СВЕДОЧАНСТВО - Јованка Броз је знала ко ради на распаду СФРЈ

Она је схватала да се припрема распад Југославије и знала је ко су главни инжењери радова на демонтажи „балканске златне земље”, која је представљала последњи бедем за нарастајуће национализме. 

Почетком осамдесетих година, када се увелико одвија заплет разбијања Југославије, делови расцепканог југословенског руководства, ти мали, комунистички кнезови који ће се, након крвавог грађанског рата, прогласити за шефове новонасталих држава, покрећу механизам катастрофе. Јованка је тада имала статус недодирљиве, каприциозне Титове супруге, жене која од највећих лидера 20. века, лично није упознала само Мао Цедунга. Ко данас још дише, а може да свету исприча своја сећања из разговора са Черчилом, Кенедијем, Хрушчовим, Никсоном, Краљицом Елизабетом, римским папама, Насером, Садатом, Јасером Арафатом, Фиделом Кастром, Индиром Ганди, Гадафијем...?

Ко данас може да сведочи о дружењима са Ричардом Бартоном и Елизабет Тејлор, о испијању еспреса на Брионима са Софијом Лорен, о шетњама са Орсоном Велсом?   

Као жива енциклопедија унутрашње и спољње политике Југославије, у ушанченим републикама које су се спремале за сецесију, Јованка је средином седамдесетих година препозната као један од најснажнијих интегративних фактора земље. Она, виолентна Српкиња, личанка, потпуковница ЈНА, удата за маршала светског или белосветског реномеа, којег су већ раздирали болест и друг Алцхајмер, што је већ почео да залази у њихове дворе.

О планском разбијању њиховог брака, сведочио је лично фотограф светског реномеа Иво Етеровић, који је крајем шездесетих и седамдесетих година снимао фотографије Тита и Јованке за светски ексклузиван фото-албум о њиховом заједничком животу. Сплићанин Етеровић је преминуо у Београду, ту је и сахрањен, као један од последњих примерака изумрле лозе „југословенчина”, али је до своје смрти остао веран Јованки Броз. У неколико исповести, посведочио је како је кључни задатак разбијача Југославије био тај, да се Јованка Броз на све могуће начине удаљи од Тита. Или Тито од Јованке, свеједно. Шјор Иво је био човек од несумњивог интегритета: када је истекао његов уговор са Титом, до своје смрти, био је лични фотограф – римског папе! Онако како је својим телеобјективом нишанио у Тита и Јованку, на исти начин је лоцирао доскорашњег светог оца Бенедикта Шеснаестог, остављајући савршене фотографије поглавара Ватикана у фасциклама београдске надбискупије.

Етеревић ми је говорио како је у Љубљани, бројећи своје последње часове, Тито бунцајући изговарао Јованкино име, иако су неколико година живели раздвојени. И она је до смрти помињала Тита, па би се, у јефтиним љубавним романима, њихова романса могла назвати – љубављу за сва времена.

Делећи постељу са Титом, она је делила и најсуптилније државне тајне. Она је схватала да се припрема распад земље и знала је ко су главни инжењери радова на демонтажи „балканске златне земље”, која је представљала последњи бедем за нарастајуће национализме. Према њеној исповести, кључни људи су били свемоћни шеф УДБЕ, словеначки комунистички функционер Стане Доланц и министар одбране генерал Никола Љубичић, кључни српски кадар у највишим сводовима југословенске моћи. Два најјача човека после Тита, који су управљали механизмима тајне и јавне силе СФРЈ, сматрали су да је највећи унутрашњи непријатељ земље, заправо – Титова супруга! О томе сведочи 50 седница Председништва СФРЈ, Председништва ЦК СКЈ и седница фамозног Савета за заштиту уставног поретка, на којима је искључиво разматран „случај другарице Јованке”. Касније је једна њена рођака на Бувљој пијаци, наводно, у Београду, пронашла те стенографске белешке, које су се показале веродостојним, што овој причи, као што нам и сличи, даје гротескни тон. 

Дворска посттитоистичка екипа комунистичких лордова, схватала је да ће, после његове смрти, као могућа наследница, фигурирати челична леди из маршаловог брачног кревета. Јер, ако је толике деценије Јованка умела да држи поред себе на узици несташног Тита, који је пре ње јурцао за младим партизанкама више него Вермахт и домаћи издајници заједно, дворјани су лако дошли до закључка да би прва дама могла у евентуалној политичкој комбинаторици наследити Тита. Нарочито због њених личних познанстава са лидерима широм света.

Зато јој смештају игре: проглашавају је, најпре, српском националисткињом, која је, наводно, са српским генералима (чуј, српским, поред Љубичића), спремала војни пуч и преузимање контроле српских кадрова у Југославији. Потом је пуштена прича да је она заправо совјетска шпијунка, убачена у Титов кревет како би одатле шаптала нежне приче Москви.

Да, то би све заиста можда и било могуће, да се играч попут Тита, везивао на леђа. Али, историјски факти и сведоци којима се одвезао језик, сада потврђују да је Тито заиста волео Јованку Броз, жену која је наслућивала и противила се распаду Југославије.

И, она у томе није успела. Зато је једне кишне ноћи, у спаваћици пребачена у стару трошну вилу на Дедињу, без грејања. Потом су јој одузели сва лична документа, како не би напустила земљу. Потом су јој одузели пензију, као потпуковнику и носиоцу Партизанске споменице.

Зашто? Шта то свет није смео да зна, а што је знала Јованка? Зашто нам се чини да, када се погледамо у огледало, имамо утисак да су нам уши нешто веће? И да те уши личе на магареће. Да ли ту генетску промену да смо од људи претворени у магарце, не смеју да сазнају виртуелни Југословени и остали народи и народности? Да ли је то последња Јованкина тајна коју језаувек однела са собом и поделила је са човеком кога је искрено волела?

LEGENDARNI HAŠIM KUČUK HOKI - Sećanje na najvećeg Jugoslovena među pevačima

U Titovoj uniformi pevao je i na raznim priredbama od Amerike do Australije, tukao se sa četničkom i ustaškom emigracijom i nije dao nikome da mu dira u domovinu i predsednika !

Hoki jeste bio simbol. Alija Sirotanović koji peva, junak samoupravnog kafanskog sevdaha i predvečerja sirotinjskih predgrađa. Svaki put kada bi zapevao čuveni napev "samoća mi srce para", zveknuo bi se onim ručerdama po prsima, a onda ih, vapijući za otišlom draganom, širio u zdravicu na koju su po drumskim mehanama od Triglava do Đevđelije istočeni hektolitri vinjaka. Sirotinja, što bi rekao Lu Rid, samo plače i pije, a Hoki je podvlačeći svoj meki vokal ispod suza i rakije na jedini mogući način pevao svoje neprikosnovene himne kockastih stolnjaka.

Postoji u slavnoj seriji "Kamiondžije" jedna epizoda u kojoj Čkalja polazi u večernju školu da položi niže razrede osnovne škole. Da bi položio tzv. muzičko vaspitanje, on mora da otpeva jednu pesmu. Beskrajno falširajući on peva Hokijevu "Pijem da je zaboravim". Sve je trebalo da bude strašno smešno, Čkalja se baš trudio, a ispalo je užasno tužno. I to po pravoj meri tuge kamiondžijskog života. U filmu Specijalno vaspitanje Gorana Markovića Slavko Štimac igra momka koji izlazi "na vikend" iz popravnog doma sa svojim prijateljem kojeg igra Berček. Jednom se zateknu u nekom novobeogradskom stanu gde pokušavaju da smuvaju dve devojke uspešno imitirajući normalne, gradske momke. Jedna od devojaka pita Štimca šta bi voleo da mu pusti na gramofonu, a on je pita ima li onu stvar o Aliji sevdaliji. U tom trenutku cela njihova igra se ruši. Pesma o kojoj je reč, Hokijeva "Nema te više Alija", izdaje ih – oni su iz jednog drugog sveta, iz kruga prezrenih, odbačenih i izgubljenih u čijem centru stoji Hašim, i sam od njihove sorte, i peva njihovu tugu.

Rodio se u Fojnici, 1946. godine, u ljutoj sirotinji. Bio je najpre čobanin, sa petnaest godina se prvi put oženio pastiricom u koju se zaljubio. Godine 1967. otišao je u vojsku, gde je naučio da čita i piše. A onda je zapevao. Najpre po sarajevskim kafanama, a onda je početkom sedamdesetih banuo na festivale narodne muzike i opčinio publiku. Kada je prvi put izašao na scenu Doma sindikata u farmericama, tek sišao s voza, sa dugom kosom "kao Bitls", kako je pričao, i tamnim naočarama zahvaljujući kojima nije video mikrofon pa su morali pred njega da ga dovedu držeći ga za ruku – publika se petnaest minuta smejala. Ali, kada je otpevao "Pijem da je zaboravim", petnaest puta zvali su ga da se pokloni. Ostalo je istorija. Singl sa ovom pesmom dnevno je prodavan u 30.000 primeraka, da bi na kraju dosegao milionske tiraže, postavivši i danas neprevaziđen diskografski rekord. U blistavoj karijeri koja je sledila, za njega je najveći uspeh i priznanje u životu bilo to što je pevao čoveku koga je najviše voleo, Josipu Brozu Titu. Ovaj je, pričao je, najviše voleo da mu Hoki peva baš tužbalicu za umrlim ocem: "Nema te više Alija".

U Titovoj uniformi pevao je i na raznim priredbama od Amerike do Australije, tukao se sa četničkom i ustaškom emigracijom i nije dao nikome da mu dira u domovinu i predsednika. A onda je otišao u Ameriku. U Njujorku je otvorio restoran "Sarajevo Olympic Village", na čijem meniju su počasno mesto zauzimali bosanski lonac, sarma i ćevapi. U međuvremenu se zaljubljivao i ženio. Godine 1986. u SAD je zbog bigamije osuđen i proteran nazad u Jugoslaviju.

O njemu se potom dugo ništa nije čulo, država u koju se zaklinjao krvavo se raspala, a onda, po završetku rata, Hoki je pravo niotkuda banuo u televizore. Izgledao je kao čudo – vukao je za sobom bistu Josipa Broza Tita, kleo se u njega, proklinjao šest ratnih zločinaca koji su mu rasturili Jugu, pričao o svojih deset brakova, četiri hiljade žena s kojima je spavao, svom američkom snu i čitavoj silesiji dece razasutoj po svim delovima sveta, od kojih dva sina nose Titovo ime. Voditelji su se sprdali s njim, a on je pričao o onome u šta je verovao i za šta je živeo. Najavljivao je povratnički album koji na žalost nikada nije snimio.

Kada ga je 1986. godine Petar Luković pitao o kakvoj Jugoslaviji sanja, Hoki mu je odgovorio: "Sanjam je kao novu Ameriku: bogatu, veliku. Sanjam Jugoslaviju u kojoj narod ne mora da razmišlja može li da prehrani svoju djecu ili ne, u kojoj je narod veseo, srećan, zadovoljan, sa osmijehom, pa da mi ljudi kažu ‘Pa, gdje si, Hokac? Oćemo li zapjevat’?’ A danas me niko ne pita za pjesmu."

Hasim Kucuk Hoki - Nazdravite Drugovi(pijem da je zaboravim) VIDEO:

U NOVEMBRU 2002. GODINE U SAOBRAĆAJNOJ NESREĆI NA AUTOPUTU NOVI SAD–BEOGRAD POGINUO JE POZNATI PEVAČ NARODNE MUZIKE HAŠIM KUČUK HOKI. SVE JE SIMBOLIČNO U OVOJ SMRTI. I "STOJADIN" KOJI JE VOZIO ČOVEK KOJI JE PRODAO MILIONE "NOSAČA ZVUKA" I U KADILACIMA PREŠAO HILJADE MILJA, I TO ŠTO JE SAHRANJEN PAR DANA PRE NEGO ŠTO 29. NOVEMBAR PRVI PUT POSLE POLA VEKA NIJE BIO PRAZNIK I TO U BANATSKOM SELU SAKULE, GDE JE U IZNAJMLJENOM STANU ŽIVEO SA SVOJOM DESETOM SUPRUGOM I NJIHOVO DVOJE OD JEDANESTORO DECE KOLIKO IH JE IMAO. NAD NJEGOVIM GROBOM STAJAO JE POSMRTNI VENAC SA GRBOM SOCIJALISTIČKE FEDERATIVNE REPUBLIKE JUGOSLAVIJE

FOTO: Titov prijatelj legendarni Kirk Daglas je napunio 102 godina i evo kako izgleda

Kirk je rođen devetog decembra 1916. godine. Kao dečak je prodavao grickalice da bi zaradio dovoljno novca da kupi mleko i hleb. Kasnije je bio dostavljač novina, radio je preko 40 poslova pre nego što je postao glumac. Aktivno se bavio glumom od 1942. godine.

Poslednji film koji je snimio je "Empire State Building Murders" i to pre 8 godina.

Majkl i Kirk Daglas

Legendarni američki glumac bio je Titov prijatelj. Kirk Daglas je izrazio želju da upozna Josipa Broza, a taj zahtev je odmah upućen britanskoj ambasadi u Jugoslaviji.

U to vreme je snimao film “Scalawag”, njegov režiserski debi. Ambasador je na dužnost stupio šest meseci pre toga i sve vreme je i sam pokušavao da upozna Tita, pa mu je odmah odgovorio da nema šanse da se to dogodi. Međutim, on nije znao da i Tito želi da upozna Daglasa.

- Poslao je privatni avion po mene i razgovarali smo više od tri sata! Ispostavilo se da je gledao sve filmove u kojima sam ikada glumio. Rekao mi je da svako veče pogleda bar jedan ili dva filma, na šta sam mu odgovorio da je to definitivno više nego što sam ih ja pogledao - rekao je Daglas u nekoliko intervjua, a često se hvalio baš tim što je “iskoristio svoju slavu kako bi upoznao Tita”. Zabavljalo ga je što je njihov susret razbesneo britanskog ambasadora.

- Tito mi je rekao da svako veče gleda filmove jer ga to opušta. Tada nije morao da razmišlja o problemima. To je ono što filmovi rade, to je ono čemu zapravo služe - zaključio je Daglas, koji se s Titom sreo i kada su on i Jovanka posetili Sjedinjene Američke Države 1971. godine.

Pošto je u Vašingtonu posetio predsednika Ričarda Niksona, Tito se uputio u Holivud, gde je održan prijem samo za njega i Jovanku.

Teško je proceniti ko je od njih dvoje više uživao u pažnji svetskih zvezda, koje su došle samo da im stegnu ruku.

NEOLIBERALNI KAPITALIZAM: Globalna Prijevara koja je Superbogate učinila još Bogatijima

Tijekom 2012. sto najbogatijih ljudi u svijetu postali su bogatiji za 241 milijardi dolara. Sada su “teški” 1,9 bilijuna (tisuća milijardi) dolara: nešto malo manje od godišnjeg BDP-a Velike Britanije.

• Neoliberalna politika koja je svjetske moćnike učinila ovoliko bogatim je politika siromašenja svih ostalih
• Bogato financirani od strane milijunaša, zagovarači neoliberalizma su postigli zapanjujući uspjeh: politički. U ekonomskom smislu su propali
• Kako su zarade stagnirale, ljudi su svoje prihode dopunjavali zaduživanjem. Rastući dug hranio je deregulirane banke, a posljedica smo svi svjesni. Što je izraženija nejednakost, kako je navedeno u izvještaju UN, to je ekonomija manje stabilna, a stope njezina rasta niže
• Politika kojom neoliberalne vlade pokušavaju smanjiti deficit i stimulirati ekonomiju je – kontraproduktivna
• Potpuni neuspjeh ovog globalnog eksperimenta ne predstavlja prepreku da se on ponavlja. To nema nikakve veze sa ekonomijom. Jedino s čim to ima veze je – moć
• UN: “Ponavljanje nekih starih lekcija o pravednosti i participaciji jedini je način da se konačno prevlada kriza i krene putem održivog ekonomskog razvoja”
• Mene ova priča osobno ne dotiče. Ali, zapanjen sam zbog toga što ni Britanija, ni Europa, ni Sjedinjene Države nisu naučile lekciju. Zaključio sam da je cijela struktura neoliberalne ideje prijevara

Ovo se nije dogodilo slučajno. Rast bogatstva superbogatih je izravni rezultat politike.

Evo nekoliko poteza: smanjenje poreznih stopa i nametnutih poreza; vladino odbijanje da nadoknadi pristojan dio prihoda od rudnih bogatstava i zemljišta; privatizacija javne imovine i stvaranje “ekonomske naplatne rampe”; liberalizacija zarada i uništenje kolektivnog pregovaranja.
Politika koja je svjetske moćnike učinila ovoliko bogatim je politika siromašenja svih ostalih. To se u teoriji nije moglo predvidjeti. Ekonomisti Friedrich Hayek, Milton Friedman i njihovi učenici – u tisućama poslovnih škola, MMF-u, Svjetskoj banci, OECD-u i u gotovo svakoj suvremenoj vladi – tvrde da što se manje oporezuju bogati, brane radnici i preraspodjeljuje bogatstvo, svi će biti prosperitetniji.
Svaki pokušaj da se smanji nejednakost naštetio bi efikasnosti tržišta, sprječavajući “nadolazeću plimu koja podiže sve brodove”. Ovi pioniri su 30 godina provodili svoj globalni eksperiment i sada imamo rezultate.

Potpuni promašaj.
Stalni ekonomski rast nije ni održiv, ni poželjan. Ali, ako je rast vaš cilj – cilj na koji svaka vlada tvrdi da se pretplatila – ne možete od njega napraviti veći kaos nego da superbogate pustite da izađu iz okvira demokracije.
Prošlogodišnji izvještaj Konferencije UN za trgovinu i razvoj trebalo je da bude nekrolog za neoliberalni model koji su osmislili Hayek, Friedman i njihovi učenici. Izvješće nedvosmisleno pokazuje da je njihova politika proizvela suprotne rezultate od onih koje su oni očekivali.
Kako se neoliberalna politika (smanjenje poreza bogatima, privatizacija državne imovine, deregulacija tržišta rada, smanjenje socijalne pomoći) počela stezati od 1980-ih na ovamo, stopa rasta je počela opadati, a nezaposlenost rasti.

Izraziti rast u bogatim zemljama tijekom 1950, 60-ih i 70-ih bio je moguć zbog razaranja bogatstva i moći elite nakon Velike Depresije i Drugog svjetskog rata. Njihov pad dao je ostalih 99% jedinstvenu šansu zahtijevati preraspodjelu, državnu potrošnju i socijalna davanja, a sve to je stimuliralo potražnju.
Neoliberalizam je bio pokušaj da se ove reforme zaustave. Bogato financirani od strane milijunaša, zagovarači neoliberalizma su postigli zapanjujući uspjeh: politički. U ekonomskom smislu su propali.
U zemljama OECD-a, oporezivanje je postalo regresivnije: bogati su plaćali manje, siromašni više. Kao rezultat toga, prema tvrdnjama neoliberala, trebala se povećati ekonomska učinkovitost i investicije, što bi svima donijelo bogatstvo. Desilo se suprotno.
Kako su se smanjivali porezi bogatima i poduzećima, opadala je kupovna moć i države i siromašnijih građana, a s njom i potražnja. Kao rezultat toga pala je razina investicija, kao i očekivani rast.
Zagovarači neoliberalizma su također inzistirali da će nekontrolirana nejednakost prihoda i fleksibilne zarade smanjiti nezaposlenost. Međutim, u bogatim zemljama i nejednakost i nezaposlenost su se pogoršale. Politika kojom neoliberalne vlade pokušavaju smanjiti deficit i stimulirati ekonomiju je kontraproduktivna.
Planirano smanjenje najviših stopa poreza na dohodak (sa 50% na 45%) neće podići državne prihode, niti potaknuti privatno poduzetništvo, ali će se obogatiti špekulanti koji su upropastili ekonomiju: Goldman Sachs i druge banke sada razmišljaju odgoditi isplatu bonusa kako bi to iskoristile.
“Ponavljanje nekih starih lekcija o pravednosti i participaciji”, kažu UN jedini je način da se konačno prevladati kriza i krene putem održivog ekonomskog razvoja “.
Mene ova priča osobno ne dotiče. Ali, zapanjen sam zbog toga što ni Britanija, ni Europa, ni Sjedinjene Države nisu naučile lekciju. Zaključio sam da je cijela struktura neoliberalne ideje prijevara.
Zahtjevi ultrabogatih su presvučeni u sofisticiranu ekonomsku teoriju i provođeni su bez obzira na ishod. Uz to, potpuni neuspjeh ovog globalnog eksperimenta ne predstavlja prepreku da se on ponavlja. To nema nikakve veze sa ekonomijom. Jedino s čim to ima veze je – moć.

A Hrvatska? Duplo više mulijunaša nego prije 10 godina!

U proteklih šest godina od kada gospodarska kriza trese Hrvatsku broj ljudi čije bogatstvo prelazi 167 milijuna kuna povećao se i trenutno ih ima 250. Oni raspolažu s 41 milijardom kuna. Prije deset godina u Hrvatskoj ih je bilo 128, a prema procjenama do 2023. godine trebalo bi ih biti 293.
Rezultati su to izvješća “The Wealth Report 2014″ koje je objavila konzultantska kuća za pitanja imovine sa sjedištem u Londonu, Knight Frank. U imovinu multimilijunaša Knight Frank ubraja kuće za stanovanje, nekretnine, dionice i druge vrijednosne papire, umjetničke kolekcije, zlato, jahte, vino, satove i ostale predmete putem kojih najbogatiji nastoje sačuvati i uvećati imetak, piše Glas Slavonije.

S druge strane sve je više siromašnih radnika. Hrvatska je, prema istraživanju Europske komisije najsiromašnija u EU uz Bugarsku i Grčku. Na 1000 građana siromašno je njih čak 209. Petina od 800 tisuća mladih u Hrvatskoj u povećanom je riziku od siromaštva, njih je, dakle, oko 150.000. Čak 85 tisuća radnika koji su zaposleni su siromašni jer mjesecima ne primaju plaću, a siromašnim se smatraju samci koji mjesečno raspolažu s manje od 2100 kuna, ili primjerice bračni par s dvoje djece čiji je mjesečni budžet manji od 4221 kune.
Zavod za zapošljavanje trenutno broji oko 296 tisuća osoba, no krajem rujna ta će se brojka povećati nakon što završe sezonski poslovi.
U Hrvatskoj je sve više siromašne djece. Njihov broj se u zadnje dvije godine povećao za deset posto i trenutno ih je u Hrvatskoj oko 45 tisuća.
U Hrvatskoj je siromašno 26 posto osoba starijih od 65 godina, 17% osoba u dobi od 17. do 54. godine, 42% jednočlanih kućanstava u kojoj živi žena 41%, kućanstava u kojima živi samac stariji od 65 godina, 40% kućanstva u kojima živi samohrani roditelj i dijete, 15% kućanstava u kojima žive dva roditelja i dijete.

KATASTROFALNA SITUACIJA - BiH druga po nezaposlenosti mladih u svijetu!

Od početka globalne finansijske krize, visoka nezaposlenost mladih postala je veliki problem u nizu zemalja širom svijeta. S druge strane, svaka zemlja ima specifične uzroke visoke nezaposlenosti, koji su često isprepleteni.

Business Insider donosi ekonomske i geopolitičke uzroke koji su doveli do visokih stopa nezaposlenosti u 47 zemalja, a upozorava i na neke od većih regionalnih i globalnih trendova u tom pogledu.

Na spisku se našlo 47 zemalja, od Libije, sa stopom nezaposlenosti mladih od 24,5 posto, pa sve do Grčke sa stopom nezaposlenosti od 64,8 posto.

U top 10 zemalja s najvećom nezaposlenošću mladih u 2014. godini našla se i BiH, ali i Srbija te Hrvatska.

Top 3 zemlje po pitanju nezaposlenosti mladih su Španija, Bosna i Hercegovina te Grčka.

U Španiji se stopa kreće oko 58,2 posto, u BiH ona iznosi 60,2 posto. Samo Grčka ima veći procenat nezaposlenosti mladih, a kod njih se ova stopa penje na rekordnih 64,8 posto.

Privatni sektor u BiH nudi veoma male plate uz veoma loše uslove rada, dok su radnici podložni eksploataciji. Zbog velike potražnje za poslom, poslodavci su u mogućnosti da konstantno ucjenjuju radnike davanjem otkaza, piše Business Insider, sto je ista situacija i u Makedoniji.

Grčka, koja je u 2015. godini proživjela tešku borbu s europskim kreditorima, provela je skoro polovicu godina postojanja kao nezavisne zemlje u nekom vidu finansijske krize. Korupcija tu zemlju stoji od 8 do 10 posto BDP-a godišnje, a viša i srednja klasa Grka godinama izbjegava plaćanje poreza.

Srbija na 10. mjestu, Hrvatska deveta

Business Insider Srbiju je smjestio na 10. mjesto, sa stopom nezaposlenosti mladih od 46,6 posto. Navodi se kako ta zemlja trenutno pokušava pristupiti Evropskoj uniji te kako je čekaju daljnje bolne reforme. Upozorava se i kako radni uslovi za mlade ljude u Srbiji čine upravo tu grupu osobito izloženom tokom ekonomske krize.

Na devetom mjestu, sa stopom nezaposlenosti mladih od 49,5 posto, našla se Hrvatska.

Ističe se kako je Hrvatska prije finansijske krize uživala rast od 4 do 5 posto, međutim kako se nije uspjela oporaviti od krize.

“Napredak na području borbe protiv nezaposlenosti je spor”, prenosi se mišljenje Svjetske banke. Business Insider upozorava i na činjenicu da bi hiljade izbjeglica, koje su na područje Balkana došle s vlastitim ekonomskim problemima, mogle biti novi faktor rizika i po pitanju zaposlenosti.

Dominikanska Republika nalazi se na 31. mjestu sa stopom nezaposlenosti mladih u 2014. godini od 30,6 posto, Gruzija slijedi s 31,5 posto, Jordan s 31,8 posto, Albanija s 32,3 posto, Suriname s 32,8 posto te Slovačka s 33,8 posto.

Na 19. mjestu liste smjestio se Cipar s 37,1 posto, za njim idu Lesoto s 37,3 posto, Italija s 38,3 posto, Egipat s 39,3 posto, Crna Gora s 40,5 posto te Armenija s 40,6 posto.

Francuska se s 25,3 posto nalazi na nezavidnom 45. mjestu, što je u tom pogledu čini gorom od Libije, sa stopom nezaposlenosti mladih od 24,5 posto, i Sudana, sa stopom od 24,9 posto.

Slovenija se našla na 44. mjestu, sa stopom nezaposlenosti mladih u 2014. godini koja je iznosila 25,7 posto. Kao uzrok visoke nezaposlenosti u Sloveniji navodi se ekonomska kriza koja je zemlju tresla od 2007. do 2012. godine te sklonost mladih da prihvaćaju privremene poslove, koji su prvi na udaru u kriznim vremenima.

Slijede Mađarska sa 26,1 posto, Puerto Rico sa 27,1 posto, Irska sa 27,7 posto, Barbados sa 28 posto, Maldivi sa 28,1 posto, Bahami sa 28,1 posto, Poljska sa 28,4 posto te Bahrain sa 28,6 posto.

TITOVI PARTIZANI: "Rehabilitacija Nedića je povampirenje fašizma !"

SUBNOR navodi da su pred očima Milana Nedića ubijane hiljade ljudi u logoru na Banjici, u Jajincima, po sajmištima, a da su stradali Srbi, Jevreji, Romi...

SUBNOR Srbije ocenio je da je početak procesa rehabilitacije Milana Nedića, predsednika srpske vlade za vreme okupacije u Drugom svetskom ratu, pokušaj da se izokrene istorijska istina i falsifikuju činjenice.
– Pokušaj navodne rehabilitacije Milana Nedića dokaz je povampirenja, kao i u nekim ranijim primerima, retrogradnih revanšističkih struja i pojedinaca koji se kockaju ugledom naše otadžbine i iz sebičnih pobuda nastoje da pred čovečanstvom zbrišu doprinos srpskog naroda u antihitlerovskoj koaliciji – navodi se u saopštenju SUBNOR-a.
Savez navodi da su pred očima Milana Nedića ubijane hiljade ljudi u logoru na Banjici, u Jajincima, po sajmištima, a da su stradali Srbi, Jevreji, Romi.

Navodeći da se ne mešaju u rad pravosudnih organa, SUBNOR ističe da ne može da stoji po strani kad se već više od decenije falsifikuju istorijske činjenice.
Pred Višim sudom u Beogradu juče je, nakon višegodišnjih pokušaja, počeo proces pravne rehabilitacije predsednika srpske vlade za vreme okupacije u toku Drugog svetskog rata Milana Nedića.

PORUKA NOLETOVE SUPRUGE: "Delite ljubav, a ne bombe kao Amerikanci !"

Jelena Đoković, supruga našeg najboljeg tenisera  Novaka Đokovića, poslala je jaku i izuzetno emotivnu poruku.

Poruku prenosimo u celosti:

"Da li ste znali da trenutno ima gotovo 60 miliona izbeglica u svetu. Dakle, na svake 122 osobe jedna je izbeglica koja traži azil. Nadam se da mnogi razumeju i da su svesni medijske i političke manipulacije ima svuda. Uveravaju nas da je bombardovanje Sirije, ili neke druge države jedino ispravno rešenje. Kao neko ko je bombardovanje osetio na svojoj koži, mogu vam reći da bombe ne padaju uvek tamo gde kažu da će pasti. Ne ubijaju samo 'loše ljude'. O, ne. Bolnice, škole, vrtići, domovi, kuće zgrade... su 'samo' kolateralna šteta. Naravno, mnogi će zbog toga pobeći iz svojih domova. Nemojte ih krivti, samo traže sigurnost.

Da li ste znali da je američka vojska bombardovala u Avganistanu bolnicu 'Lekari bez granica'!? Ubijeno je više od 25 ljudi (troje dece). Naredni dan u 'Tajmsu' sam čitala da su rekli da je u pitanju 'ljudska greška' i da su piloti suspendovani. Mi ljudi u poslednje vreme pravimo mnogo grešaka...Bombardovanje je uvek pogrešan izbor. Osim što prave ogromnu štetu i ubijaju ljude, bombe nanose dugotrajnu štetu zbog radijacije... Ljudi koji nisu direktno izgubili život u bombaškim napadima dobijaju rak i druge teške bolesti i umiru, generacije i generacije se bore sa posledicama bombardovanja...

Ne okreći glavu zato što je tako lakše. Moramo promovisati prave vrednosti. Nemojte osuđivati, zavideti, mrzeti. Delite ljubav. Počnite od sebe: budite osoba koja je ovom svetu potrebna. Želim vam svima mir i ljubav", napisala je Jelena uz fotografiju koju je podelio i prvi reket planete.