PREDRAG LUCIĆ: Jugoslavija je bila naša EU – sanjali su je najbolji, a srušili najgori

Nacionaliste najviše žesti činjenica da među zemljama bivše Jugoslavije, usprkos svemu, i dalje postoje jake kulturne veze.

Predrag Lucić, bivši urednik legendarnog splistskog Feral Tribune-a, novinar i pisac govori o Jugoslaviji.

U svim republikama bivše Jugoslavije krenula su nacionalistička arlaukanja. Prije svega u Hrvatskoj. Tako smo se, pokušavajući da vlastite tarabe predstavimo kao granice svemira, u prethodnih dvadesetak godina ne samo poubijali, nego i strašno provincijalizirali. Uostalom, kako se danas naziva prostor bivše Jugoslavije?

Region, logično.

E, a u SFRJ se znalo šta je regija: Istra, Kvarner, Sandžak, Dalmacija… Danas, svi zajedno, nismo države; mi smo – regija!

Eh, lako je vama koji ste ušli u EU da lamentirate…

Izvinite, Jugoslavija je bila naša prva EU. Sa svim svojim dobrim i lošim stranama. I nju su, kao i EU, sanjali najbolji. A srušili najgori… Zna me iznervirati kada čujem europske birokrate – ali i ove naše u Hrvatskoj – da kažu kako se Hrvatska sa Balkana konačno vratila svojima. Kojima?! Pa, nema Evrope bez Balkana. A ni obrnuto.

Nažalost, na prostoru bivše SFRJ danas imate mnogo onih kojima je pojam „regija“ bliži od pojma „Jugoslavija“; vjeruju da bi sve to trebalo pregraditi novim berlinskim zidovima, opasati bodljikavom žicom, produbiti rovove… U tom smislu, naše nacionaliste najviše žesti činjenica da među zemljama bivše Jugoslavije, usprkos svemu, i dalje postoje jake kulturne veze.

Zašto ih to žesti?

Zato što naši lokalni bardovi mogu biti veliki samo u ovako zatvorenim sredinama i što svoju međunarodnu karijeru mogu ostvariti jedino u zemljama bivše Jugoslavije. Pored toga, nacionalisti se uzajamno privlače, znate; serdarišu se i vojvodišu onoliko; i to vam je posebna vrsta erotike… Najzad, ne zaboravite: za to smo se borili, je li?! Borili smo se da se ispregrađujemo, da se zna čije je čije i ko je ko u našim malim, sumornim gubernijama… Ne bih htio biti nepravedan prema mladom i lijepom svijetu koji šeta ulicama Zagreba, Beograda, Sarajeva ili Podgorice; ali, iz perspektive opšte provincijalizacije, jasno je da danas većina ljudi jedva da nosi svoje iznošene živote.

VIDEO: Predstavljamo pakao Libije posle Gadafija

Legendarni pukovnik Gadafi je linčovan od strane libijskih pacova 20. oktobra 2011. godine, nakon građanskog rata koji je trajao deset meseci, a oni koji su digli oružje na višedecenijskog vođu libijske revolucije verovatno su se nadali da će izgraditi bolje društvo. Stvorili su fabriku smrti!

Bivši libijski predsednik vlade Ali Zejdan pobegao je iz zemlje nakon što ga je parlament smenio.Njegov naslednik je podneo ostavku manje od nedelju dana nakon postavljena, pošto su on i njegova porodica bili meta oružanog napada. 

Otmice, ubistva, pljačke, sukobi na ulicama, klanja, mučenja… deo su svakodnevice čak i u Tripoliju, srcu i prestonici države. 

Prošle godine je otet čak i sam premijer Ali Zejdan. Obračuni vojske i ekstremista su normalna pojava. Poslanici na zasedanja skupštine sa sobom nose ručne bombe radi samoodbrane. Sportisti igraju na ivici života i smrti: ako izgube, kreću na put bez povratka. 

Čak ni zapadni ambasadori nisu sigurni: američki je već linčovan, a isto je pokušano i sa francuskim.Pripadnici milicija pljačkaju ljude, upadajući im u kuće i stanove, bez ikakvih pravnih posledica. Silovanja ostaju nekažnjena. Kafići u kojima se okupljaju žene su mete bombaških napada. Demonstranti zauzimaju vladine zgrade kad god im nešto nije po volji.

Ne postoji red i ne postoji zakon.

2010. godine u Libiji je bilo samo 87 ubistava; 2012. ih je bilo 525, a to je povećanje od 503 odsto! Istovremeno, broj pljački je skočio sa 143 na 783: povećanje od 448 odsto!

Bez snažne centralne vlasti sa stvarnim moćima, Libija se doslovno raspada iznutra: tačno tri godine od kako je Francuska odlučila da je za libijski narod najbolje da bombardovanjem zaustavi ofanzivu Gadafijevih trupa koje bi rezultirale gušenjem ustanka u Bengaziju. Njegovi spaljeni tenkovi i dalje su na putu, jer niko ne nalazi za shodno da ih skloni.

Libija je propala država u kojoj ništa ne funkcioniše, i u kojoj se ne zna ni ko pije ni ko plaća.

Njihov izvoz je opao sa 1,4 miliona barela dnevno 2011. godine na samo 235.000 barela, koliko izvoze danas. Raznorazne milicije drže nezakonito i na svoju ruku oko 8.000 ljudi u privatnim zatvorima i tamnicama, a najveći broj koje su pustili priznali su da su bili mučeni. Nekih 40.000 ljudi u gradu Tavergi, južno od Misrate, izbačeni su iz svojih domova koji su potom uništeni, verovatno zbog podrške pukovniku Gadafiju.

– Što duže libijske vlasti tolerišu milicije koje dejstvuju bez ikakvih posledica, to će kasnije biti teže da ih se natera da odstupe i pokore se. Neprestano produžavanje rokova za njihovo razoružanje samo prolongira pustošenje koje sa sobom donose širom zemlje – kaže Sara Lej Vitson, direktora Hjuman Rajts Voča zadužena za Bliski Istok i Severnu Afriku.

Nažalost, milicije postaju snažnije a ne slabije. Libija je zemlja oblasnih, plemenskih i etničkih gospodara rata koji su često samo dobro naoružani reketaši koji koriste moć koju imaju i odsustvo adekvatnih policijskih snaga. Niko nije siguran: zapovednik libijske vojne policije je ubijen u atentatu u Bengaziju prošlog oktobra dok je u februaru u Derni ubijen glavni državni tužilac; prethodno je, decembra 2011, usred bela dana izvučen iz svojih kola na ulici od strane naoružanih ljudi koji su zahtevali da oslobodi njihovog prijatelja.

Jedna od najzanimljivijih karakteristika trenutnih dešavanja u ovoj zemlji zapravo je ono što se ne dešava: NATO države koje su entuzijastično pošle u rat kako bi navodno zaštitile interese tamošnjeg naroda, danas su potpuno nezainteresovane za ono što se zbiva. Barak Obama je kazao jednom prilikom da je ponosan na svoju ulogu u sprečavanju masakra u Bengaziju, ali je ćutao kao zaliven kada su te iste milicije koje je pomogao otvorile vatru na demonstrante dok su protestovali zbog njihovog prisustva u Tripoliju, ubivši 42 ljudi. Ćutao je kao zaliven kada su te iste milicije na decu na ulicama Tripolija pucale iz protiv-avionskih mitraljeza.

Slučajno ili ne, upravo je sada na svetlost isplivalo ko zapravo stoji između rušenja Pan Amovog aviona iznad Lokerbija 1988. godine, kada je stradalo 270 ljudi. Do sada je to bio najpoznatiji Gadafijev zločin, ali je istraživanje Al Džazire nedvosmisleno pokazalo da on sa tim nema veze, niti libijski obaveštajac Abdelbaset al-Megrahi koji je za to osuđen. Ovo je bilo delo iranskih službibezbednosti, i bilo je osveta za rušenje iranskog putničkog aviona od strane američke mornarice ranije te godine.

Potpuno je jasno zašto je Zapad želeo Gadafija mrtvog: svakako ne zato što je bio basnoslovno bogati korumpirani diktator, već zato što je vodio svoju patriotsku pro-arapsku politiku, imao mnogo para i radio suprotno njihovim interesima.

Građanski rat između Gadafija i pobunjenika prikazan je u zapadnim medijima kao sukob između dobra i zla, a ništa nije moglo biti dalje od istine. Gadafi je bio zlikovac koji je uz to i demonizovan, dok su njegovi protivnici tretirani sa velikom dozom naivnosti i nedostatkom skepse; niko se nije potrudio da ih malo istraži dok je rat trajao i zagrebe ispod površine. Nakon toga, zapadni mediji su jednostavno počeli da ignorišu Libiju.

Šta možemo da naučimo iz libijskog iskustva? Možda ovo: građanska, politička i ekonomska prava ne mogu biti osigurana ako ne postoji snažna država. Libija je, baš kao i Sirija, zemlja podeljena iznutra. Bila je to za vreme Gadafija, ali je on uspevao da održi mir jer je znao bolje nego zapadni vlastodršci; danas je ta podela otišla u ekstrem, nasilje i smrt.

Libijci nemaju čemu da se nadaju, osim decenija pakla koje su pred njima. Molimo za jedan cinični aplauz Vašingtonu, Parizu i Londonu.

HERTA HAS – Jedina žena koja je Titu rekla „NE“

U Titovom okruženju svi su znali da on ima novu ”partizansku ženu” Davorjanku Paunović. Rezignirana Herta Has, bojeva drugarica i majka njegovog sina pitala je maršala pred svim njegovim bliskim saborcima: Ko je ta žena? Zar ja nisam tvoja zakonita supruga?

Zbunjeni Tito je uspeo da jedva prozbori: Probajte da se dogovorite… Gorda Herta je istog dana ostavila sve i vratila se u domovinu, u Sloveniju. To je bio konačni raskid sa Titom. Ona mu nije oprostila. Po Jugoslaviji je dugo kolala legenda da je posle smrti Davorjanke 1946. odine svemogući maršal napisao Hertu Has pismo kajanja u kojem je molio da mu se vrati. Ona je odgovorila lakonski: Dragi moj, Herta Has trpi poniženje od muškarca samo jednom. Ne stajem dva puta na kolena pre istim čovekom.

Ivan Stevo Krajačić je u jednom od intervjua priznao da je gonio Hertu Has zato što je odbila Tita. Tada ju je maršal voleo i veoma je želeo da budu zauvek zajedno. Krajačić se stalno mešao u Hertin privatni život, ometo njenu političku i službenu karijeru, organizovao praćenje, posebno za vreme putovanja u inostranstvo.

Ovu tajnu Herta je čuvala preko 60 godina. Ona je se setila na kraju svog dugog života: Ne znam zašto je Krajačića to tako brinulo. Nikome nikada nisam rekla za Titovo pismo u kojem me je molio da mu se vratim. Samo je moja mama za to znala. Njoj se uvek dopadao Tito, ona je videla kako smo bili srećni zajedno. Ni sinu, ni ćerkama nikada ništa nisam objašnjavala o našem raskidu sa Titom.

Posle neuspešnog pokušaja da vrati Hertu Has, maršalu je Krajačić brzo proturio drugu kombinaciju. On je provodadžisao Titu mladu i vrlo efektnu Jovanku Budisavljević. Ona je postala njegova zvanična supruga za dugi niz godina. Niko sve to vreme nije se setio Gerte Has koju je Tito zaista voleo, ali Hertina upornost i gordost su ih 1946. rastavili zauvek.
Takav je život proživela drug Herta Has. Sada je teško zamisliti da su sve njene snage bile poklonjene jednoj ideji za koju se iskreno borila. Jer mogla je da živi mirno, ne podvrgavajući se smrtnoj opasnosti.

Pred smrt u maju 2010. godine, kada je imala 96 godina, Herta je rezimirala svoj život i objasnila zašto je stupila u redove komunista: Zašto sam rizikovala? Komunisti su bili jedina snaga koja se borila protiv fašista. Živela sam na granici sa Austrijom i dobro shvatala šta je to pravi naconal-socijalizam. Znala sam da je glavni cilj fašista uništenje Slovena. U Austriji sam videla Hitlerove pristalice, njihova lica.

To su bili ljudi sa mračnom prošlošću. Stupila sam u komunističku partiju. Kada su počeli da me gone komunisti i stari ilegalni drug Ivan Krajačić, ja sam se preselila u Srbiju. Tamo njegova vlast nije bila tako jaka. Našla sam svoje mesto u običnom životu. Radila sam u Ministarstvu planiranja, mnogo sam pisala i putovala po svetu. Strani jezici su mi pomagali da živim i preživim.

STROGO ČUVANA TAJNA - Incident tokom Titove posete Pagu nakon kojeg je smenjen komandant Garde general Žeželj

STROGO ČUVANA TAJNA I ZABRANJENA FOTOGRAFIJA

Do maršala Tita niko nije mogao da se probije jer su ga čuvale vojska, policija u uniformama i tajna policija u civilnoj odjeći. Bilo je neshvatljivo da neko može da mu se približi. 
Ipak, to je uspjelo jednom paškom poštaru. On je iz „torića“ skočio na skaline, na korak od Tita, želeći da ga pozdravi i poljubi. Titovi tjelohranitelji su ga uhvatili, ali prekasno...

Zabranjena fotografija: Trenutak kad poštar prilazi Titu

Tokom posjete Josipa Broza Tita Pagu dogodio se jedan od najvećih incidenata u njegovom obezbjeđenju.

Josip Broz Tito je posjetio Pag 1960. godine. Došao je u pratnji supruge Jovanke i najbližih saradnika, među kojima su bili Aleksandar Ranković, ministar unutrašnjih poslova i načelnik Uprave državne bezbjednosti (UDBA - Jugoslovenska tajna služba) i Titov vjenčani kum i general Milan Žeželj, komandant Garde JNA, najelitnije vojne jedinice u Jugoslaviji. 

Kako piše portal pagpress.com, tokom boravka Tita u Pagu dogodio se incident koji mnogi ocjenjuju kao najveći ikada zabilježen u njegovoj bezbjednosti. Naime, do Tita niko nije mogao da se probije jer su ga čuvale vojska, policija u uniformama i tajna policija u civilnoj odjeći. Bilo je neshvatljivo da Titu neko može da se približi.

Ipak, to je uspjelo jednom paškom poštaru. Dok je doživotni predsjednik SFRJ s pratnjom prolazio Uhlincem, iz „torića“ je na skaline, na korak od Tita, skočio paški poštar koji je želio da ga pozdravi i poljubi. Titovi tjelohranitelji su ga uhvatili, ali prekasno, jer je već bio pored maršala. Tada im je Tito rekao: „Došao je do mene i sada ga pustite“. Rukovao se s poštarom kojem to nije bilo dovoljno nego je Tita zagrlio i poljubio.

Sve se dobro završilo i Tito je s pratnjom nastavio prema Mandraču. Do tog događaja Tito je bio odlično raspoložen, rado se sa svima rukovao, smijao se i fotografisao s članovima kulturno-umjetničkog društva koji su bili obučeni u pašku narodnu nošnju. Međutim, nakon toga se namrštio i do restorana, u kojem je bio priređen svečani ručak, nije progovorio ni riječ. I za vrijeme ručka bio je ozbiljan i malo je govorio. Poslije ručka raspoloženje mu se popravilo, razgovarao je s domaćinima i fotografisao se s radnicima restorana.

Ali, incident nije zaboravio. General Žeželj je uskoro smijenjen s mjesta komandanta Garde JNA i imenovan je za zapovjednika graničnih jedinica JNA.

Fotografija incidenta na Uhlincu izbačena je iz službene foto dokumentacije o boravku Tita u Pagu, a objavljena je tek 1984. godine u „Vjesniku“.

AMERIČKI MEDIJI ISMEVAJU ULAZAK CG U NATO: Crna Gora je kao "beskorisni prijatelj sa fejsbuka"

VAŠINGTON – Članstvo Crne Gore u NATO alijansi nema nikakvog smisla na nivou jačanja bezbednosti članica alijanse, piše u tekstu uticajnog američkog lista Forbs u kojem je članstvo Crne Gore u NATO alijansi potpuno ismejano.

Crna Gora ima populaciju od 650 hiljada ljudi, imaju 1.500 vojnika, 350 mornara i 230 pripadnika vazduhoplovstva, navodi autor teksta u listu Forbs i ironično zaključuje sa „vau!“.

Crna Gora je prelepa zemlja, ali u bezbedonosnom smislu je beznačajna za NATO alijansu, stoji u tekstu u kojem se Crna Gora poredi sa „beskorisnim prijateljem na Fejsbuku“.

NATO alijansa se pretvorila u „geopolitički ekvivalent kluba džentlmena“, ocenjuje američki list.

Kad neko hoće da bude član ovog kluba, to radi prosto da bi bio član. Crnu Goru niko ne ugrožava, niti bilo ko u Evropi ima nameru da je ugrozi, ali ova balkanska zemlja naprosto hoće da bude deo alijanse i da tako izgleda važnije, piše Forbs.

Sa druge strane, ne treba ni kriviti rukovodstvo ove zemlje zbog želje da budu deo alijanse, jer će sada ambasadori Crne Gore moći da sede kad god hoće u Briselu rame uz rame sa Nemačkom, Francuskom, Engleskom i Sjedinjenim Američkim Državama, ironično piše autor teksta i dodaje da je Crna Gora ovim „nadigrala“ Srbiju koja nije deo alijanse.

Sada je ova zemlja sigurna i dok čeka nekog novog Hitlera da se pojavi iza horizonta, razmišlja o svetskoj dominaciji, šaljivo se zaključuje na kraju teksta.

VEDRANA RUDAN: U moje vrijeme Kemal Monteno je bio ubica svih mojih ljubavnih jada

Kemal Monteno bio je veliki jugoslavenski umetnik. 


Ne, ne mogu a da se s nostalgijom ne setim vremena u kome sam živela i zemlje u kojoj sam živela. 
U moje vreme sa mnom su bili mladi Arsen Dedić, Oliver Dragojević, Bora Čorba i Kemal Monteno. 
U moje vreme Arsen Dedić nije bio Srbin, u moje vreme Bora Čorba nije bio četnik, u moje vreme Oliver Dragojević odlazio je u Beograd, u moje vreme Kemal Monteno bio je ubica svih mojih ljubavnih jada. 

Jugonostalgičarka, to sam ja? Mislite o meni što vam je volja.
Oni koji se nisu rodili kad sam ja bila mlada ne znaju da smo živeli bez mržnje i straha da ćemo idućeg dana ostati bez hleba, zdravlja i života. Moji vršnjaci su zaboravili Jugoslaviju, kad je to bilo, ali su umetnici iz našeg vremena ono što nam baš niko ne može iščupati iz srca. 
Dvadeset i pet godina prošlo je od rata. Severina je danas hrvatski Arsen. Ceca je Srbima Čorba. Ko je Bosancima Kemal pojma nemam jer Bosanaca više nema. 
Kakve veze ima Kemal sa Jugoslavijom? Velike. Da nije rastao u zemlji u kojoj se umetnicima pružala prilika da svoj raskošni talent vinu u svemir niko danas u Hrvatskoj ne bi plakao uz Nekako s proljeća. Kemal Monteno bio je veliki jugoslavenski umetnik. 
Dvadeset i pet godina Kemal i kompanija za mene su momci iz nekih boljih, starih vremena.Nisam zaboravila rat ni što su nama oni radili. Sećam se živo i što su oni radili Sarajevu. Znam i Čorbu iz novije faze. Poznato mi je i što smo mi učinili Mostaru. Duboko poštujem stav velikog Olivera Dragojevića da više nikad ne kroči nogom u Beograd, koji nije ono što je nekad bio. 
Kemal, Kemal Monteno. Moja deca će plakati ili plaču, ne viđam ih često, uz njegove balade, moj će unuk svojoj curi, ako preživi odvratno vreme u kome živi, promukli Kemalov glas pokloniti curi umesto cveta.Slušala sam ga čitavu noć i plakala. Ne nad sobom. Ne nad njim. Ne nad zemljom koje više nema, jer je s pravom nema. Plakala sam od sreće što sam rasla uz umetnika koji mi je ubijao depresiju i uverio me da život ima smisla samo ako u njemu ima ljubavi. Sve ostalo oko mene su krhke kulise koje će odnieti vetar.Kemalove su se kulise raspale. Ostao je na pozornici sam. Smeje se sa gitarom u ruci i gleda me. Peva samo za mene. Život ipak ima smisla.

BOGDAN TANJEVIĆ: Ukrali su mi domovinu Jugoslaviju!

Jedan iz plejade velikih trenera jugoslovenske škole košarke, Bogdan Tanjević dao je u avgustu 2013. godine interviju Televiziji Slovenije ukojem je govorio o svom nacionalnom osjećanju. 

Punih četrdeset godina Bogdan Tanjević djeluje na sceni kao ponajbolji evropski košarkaški trener. 
U intervjuu za TV Slovenije 68-godišnji je stručnjak progovorio o nacionalnom osjećaju: 

"Svoju državu više nemam, jer moja država bila je Jugoslavija u punom smislu te riječi. I dan danas mislim da smo zajedno bili jači", rekao je veliki trener dodavši:

"Meni su ukrali domovinu: imate sada tih sedam državica, ali ja nemam svoju, kao ni onih dva i po miliona ljudi koji su se deklarisali kao Jugosloveni. Ja sam bio ekstremni Jugosloven. Doslovno ekstremist".