JUGOSLOVENSKA FILMSKA DIVA: Pročitajte impresivnu biografija Milene Dravić

Milena Dravić (Beograd, 5. oktobar 1940 - Beograd, 14. oktobar 2018) bila je jedna od najpoznatijih Jugoslovenskih glumica

Milena Dravić (Beograd, 5. oktobar 1940 - Beograd, 14. oktobar 2018) bila je jedna od najpoznatijih Jugoslovenskih glumica. Glumila je u preko sto filmskih ostvarenja. Popularnost joj je donela saradnja sa Ljubišom Samardžićem.

Najpoznatije uloge ostvarila je u filmovima Kozara, Ljubavni život Budimira Trajkovića, Rad na određeno vreme, Moj tata na određeno vreme, Sekula se opet ženi, Nije lako sa muškarcima i Zona Zamfirova. Poznata je još i kao učiteljica iz kultne serije Priče iz Nepričave, Vera iz Policajca sa Petlovog brda, zatim kao Vukosava Petrović i Spomenka iz TV–komedija Pozorište u kući i Lud, zbunjen, normalan. Sa svojim trećim suprugom i kolegom Draganom Nikolićem je od 1972. do 1974. vodila popularni šou program Obraz uz obraz. Milena je često igrala samohrane majke, seljanke, žene iz radničke klase, bila je i pionir i ekscentrična junakinja filmova Crnog talasa, a velikim delom na uspehu u karijeri duguje i romantičnim komedijama u kojima je glumila uz Ljubišu Samardžića.

Dravićeva je dobitnica Nagrade za najbolju sporednu glumicu na Kanskom filmskom festivalu, specijalne nagrade Zlatna ruža na Filmskom festivalu u Veneciji, najprestižnijih srpskih nagrada Dobričin prsten i „Žanka Stokić“ za celokupan doprinos jugoslovenskoj i srpskoj kinematografiji, nagrade „Joakim Vujić”, nagrade Pavle Vuisić na Filmskim susretima u Nišu, četiri Zlatna ćurana na Danima komedije u Jagodini i čak rekordnih deset Zlatnih arena na Filmskom festivalu u Puli. Zbog toga je često smatraju najvećom zvezdom u istoriji srpske i jugoslovenske kinematografije.

Milena je rođena 5. oktobra 1940. u Beogradu, na Dorćolu, preko puta crkve Svetog Aleksandra Nevskog. Pohađala je osnovnu školu Janko Veselinović u Dušanovoj ulici, a potom upisala Prvu mušku gimnaziju. Njen otac Milenko Dravić je igrao fudbal, međutim morao je da prestane kada je saznao da boluje od infektivne žutice. Par godina kasnije, njen brat Rade postao je hokejaš. Majka Ana bila je talentovana za pevanje, i premda je sanjala da joj to bude profesija, odlučila je da bude domaćica i posveti se samo porodici. Milena kaže da joj je njen sud oduvek bio najbitniji. Njena tetka, očeva sestra, prepoznala je u Dravićevoj talenat za recitovanje i scenu, te je zamolila jednu svoju prijateljicu da proceni da li je u pravu. Ova se složila sa tetkom, i Mileninim roditeljima predložila da je upišu na balet, što su ovi odmah i uradili. Milena ima čak i malo manekensko iskustvo, budući da je na Kolarčevom univerzitetu učestvovala na modnoj reviji i nosila đubretarac. Ubrzo nakon toga, stigla je prva filmska ponuda.

Dravićeva često ističe da joj je Narodno pozorište u Beogradu bilo prozor u svet. 

Dravićeva je na film došla slučajno, kada je 1959. prvi put napustila Beograd, i otišla kod tetke u Sarajevo. Zapazio je slovenački reditelj František Čap i dao joj ulogu u svom filmu Vrata ostaju otvorena. Snimala je celo leto, a producent je bila kuća Bosna film. Milena potom snima Diližansu snova, Zajednički stan, Bolje je umeti, Uzavreli grad i Leto je krivo za sve. Upisuje Fakultet dramskih umetnosti i počinje rad na filmu Prekobrojna, u režiji Branka Bauera. Tu je igrala devojku sa sela koja sa momkom kreće na radnu akciju. Iako je fakultet upisala zato što je bila izuzetno motivisana, Milena je tada mislila da je njen opstanak na filmu neizvestan. Međutim, dobivši za Prekobrojnu nagradu Zlatna arena na Filmskom festivalu u Puli, shvatila je da je na putu da izgradi veliku karijeru.

Njeni sledeći projekti bili su ratni film Kozara, Lito vilovito – komedija o turističkoj sezoni u jednom dalmatinskom gradiću, i politički nepodoban Čovek nije tica, sa Evom Ras, dobitnik Srebrne arene na festivalu u Puli. Godine 1967. igra Hasanaginicu u uspešnoj ekranizaciji narodne balade. Iste godine dobija malu nagradu Zlatna ruža na Filmskom festivalu u Veneciji za ulogu u filmu Jutro sa Ljubišom Samardžićem. Dvoje mladih glumaca su tada izabrani i za filmski par godine. Za potrebe filma Kros kontri iz 1969. godine, reditelja Puriše Đorđevića, morala je da trenira trčanje sa ličnim trenerom. Posle godinu dana napornog vežbanja, kamerman je na snimanju molio da sporije trči, jer nije mogao da je stigne iako se vozio u ševroletu. Krajem decenije glumila je u filmu Zaseda, još jednom izdanku „crnog talasa“, ali i u najskupljem filmu u celoj istočnoj Evropi (bez Rusije). Reč je o ratnoj drami Bitka na Neretvi, koja je te godina bila u trci za Oskara za najbolji strani film, i u kojoj su igrale velike zvezde poput Jula Brinera i Orsona Velsa.

Dravićeva je tada bila izbačena sa fakulteta, jer je na predavanjima zbog snimanja nije bilo više od mesec dana. Godinama kasnije, njena profesorka Ognjenka Milićević je molila da se vrati i predložila da joj Prekobrojna bude diplomski rad, no ova nije htela. Negde u to vreme počela je da igra u pozorištu Atelje 212, za koje danas kaže da je vezuju jako lepe uspomene.

Godine 1971. Milena igra u Biciklistima Puriše Đorđevića, a za svoje izvođenje dobija drugu Zlatnu arenu na Pulskom festivalu, i titulu Prve dame jugoslovenskog filma, koja joj je dodeljena na petim Filmskim susretima u Nišu. Snima još i kontroverzni film W.R. Misterije organizma, čije je prikazivanje vlast odmah bila zabranila.[9] Potom glumi u komediji Kako su se volele dve budale sa Gidrom Bojanićem. Tada upoznaje Dragana Nikolića, sa kojim počinje ljubavnu vezu. Iste godine počinju da vode šou program Obraz uz obraz, koji je za vrlo kratko vreme stekao enormnu popularnost. Tekst su osmišljavali Ljubivoje Ršumović, Dušan Radović, Zdravko Šotra i Siniša Pavić, a gosti programa bile su neke od najpopularnijih javnih ličnosti Jugoslavije, poput Bisere Veletanlić, Zdravka Čolića, Miodraga Petrovića Čkalje, Seke Sablić i drugih. Dravićeva i Nikolić su tada postali najpopularniji televizijski par u zemlji.

Već 1973. Dravićeva je bila najpopularnija glumica u Jugoslaviji. Od zarade od filma Sutjeska, koji je snimila te godine kupila je kola. Četiri godine kasnije igra Lepu u filmu Ljubavni život Budimira Trajkovića, sa Ljubišom Samardžićem u naslovnoj ulozi. Film je postao veliki komercijalni hit, te su duo Dravić–Samardžić postali dobitna kombinacija i san mnogih reditelja. Ljubavni život Budimira Trajkovića bio je samo prvi u nizu uspešnih romantičnih komedija koje su napravili zajedno. U ratnoj akciji Povratak otpisanih iz 1978. igra Lulu, a u biografskom filmu Snovi, život, smrt Filipa Filipovića iz 1980. njegovu sestru Dragu Filipović. Iste godine snima još dva bitna filma: prvi je bila komedija sa Samardžićem Rad na određeno vreme, gde glumi samohranu majku čijem je sinu (Nikola Kojo) potreban otac. Ovo je bio izuzetno popularan film, koji se i danas često reprizira. Drugi film koji je snimila 1980. je Poseban tretman, kandidat za Zlatni globus za najbolji strani film. Dravićeva je za njega nagrađena Poveljom Niških filmskih susreta za najbolju žensku ulogu i Nagradom za najbolju sporednu glumicu na Kanskom filmskom festivalu.

Milena osamdesetih nastavlja sa nizanjem bioskopskih hitova – igra u komedijama Laf u srcu, Moj tata na određeno vreme, Razvod na određeno vreme, tumači sporedne ili manje uloge u filmovima Šećerna vodica, Boj na Kosovu i Čavka. Izuzetan uspeh ostvaruje kao Gordana Diklić, u danas često repriziranom filmu Nije lako sa muškarcima. Dravićeva je veliku popularnost i omiljenost u narodu stekla i ulogom u TV–seriji za decu Priče iz Nepričave, gde je glumila učiteljicu koja dolazi da radi u jednoj seoskoj školi, gde se sprijatelji sa lokalnim seljakom, koga je igrao Zoran Radmilović. Serija je bila veoma gledana i voljena, jer je na duhovit način prikazivala odnose između gospodstvene učiteljice s jedne, i neobrazovane ali pametne dece i neotesanog, ali šarmantnog seljaka Milenka (Radmilović) s druge strane.

Krajem veka igra sporedne uloge u filmovima Nebeska udica i Bure baruta, a 2002. ponovo dobija na popularnosti zahvaljujući blokbasteru Zona Zamfirova, gde je igrala Tašanu. Godine 2007. u TV–seriji Pozorište u kući igra Vukosavu Petrović. Ovaj rimejk istoimene serije iz 1965. godine, bio je veoma gledan na RTS-u, gde je prikazivan u više navrata. Dravićeva je još igrala i sporedne uloge u humorističnoj seriji Lud, zbunjen, normalan i u hit–filmu Sveti Georgije ubiva aždahu, kao i epizodnu ulogu u seriji Selo gori, a baba se češlja. Milena sa zahvalnošću ističe da je Stefan Arsenijević, reditelj filma Ljubav i drugi zločini iz 2008, vratio na film u vreme kada je na RTS-u nisu želeli, i na neki način joj obezbedio uloge u pomenutim projektima.[13][14] Takođe kaže da je zahvalna i Goranu Paskaljeviću, koji joj je obezbedio ulogu u njegovom Buretu baruta, u vreme kada se borila protiv Miloševićevog režima, i kada je trajala najgora decenija u njenoj karijeri.

Pedeset godina glumičine karijere u zemlji nije obeleženo. Milena se 2009. godine, tačno pedeset godina od snimanja svog prvog filma, ponovo našla u Sarajevu. Šetajući se sa svojom kumom i koleginicom Sekom Sabljić, zaustavila se ispred porušene zgrade Bosna filma. Veliki jubilej je obeležen tako što je Seka telefonom slikala Milenu koja je stala ispred zgrade u kojoj je sve počelo.
Milena je krajem 2011. i početkom 2012. godine uspešno igrala u predstavi Harold i Mod.

O njoj je krajem 2016. godine objavljena monografija „Milena Dravić - više od umetnosti”.

Legat Milene Dravić i Dragana Nikolića je otvoren u Jugoslovenskoj kinoteci 5. maja 2018. godine.

Pozorište

Debituje u pozorištu Atelje 212 u Beogradu sa rolom u komadu Bore Ćosića, 1971. godine u predstavi

“Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji”, u režiji Ljubomira Draškića. Odmah potom dobija ulogu u komadu
“Lulu” Frenka Vedekinda,
“Kod lepog izgleda” Edena Fon Horvata, u režiji Paola Mađelija, zatim ulogu Juce u
“Kir Janji” u režiji Dejana Mijača,
“Čudo u Šarganu” Ljubomira Simovića u režiji Mire Trailović. Ulogu Emilije igra u alternaciji sa Sekom Sablić. U komadu Jelice Zupanc
“Crnjanski ili lako je Andriću” igra jednu od glavnih uloga uz veliku Rahelu Ferari.

Glavnu ulogu uz Petra Božovića i Dragana Nikolića (supruga) igra u

“Dekameronu” u režiji čuvenog evropskog reditelja Roberta Ćulija.

Sa predstavom “Ptic i ptica” Slobodana Stojanovića, režija Dejan Mijač, sa suprugom Draganom Nikolićem, debituje u Zvezdara teatru u kome radi i danas. U “Urnebesnoj tragediji” Dušana Kovačevića igra ulogu Rajne uz Batu Stojkovića, Anicu Dobru, Lazu Ristovskog, Dragana Nikolića, Ljiljanu Dragutinović, i dr. U režiji Branka Pleše, a po tekstu Novice Savića “Kako potamaniti gamad”, igra uz Đuzu Stojiljkovića, Branimira Brstinu, Raleta Milenkovića, Milicu Mihajlović i dr.
U predstavi “Lari Tompson - tragedija jedne mladosti“ Dušana Kovačevića ostvaruje lik Katarine, upravnice pozorišta uz Boru Todorovića, Miodraga Krivokapića, Ljiljanu Dragutinović, Batu Stojkovića, Branku Petrić i dr.
U Zvezdara teatru je igrala sa Danilom Batom Stojkovićem i Draganom Zarićem u predstavi "Moj otac u borbi protiv nitkova iz svemira" u režiji Gorčina Stojanovića.
Odigrala je i ulogu “Velike Mame” u rimejk predstavi “Kosa”.

U Kult teatru dobija ulogu u komadu “Oksimoron” Svetislava Basare u režiji Dejana Mijača. Partneri u toj predstavi su Bogdan Diklić, Dragan Nikolić, Dragan Zarić, Lane Gutović, i dr.

U međuvremenu radi na mono predstavi “Milena u svetu muškaraca” Dušana Radovića a u režiji Miloša Radovića. Sa ovom predstavom gostovala je u Sloveniji, Makedoniji, Kipru, Budimpešti, Beču, Njujorku, Torontu, Vankuveru.

U Kruševačkom pozorištu igra u Joneskovoj “Ćelavoj pevačici”, u režiji Jagoša Markovića.

2000. godine dobija poziv da svojim učešćem u predstavi “Bokeški D-mol” Stevana Koprivice u režiji Milana Karadžića pomogne stvaranju jednog novog pozorišta u Tivtu. Predstava postiže ogroman uspeh. Ulogu Marije, majku mlade junakinje Katarine, koju tumači Jelena Džokić igra sa velikim zadovoljstvom. Direktnog partnera u ulozi muža igra Mladen Nelević.

Početkom 2004. godine sprema ulogu u predstavi Tivatskog pozorišta,

“Jelena Savojska”. Igra Margaretu Savojsku, kraljicu, ženu kralja Umberta Savojskog tj. majku Viktorija Emanuela trećeg u režiji Roberta Raponje.

Kako poseduje i srpsko i crnogorsko državljanstvo, iskrsao je sukob 2009. zbog restriktivnog pristupa crnogorskog ministarstva unutrašnjih poslova, posle ostamostaljenja Crne Gore 2006. godine. 

Privatni život

Nakon ogromnog uspeha filma W.R. Misterije organizma, Milena je dobila ponudu da se slika za američko izdanje Plejboja, što je glatko i bez razmišljanja odbila. Međutim, njene fotografije su ipak osvanule u tom časopisu budući da su se urednici 1965. bavili glumicama iza gvozdene zavese i objavljivali njihove slike. Između ostalih, tu je bila i Milenina slika u muškoj košulji. Milena Dravić prvi put se udala za reditelja Mladomira Purišu Đorđevića 1960. godine, od koga se razvela nakon nekoliko godina zajedničkog života. Drugi brak joj je bio sa rediteljom Vojislavom Kokanom Rakonjcem, sa kojim je bila u braku sve do njegove prerane smrti 1969. godine.

Na snimanju filma Kako su se volele dve budale upoznala je Dragana Nikolića, i sa njim počela ljubavnu vezu. U jednoj od pauza između snimanja 31. decembra 1971. otišli su u Opštinu Vračar i venčali se. Kuma im je bila Seka Sablić, a venčanje je prošlo bez fotografisanja. Nikolić, koji je tri godine mlađi od nje, postao je popularan tek dve godine kasnije, sa jugoslovenskom hit serijom Otpisani.

Nagrade

Dobričin prsten za životno delo, najveća glumačka nagrada u Srbiji za 2016. godinu,
Velika Žanka koja se dodeljuje glumicama koje su svojim radom izuzetno doprinele srpskoj filmskoj, televizijskoj i pozorišnoj umetnosti, 2004. godine
Nagrada Pavle Vuisić, priznanje za izuzetan doprinos umetnosti glume na domaćem filmu 1994. godine
Nušićeva nagrada za životno delo glumcu komičaru 2017. godine
Statueta Joakim Vujić 2013. godine[22][23]
Zlatni ćuran za životno delo na festivalu Dani komedije u Jagodini 2012. godine
Statueta Ćuran za ulogu u predstavi “Ptic i ptica” na festivalu Dani komedije u Jagodini 1987. godine
Statueta Ćuran za ulogu u predstavi “Ćelava pevačica” na festivalu Dani komedije u Jagodini 1998. godine
Statueta Ćuran za ulogu u predstavi "Harold i Mod" na festivalu Dani komedije u Jagodini 2011. godine
Zlatna arena na festivalu u Puli za ulogu u filmu "Prekobrojna" 1962. godine
Zlatna arena na festivalu u Puli za ulogu u filmu "Lito Vilovito" 1964. godine
Zlatna arena na festivalu u Puli za ulogu u filmu "Biciklisti" 1970. godine
Zlatna arena na festivalu u Puli za ulogu u filmovima "Do pobede i dalje" i "Rondo" 1966. godine
Zlatna arena na festivalu u Puli za ulogu u filmovima "Nemirni frz", "Jutro" i "Na papirnatih avionih" 1967. godine
Zlatna arena na festivalu u Puli za ulogu u filmovima "Kros kantri" i "Horoskop" 1969. godine
Zlatna arena na festivalu u Puli za ulogu u filmovima "Deps" i "Užička republika" 1974. godine
Zlatna ruža na festivalu u Veneciji za ulogu u filmu "Jutro"
Zlatni David za najbolju evropsku glumicu 1978. godine
Nagrada za najbolju glumicu na festivalu u Kanu za ulogu u filmu "Specijalni tretman" 1980. godine
Gran pri Tatjana Lukjanova za ulogu u predstavi "Harold i Mod" 2010. godine

FILMSKA BIOGRAFIJA: VELIMIR BATA ŽIVOJINOVIĆ

Bata Živojinović rođen je 5. juna 1933. u selu Koraćica (po drugom izvoru u Jagodini) blizu Beograda. Kao petnaestogodšnjak je radio kao scenski radnik i statirao u Akademskom pozorištu "Branko Krsmanović" u Beogradu. Potom je pohadjao srednje glumačke škole u Nišu i Novom Sadu.

Posle završetka srednje škole upisao je pozorišnu akademiju u Beogradu.

U Beogradskom dramskom pozorištu je igrao nekoliko godina i u tom periodu je imao i do 300 angažmana godišnje.




Na filmu, kojem se potpuno posvetio, debitovao je 1955. u "Pesmi sa Kumbare" Radoša Novakovića.

BITKA NA NERETVI

Po Živojinovićevim rečima, prvu značajniju ulogu dobio je 1957. godine u filmu Veljka Bulajića, Vlak bez voznog reda.

KOZARA

Živojinović je igrao u više od 340 filmova i TV serija.

Publika ga pamti po ulogama u partizanskim filmovima snimanim šezdesetih i sedamdesetih godina, Valtera u "Valteru u Sarajevu" Hajrudina Krvavca, u filmovima "Bitka na Neretvi" i "Kozara" Veljka Bulajića, kao pijanog Zagorca iz "Breza" Anta Babaje, kao i ulozi "U raljama života'' Rajka Grlića.

Tu su i antologijski filmovi Jugoslovenske kinematografije "Maestro i Margarita", "Skupljači perja", "Tri".

PARTIZANI

Uloge Bate Živojinovića nisu bile samo velike, već i raznovrsne, glumio je i heroje i zlikovce i lako je prelazio iz uloge glavnog u ulogu sporednog lika. 
Tokom šezdesetih se filmovima poput Kozara (za koju je nagrađen u Puli) i Bitka na Neretvi ustoličio kao jedna od najvećih zvezda kinematografije bivše Jugoslavije, ali je zenit njegove popularnosti došao tokom 70ih filmovima sa tematikom Drugog svetskog rata. Jedan od najpoznatijih njegovih filmova iz ovog perioda je Valter brani Sarajevo, koji je postigao veliki uspeh u Kini, a Živojinović je još uvek velika zvezda u Kini. Tokom osamdesetih Bata je parodirao na svoju sliku akcionog heroja ulogama u nizu lakih komedija.

Živojinović je bio je inicijator i osnivač (neko vreme i predsednik) Udruženja filmskih glumaca Srbije, takođe i direktor filmskog programa Slobodarskih svečanosti u Sopotu.

Bata Živojinović je bio poznat po svom bliskom prijateljstvu sa glumcem Borisom Dvornikom. Živojinović i Dvornik su se 1991. odrekli jedan drugog u nizu otvorenih pisama, u gestu koji je bio viđen kao simbolika raspada SFRJ. 2004. je javljeno da su njih dvojica pokušala da se pomire, a javno su se pomirili 2006. putem video linka između Splita i Beograda. Živojinović je izjavio da "poslednjih godina nije bilo mržnje između nas", a Dvornik se nadovezao da je to bio "samo nesporazum".

Bata Živojinović je preživeo srčani udar 17. 10. 2006. Preminuo je 22. maja 2016.

Ostavio je iza sebe ostavio suprugu Julijanu, sina Miljka, ćerku Jelenu i šestoro unučadi.

BIOGRAFIJA: Glumac Aleksandar Berček

Aleksandar Berček, glumac strogog i odlučnog pogleda već nekoliko decenija je jedan od najpopularnijih u našoj zemlji. Još od mladosti ostvaruje uloge u kultnim filmovima, a svi ga prvenstveno pamte po ulozi simpatičnog Miška iz filma ,,Ko to tamo peva” ( i one čuvene rečenice: ,,Vozi Miško!” ).

Datum rođenja, poreklo, privatni život … ?

Rođen je 4. septembra 1950. godine u naselju Vrdnik, u vojvođanskoj opštini Irig. Završio je ,,Akademiju za pozorište, film, radio i televiziju “.

Pre tri godine odselio se u Malu Remetu, koja se poput rodnog Vrdnika nalazi u opštini Irig, u podnožju Fruške gore. Pored glume bavi se pomalo i ekologijom, jer je veliki ljubitelj prirode.

U žutoj štampi su se neko vreme provlačili tračevi o navodnom bahatom ponašanju legendarnog glumca. Sa druge strane on kaže za sebe da je uvek spreman da pomogne naročito mlađim kolegama, tako što će ih diskretno odvesti u stranu i nasamo sugerisati šta treba da promene u svom radu.

Porodica: supruga i deca

Glumac Aleksandar Berček ženio se dva puta. Ima četvoro dece, dvoje iz prvog i još dvoje iz drugog braka. Prva supruga mu je bila Svetlana, sa kojom ima sina Nikolu i ćerku Milicu. Drugi put se oženio Anom, koja je slavnom glumcu rodila takođe sina i ćerku, Miloša i Minu.

Porodica Aleksandra Berčeka bila je na meti žute štampe kada se njegova najmlađa ćerka Mina 2009 udala za repera Đorđa Miljenovića ( Skaj Vikler iz grupe ,,Bed kopi”). Govorilo se da glumac od tada ne govori sa ćerkom i da nikako nije odobrio ovaj brak, a Mina i Đorđe razveli su se nedugo nakon venčanja.

Osim ove priče o privatnom životu Aleksandra Berčeka se veoma malo zna.

Uloge u filmovima i serijama

Aleksandar Berček je započeo karijeru još početkom sedamdesetih godina. Odlično se snalazio kako u ozbiljnim ulogama tako i u komedijama i nekim laganijim ostvarenjima.

Dešavalo se da ima i po nekoliko godina pauze kada je gluma u pitanju, ali je uvek maestralno ulazio u likove koje glumi. Najbolje mu leže uloge strogih i autoritativnih ljudi, poput profesora Koste Vujića ( ,,Šešir profesora Koste Vujića ), Paje Troška ( ,,Porodično blago” ) ili profesora Lazarevića ( ,,Lajanje na zvezde“).

Pored brojnih pozorišnih predstava, publika ga pamti iz nekih najpoznatijih filmova i serija, koji se uvek rado gledaju.

Poznati filmovi: Šešir profesora Koste Vujića, Lajanje na zvezde, Ko to tamo peva, Nož, Nacionalna klasa, Dečko koji obećava, Majstori majstori, Variola vera, Igmanski marš, Sabrini centar, Sveto mesto, Glava šećera, Brod plovi za Šangaj, Bure baruta, Balkanska pravila, Zla žena, Rat uživo, Život je čudo, Zavet, Krugovi…

Poznate serije: Stižu dolazi, Otpisani, Povratak otpisanih, Priče iz radionice, Vuk Karadžić, Balkan ekspres, Zaboravljeni, Kraj dinastije Obrenović, Porodično blago, Grlom u jagode…

Aleksandar Berček bio je i na funkciji upravnika beogradskog ,,Narodnog pozorišta”, od 1993. do 1997. godine, kada ga je zamenio reditelj Nebojiša Bradić. Zanimljivo je da u ,,Narodnom pozorištu” nikada nije igrao ni u jednoj predstavi.

Pored brojnih nagrada 2001. dobio je nagradu ,,Pavle Vujisić” za životno delo. Desetak godina kasnije ulogu profesora Koste Vujića posvetio je ovom pokojnom glumcu, jer je Pavle Vujisić takođe oživeo lik profesora Vujića u prvoj adaptaciji ovog filma.

Sledeće ostvarenje u kojem ćemo ga gledati jeste serija ,,Čizmaši” čije se emitovanje očekuje na RTS-u, a priča prati sudbinu mladih vojnika iz Prvog svetskog rata.

BIOGRAFIJA: FIDEL KASTRO - Legenda koja živi

Fidel Alehandro Kastro Ruz, kubanski revolucionar, dugogodišnji generalni sekretar Komunističke partije Kube i predsednik i premijer Kube i veliki Titov i Jugoslovenski prijatelj - „Ja sam marksista-lenjinsta i ostaću to do svoje smrti“!

Fidel Kastro rođen je 13. avgusta 1926. (prema nekim izvorima — 1927) u mestu Majari na porodičnoj plantaži šećerne trske.

Kastrov otac bio je vlasnik plantaže od 23.000 ari na kojoj je kao mladić radio i Fidel.
Fidel Kastro je 1950. godine doktorirao pravo na Univerzitetu u Havani. 
Nakon završenog fakulteta Kastro je planirao da se kandiduje za mesto zastupnika u kubanskom parlamentu na izborima zakazanim za 1952. godinu, ali je general Fulgensio Batista u državnom udaru zbacio vladu i predsednika Karlosa Prio Sokarasa i otkazao izbore. Kastro je protiv Batiste uložio tužbu sudu zbog kršenja ustava, ali je sud tužbu odbacio.

Zbog uvedene diktature, Kastro je sa grupom istomišljenika 26. jula 1953. godine poveo revolucionarni pokret. Prvi potez je bio napad na kasarnu „Monkada“, u Santijago de Kubi, sa oko 300 ljudi. Međutim taj napad je bio neuspešan, većina njegovih drugova pobijena, a Kastro sa još nekolicinom njih zatvoren. U zatvoru je ostao sve do 1955. godine. 

U to doba njegove političke ideje bile su: nacionalizam, antiimperijalizam i reformacija. Njegove ideje tada još nisu bili povezane sa komunizmom. Nakon puštanja iz zatvora Kastro je otputovao prvo u Sjedinjene Američke Države, a potom u Meksiko gde je organizovao revolucionarni pokret nazvan „26. jul“ zajedno sa svojim istomišljenicima među kojima je bio i Če Gevara.

Njegova borba protiv diktatora Batiste je završena pobedonosnih ulaskom trupa pobunjenika u Havanu 8. januara 1959. godine.

Fidel Kastro je dolaskom na vlast bio veoma neprijateljski raspoložen prema Sjedinjenim Američkim Državama, koje su se prijateljski odnosile prema Batisti i često se mešale u unutrašnje poslove Kube dok je on bio na vlasti.

Nakon što je Kastrova vlada nacionalizovala rafinerije nafte, šećerane i pogone za proizvodnju električne energije 1960. godine Sjedinjenje Američke Države su prestale da kupuju kubanski šećer i uvele ekonomski embargo prema Kubi. 
1961. godine SAD su pokušale uz pomoć kubanskih izbeglica da zbace Kastra s vlasti u invaziji na Zaliv svinja, ali bez uspeha.

Možda i kao posledica te invazije sledila je Kastrova izjava u decembru 1961. godine: „Ja sam marksista-lenjinsta i ostaću to do svoje smrti“.

Ranih 1960-ih Kastro je otvoreno prigrlio komunizam i uspostavio bliske veze sa SSSR-om primajući sve veću sovjetsku vojnu i ekonomsku pomoć. 

U doba 1960-ih i 1970-ih Kastrova vlada je učinila značajna poboljšanja u kubanskom obrazovnom sistemu i organizaciji zdravstvene zaštite time prikazujući kubansku revoluciju kao primer drugim narodima.
Međutim, američko-kubanski odnosi su nastavili da se pogoršavaju, naročito tokom Kubanske raketne krize 1962, kada su Amerikanci otkrili da je Sovjetski Savez na Kubi postavio svoje balističke projektile dalekog dometa i time praktično imao cele Sjedinjene Države „na dlanu“.

Predsednik Džon Kenedi je tada uveo pomorsku blokadu Kube kako bi prisilio sovjetskog lidera Nikitu Hruščova na povlačenje sovjetskih projektila s Kube. 
Kastro je takođe aktivno pomagao revolucionarne pokrete u Latinskoj Americi, a u 1970-ih i 1980-ih i u Africi (Angola, Etiopija). 
1979. izabran je za vođu Pokreta nesvrstanih, poziciju koja mu je dala međunarodni ugled. Nakon što je kasnih 1980-ih SSSR počeo da sprovodi niz socijalnih i ekonomskih reformi Kastro je oštro kritikovao takve eksperimente s kapitalizmom i tvrdio kako na Kubi nema potrebe za sličnim reformama.

Raspad Sovjetskog Saveza 1991. godine prekinuo je dotok pomoć Kubi izazivajući time još veće propadanje posrnule kubanske ekonomije. Kastro je na takav razvoj događaja odgovorio 1993. godine kada je dopustio ograničeni niz ekonomskih reformi i delimičnu legalizaciju privatnog preduzetništva.
Tvrdio je kako je jedini način da se postigne ekonomski rast očuvanje jednopartijske države, ograničavanje privatnog preduzetništva i brzo utišavanje političkih protivnika. 

Jednom prilikom upitan kada će obrijati bradu i skinuti vojnu odoru odgovorio je: „Kada se okonča revolucija!“

Kastro je zbog bolesti napustio vlast 2006. godine i vođenje zemlje prepustio je svom bratu Raulu.

Metak Fidela Kastra nije hteo ni u ratu ni u miru. Preživeo je 637 atentata bez ijedne ogrebotine.
“Oduvek sam znao da sam smrtan, izjavio je Kastro u razgovoru sa španskim intelektualcem Federikom Majorom. Ključ moga života bio je zapravo u tome da sam u svakom trenutku bio svestan iznenadne, nepredvidive smrti, toliko da me to nije ni preokupiralo. Kada me je moj buntovni karakter gurnuo na put revolucionarne borbe, a niko me nije na to terao, znao sam da je malo verovatno da ću dugo poživeti. Ali, eto, poživeo sam…”
“Sada ovi iz CIA”, nastavio je Kastro, “jedva čekaju da umrem kada već nisu uspeli da me ubiju, a radili su svesrdno na tome”.

Za Kastra, kao i za Napoleona, metak očigledno nije još “izliven”. Smrt ga nije htela. Nije mu bilo suđeno da umre od nasilničke ruke. Koliko je u tome zaslužna njegova izuzetno brojna i perfektno obučena služba obezbeđenja, a koliko mu je u tom “ruskom ruletu” i sudbina bila naklonjena, teško je dati tačan odgovor.
Kastro je svoj život proživeo u tom začaranom krugu, a da nije doživeo, kako bi Markes rekao, ni najmanju ogrebotinu. Iz Majamija su donedavno verovali da će probiti taj štit i “osloboditi Kubu od diktatora.”

“Svakog dana učestvujem i pobeđujem u igri koja se zove ’pobediti smrt’. I priznajem, jako uživam u tim igrama i pobedama, jer znam koliko to teško pada mojim neprijateljima…”

BIOGRAFIJA: Rade Šerbedžija, svetski a naš!

Rade Šerbedžija je rođen u mestu Bunić, SR Hrvatska, 27. jula 1946. godine. Njegovi roditelji Stana i Danilo bili su partizani i odgajili su svog sina kao ateistu, premda je Rade nedavno izjavio da je zbog svoje dece počeo da proslavlja i pravoslavne praznike. Šerbedžija je danas poznat kao jugonostalgičar i često promovira izmirenje među zaraćenim balkanskim državama.

Slavni glumac oduvek je bio jedan od najzgodnijih na domaćoj sceni. Visok je 1,91m, u mladosti je imao crnu kosu, dok nije osedeo a vremenom je dobio i upečatljive zaliske. Ipak i u poznim godinama Šerbedžija je zadržao harizmu i stav pravog gospodina i kavaljera, pa je i danas miljenik mnogih dama, bez obzira na godine.

Nakon punoletstva Šerbedžija odlazi u Zagreb kako bi upisao Akademiju za pozorište, film i televiziju. Njegov talenat ubrzo dolazi do izražaja, pa nakon školovanja postaje član pozorišta, odnosno kazališta ,,Gavela”. Za razliku od dobrog dela glumaca, Šerbedžija nikada nije morao da se opredeljuje za specifičan žanr ili lik. Podjednako dobro se snalazio i kao negativac i kao pozitivan lik; i u komedijama i u tragedijama. Njegova strast je poezija, i dan danas voli da organizuje neki vid mini predstave gde recituje poeziju a pri tom zasvira i gitaru, jer se takođe bavi muzikom.

Nakon ,,Gavele”, igrao je i u ,,Hrvatskom narodnom kazalištu”. Na filmu se prvi put pojavio 1967. u ostvarenju ,,Iluzija”. Već tada je bio veoma popularan i njegov talenat je uveliko došao do izražaja.

Njegova karijera išla je uzlaznom putanjom, i tako sve do 1992. godine, kada je Hrvatska već uveliko bila zahvaćena ratom. Rade se tada seli u inostranstvo, zajedno sa porodicom čiji je član bila i beba, Radova ćerka Nina, stara samo devet dana. Na ovaj korak se odlučio nakon što je jedan mladić zapucao na njega dok je u kafiću sedeo sa prijateljima među kojima je bila i Branka Katić, njegova koleginica. Novo okruženje nije bila nikakva blokada za njega i njegov rad. Šta više donela mu je na neki način i svetsku slavu. Usledilo je nekoliko uloga u holivudskim ostvarenjima i prijateljstva sa poznatim svetskim glumcima koja su se održala i do današnjeg dana.

Filmovi, uloge, zarade.

Poznate uloge u jugoslovenskim filmovima i serijama: Iluzija, Gravitacija ili fantastična mladost činovnika Borisa Horvata, Užička Republika, Hajka, Nikola Tesla, Bravo maestro, Usijanje, Predstava Hamleta u Mrduši Donjoj, Gospođica, Variola vera, Banović Strahinja, Una, Pejzaži u magli, Život je lep, Nečista krv, Kao rani mraz, Ustanička ulica …

Poznate uloge u holvudskim filmovima: Hari Poter i darovi smrti, Svetac, Moćni Džo Jang, Stigmata, Nemoguća misija 2, Svemirski kauboji, Sneč, Iks ljudi prva klasa, Širom zatvorenih očiju…
Bonton kaže da nije pristojno pitati čoveka za platu, ali svaki put kada izađe neki film, naročito ako je u pitanju holivudski blokbaster, novinari vole da objave i kolika je zarada od dotičnog projekta, ali i koliko novca je plaćeno glumcima. S obzirom da je Šerbdžija jedan od retkoh glumaca sa našeg podneblja koji je uspeo da stigne do Holivuda, ljudi su se često pitali kolika je njegova zarada i da li je po tom pitanju ravnopravan sa svojim američkim kolegama. Po pisanju jednog dnevnog lista Rade je najplaćeniji glumac sa Balkana. Dotični list tvrdi da glumac zarađuje i do šest hiljada evra dnevno, a na internetu se može naći podatak da Rade Šerbedžija uzima oko sto hiljada dolara po filmu. U intervjuu za časopis ,,Story” glumac je izjavio da u Holivudu nije prošao sa astronomskim honorarima, kao što mnogi možda aludiraju, ali da ima sasvim dovoljno za pristojan život.

Rade Šerbedžija je otac petoro dece

Legendarni Ličanin se ženio dva puta. Sa prvom suprugom Ivankom ima sina Dalina ( nosi ime svog dede, odnosno Radovog oca ) i ćerku Luciju, koja je takođe poznata glumica.

Drugi put se oženio rediteljkom i glumicom Lenkom Udovički, sa kojom ima tri ćerke: Milicu, Vanju i Ninu koja je dobila ime po Lenkinoj majci. Uprkoj osetnoj razlici u godinama, par je i dan danas u stabilnom i srećnom braku. Lenkina sestra je srpska ministarka Kori Udovički. Rade je takođe i ponosni deda. Ima troje unučadi.