su Amerikanci bježali u Kanadu da ne bi u Vijetnamu morali trovati prirodu i ubijati nevine. Danas smo oguglali jer znamo da prosvjedi ne pomažu. Amerika je najveće zlo u ljudskoj povijesti. Ima oružje, njene korporacije lovu, njeni vladari osjećaj da su nepobjedivi i besmrtni.

Mi, obični ljudi, nekad Jugoslaveni, gledamo vatromet zla i nasilja sretni što je cirkus izašao iz našeg grada pa sad divlja negdje drugdje. Trenutno Židovi sa vrha brda ušuškani na kauču gledaju kako u plamenu vrište palestinska djeca. One koje ne zapale bombom pale ručno.

Da se Hitler iz groba digne rekao bi, pretjerali ste, dečki. Građane Hrvatske to uznemirava jednako koliko sijanje GM0 sjemena, crkavanje naših vojnika u Afganistanu, ubijanje sirijske djece našim oružjem, raspad našeg zdravstva, školstva, privrede, poljoprivrede. Ukratko, jebe nam se na sve teme.

Doduše, što bismo mogli učiniti da nam se ne jebe na sve teme? Reći NATO-u odlučno NE? Hrvatska ima šanse za pobjedu u ratu sa Amerikom koliko su je imali Židovi ratujući sa Hitlerom u njegovim plinskim komorama. Koliku imaju Palestinci u Gazi. Iračani u Iraku. Koliku je imao Gadafi prije nego su ga raščerečili širitelji demokracije.

Kako živjeti u ovakvome svijetu i ne si sprašiti metak u glavu? Srećom, Putin se baš ne da zajebavati. Kinezi nisu Hrvatska. Kad se udruže, kad popizde, na ovome će se svijetu lakše disati. Do tada, šaljimo jedni drugima “važne” mailove i prisjećajmo se, mi stariji, dobrih starih vremena kad su Ameri na daleke zemlje bacali pakete sa žutim sirom i tvrdom marmeladom.

Ja nisam depresivna. Jednoga će dana moj praunuk ušuškan na kauču gledati Ameriku u plamenu. Iz groba ću mu poručivati, ne osjećaj se krivim, tražili su, dobili su. Zločesta sam? Gorjet će i dječica? Pa? Dječica danas gore u Gazi a svijet boli k***c.

ИНТЕРЕСАНТНО: У Хрватској 18 људи се зове Јосип Броз, али и 16 монструма се зове Анте Павелић

У ономе што је остало од СР Хрватске живи 18 људи са именом нашег Маршала Јосипа Броза, али и 16 оних који се зову по озлоглашеном усташком монструму Анти Павелићу

Сваки од њих је због имена које носи имао по неку догодовштину. Имењаци обожаваног председника Југославије, углавном пријатне, а други, имењаци злогласног усташког вође и не баш пријатне.

Један од 18 Јосипа Броза каже да му никада није падало на памет да промени име. „И да се опет родим, волео бих да се исто зовем“, рекао је Јосип Броз из Нашица, чији су родитељи хтели да се зове Стјепан, али је свештеник на крштењу предложио да се зове Јосип, по стрицу.

За загребачки Вечерњи лист о именима је говорио и Јосип Броз из Сесвета, који је због познатог имена и презимена најбоље дочекиван у Србији, где је служио војску и на Косову, где је одлазио послом.

„У једној биртији у Славонском Броду када се сазнало моје име и презиме власници су исти тренутак затворили биртију за остале госте, рекавши да им је у гостима Јосип Броз, па славе“, прича овај Броз.

Имењаци злогласног усташког вође били су мање расположени за разговор са новинарима, али су двојица пристала да говоре о свом имену.

Анте Павелић из Старих Микановаца испричао је да није одувек носио ово име.

„Рођен сам на дан светог Анте и пре је био обичај да се деци, када су рођена у те дане дају имена светаца на чији су дан рођена“, рекао је овај Павелић, чији се отац плашио да му да име Анте, па га је назвао Петар. Из принципа, зато што је рођен на дан светог Анте, он је 1989. године променио име Петар у Анте.

„Да нисам рођен на тај дан, име сигурно никада не бих мењао, остао бих Петар“, oбјашњава Анте и додаје да, иако носи ово име и презиме, никада то није повезивао са НДХ и усташким вођом.

ANALIZA: ZAŠTO JE STARA VEŠTICA OLBRAJTOVA VRLO NEUROZNA

Kad se na domaku devete decenije života dobije javni napad histerije, za to mora da postoje jaki razlozi

„O Putine, ti pametni ali zli čoveče“, čuje se skoro očajnički vapaj bivše američke državne sekretarke – a i ambasadorke u UN – Medlin Olbrajt, posredstvom bečkog dnevnog lista Prese.

Zašto je Vladimir Putin „pametan, ali veoma zao čovek“? 

Pa, eto, tako. Na prvom mestu, kaže skandalizovana Olbrajtova, „Putin (je) oficir KGB-a koji želi da ima kontrolu“. Zamislite… 

Predsednik velike, najveće svetske države koji želi da ima kontrolu. Zapravo nezamislivo. Umesto da, na primer, uzme "dragoceno" jugoslovensko iskustvo iz 1974. i pretvori ruskih 85 federalnih subjekata u isto toliko država-u-državi, on bi – sve da kontroliše. Nečuveno.

Zašto je još Putin zao, mada pametan? 

Između ostalog, zato što, prema Olbrajtovoj, „veruje da su se svi urotili protiv Rusije, što nije tačno“. Na prvom mestu, ovakvo ponašanje bi se, i da predstavlja preciznu karakterizaciju, generalno, smatralo paranoičnim, što se u psihijatriji ne uzima kao sinonim za zlo. A ne treba smetnuti sa uma ni to da se u Americi isto tako odomaćila i izreka, uzeta iz kultnog romana Kvaka 22 Džozefa Helera – „samo zato što si paranoičan, ne znači da ti ne rade o glavi“. A, ako su ikome u istoriji radili o glavi, to je Rusija. No, i takva Rusija, dokazano, ne smatra da su se svi urotili protiv nje.

Jer, da tako misli, ne bi pravila dugoročno strateško partnerstvo sa najmnogoljudnijom svetskom zemljom, Kinom. Ne bi sarađivala sa Iranom i Hezbolahom u borbi protiv ekstremnog islamističkog terorizma u Siriji. Ne bi bila posrednik u dugogodišnjem sukobu između Azerbejdžana i Jermenije. Ne bi pokušavala da spusti tenzije sa Japanom, pa čak i sa Poljskom. Razume se, ovo Medlin, odnosno Mari Jani Korbelovoj, ne vredi objašnjavati. Emotivna reakcija je u pitanju, pacijent je još uvek iracionalan.

Nego, da vidimo zašto je još, po Medlinki, Putin toliko zločest, iako pametan: 

„On ima loše karte u rukama, ali ih je dobro iskoristio, barem kratkoročno“, kaže ona. E, sad, po do sada poznatim merilima, dobro korišćenje loših karata bi se pre nazvalo – sposobnošću. 

No, sigurno je da Medlin može uspešnije da locira zlo u tome nego mi, pa ćemo joj taj zadatak i prepustiti.

Dalje, e sada smo već na tragu nečega: 

„Verujem da je njegov cilj da minira i izazove podele u EU“. 

To je konkretnije. Tu se, po Medlin, više ne radi o odbrani sopstvene zemlje, već o zlomisliju uperenom protiv drugih. Medlin verovatno misli na to što se sve veći broj EU država sve više opire briselsko-vašingtonskoj politici sankcija protiv Rusije. 

I, sad – očigledno razmišlja ona – s kojim pravo se tu Rusi bune i uznemiravaju inače mirne EU države i purgere, koje bi, po njoj, samo trebalo pustiti da idu dalje svojim poslom i bespogovorno slušaju vašingtonsko-briselske diktate. 

Pa makar bili i njima na štetu. 

Dok ti zli – mada pametni – ruski protesti i negodovanja protiv suštinski nelegalnih sankcija – očigledno navode neke EU zemlje i narode da se kolebaju, pa čak i preispituju mudrost daljeg ekonomskog samosakaćenja, samo za ljubav Vašingtona, koji inače od sankcija nije ni na kakvom gubitku.

Dakle, Vladimir Putin, ako želi da ga Medlin više ne smatra zlim – mada, ipak, pametnim – treba da se okane ćorava posla i iznošenja sopstvenog negativnog stava o anti-ruskim sankcijama, jer time utiče na inače mirne Evropljane, i izaziva opasne podele u njihovim redovima, zasnovane na prepoznavanju sopstvenog državnog interesa.

Ali ni to nije poslednji Putinov zadatak koji bi trebalo da ispuni da bi ga Medlin smatrala bar manje zlim – mada verovatno i dalje pametnim. Dakle, uz gore-navedeni moratorijum na iznošenje stavova protiv antiruskih sankcija, Vladimir Putin bi trebalo da prestane da „želi da NATO nestane iz njegove sfere uticaja“. Zapravo, možda bi čak bilo preporučljivo da nauči da se raduje tom i takvom razvoju događaja. Da retroaktivno pozdravi sve dosadašnje runde širenja NATO na istok i, ako treba, i nasilno potisne iz sećanja obećanje bivšeg NATO genseka Manfreda Vernera, dato u maju 1990:

„Sama činjenica da nismo spremni da NATO trupe razmeštamo dalje od teritorije Federalne Republike (Nemačke) Sovjetskom Savezu pruža čvrste bezbednosne garancije“.

I da se, savladavši i tu prepreku na putu ka Medlinkinim većim simpatijama, malo nasmeši, a ne da se mršti kad Crna Gora i formalno uđe u NATO-članstvo. Da, dakle, više ne deluje tako zabrinuto dok se NATO približava ruskim granicama, već da, po mogućstvu koliko sutra, krene ka tim granicama naoružan ne nekakvim raketama, tenkovima ili slično, već hlebom i solju.

Dalje, ruski nacionalizam – to mora da ide, da bi Medlin stekla bolje mišljenje o Vladimiru Vladimiroviču. Jer, po Medlin, zli – ali ipak pametni „Putin je etablirao nacionalizam kako bi Rusima skrenuo pažnju sa činjenice da je njihova zemlja samo Bangladeš sa bombama“. I ne samo to: „Putin je u Siriji intervenisao samo da bi skrenuo pažnju sa Ukrajine i ponovo ojačao uticaj Moskve na Bliskom istoku“.

Samo zli, ali pametni ljudi su, po Medlinki, spremni da intervenišu u dalekim zemljama, i to na njihov poziv – da bi, zapravo, „skrenuli pažnju“ sa „surove realnosti“ kod kuće. Dok, s druge strane, dobri ljudi poput Medlin sami dođu, nepozvani, da „rešavaju“ nečije probleme. Jer oni najbolje znaju šta je za sve druge najbolje, i ne bi im palo napamet da time „skreću pažnju“ sa domaćih poteškoća.

Vladimiru Putinu bi, po Medlin Olbrajt, bilo najbolje da se vrati u svoj „Bangladeš sa bombama“, umesto da umišlja kako može da donese neko dobro svetu. Još bolje bi bilo kada bi te bombe demontirao, vojsku „reformisao“, zemlju „demokratizovao“. A on se, razume se, povukao. Ili, još bolje – samopredao nekom međunarodnom ad hok sudu ad hok pravde. Nakon što prethodno ukine Rusiju kao državu.

No, pošto ruski predsednik ne pokazuje nikakve naznake da mu tako što pada napamet – svi su izgledi da će Medlinkina nervoza samo rasti, zajedno sa njegovom „zloćom“ u njenim očima. 

Čudna neka nervoza, zbog jednog običnog „Bangladeša sa bombama“…

FIDEL KASTRO: IDEJE KUBANSKIH KOMUNISTA MORAJU OPSTATI!

Bivši kubanski predsednik Fidel Kastro (89) pojavio se na zatvaranju kongresa Komunističke partije Kube.

U konferencijskoj palati u Havani delegati su se digli na noge i uzvikivali "Fidel, Fidel", čim se pojavio na podijumu, prenosi ACN

Na Kongresu je njegov brat Raul ponovo izabran na novi petogodišnji mandat na čelu stranke, javili su kubanski mediji.

Otac kubanske revolucije pojavio se pored svog brata Raula koji ga je nasledio na mestu šefa države 2008. godine. Fidel Kastro je dočekan aklamacijom gotovo 1.000 delegata prisutnih na kongresu na koji nisu bili pozvani strani mediji, javila je državna agencija ACN. 

Kastro je u kratkom govoru na završetku skupa rekao da će skoro umreti i pozvao članove partije da pomognu da njegove ideje opstanu. 

"Uskoro ću napuniti 90 godina", rekao je Kastro, u svom najdužem javnom pojavljivanju u više godina.

"Uskoro ću završiti kao i svi drugi. Vreme će doći za sve nas, ali ideje kubanskih komunista će ostati kao dokaz da na ovoj planeti, ako se radi sa žarom i dostojanstvom, mogu da se proizvedu materijalna i kulturna dobra koja su potrebna ljudima, i potrebno je da se bez prekida borimo da to ostvarimo". 

"Svojim prijateljima u Latinskoj Americi i u svetu treba da kažemo da će kubanski narod pobediti", rekao je Fidel Kastro, obučen u trenerku. 

U konferencijskoj palati u Havani delegati su se digli na noge i uzvikivali "Fidel, Fidel", čim se pojavio na podijumu, prenosi ACN. 

Kastro se prethodno pojavio u javnosti 7. aprila, prvi put posle dugog odsustvovanja od devet meseci, kada je u jednoj školi u Havani govorio o pozitivnim stranama kubanskog školskog sistema, a pre toga u julu 2015.

On međutim redovno u svom domu prima lidere prijateljskih zemalja i državni mediji objavljuju fotografije tih susreta. 

Kubanski lider Raul Kastro (84) ostaće i narednih pet godina na čelu Komunističke partije Kube, kao prvi sekretar, odlučeno je na kongresu. 

Takođe će i drugi čovek partije Hoze Ramon Mačado Ventura koji predstavlja tvrdu komunističku struju, ostati u još jednom petogodišnjem mandatu drugi sekretar. 

Agencija AP navodi da je to poruka da ostareli revolucionarni lideri zemlje zadržavaju kontrolu i posle otopljavanja odnosa sa SAD i uprkos nezadovoljstvu ekonomskim stanjem u zemlji.