JOVANKA BROZ: LIČKA PARTIZANKA DONELA HOLIVUDSKI GLAMUR U SFRJ

Kako je mlada, markantna, snažna partizanka uspela od sebe da stvori ikonu stila, damu čija će pojava, stav i lepota biti najbolji pridružnik njenom slavnom suprugu, doživotnom predsedniku SFRJ Josipu Brozu Titu, ženu koja će iz partizanske uniforme ući u balsku haljinu i zaseniti i najotmenije pripadnice svetskog establišmenta…

Tajna je, na koncu svega, bila u ljubavi i njenom odnosu s Titom. U onoj istini da je “lepa žena – voljena žena”, što će u Jovankinom slučaju biti tako očigledno. Kako u momentima najvećeg sjaja i glamura pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka, tako i krajem sedamdesetih, kada onaj njen večiti osmeh bude zamračila senka političkih spletki koje će je odvojiti od čoveka sa kojim se volela i odrediti joj neku drugu sudbinu.

Jovanka dolazi iz poznate ličke porodice Budisavljević, svesna sebe, svog porekla. Imala je kućno vaspitanje, ali i fantastičnu socijalnu inteligenciju. Pre svega, bila je spremna da uči, nadahnuta bezrezervnom ljubavlju prema Titu. Za početak, više nego dovoljno.

– Jako puno je radila na sebi. Posle rata završila je gimanziju, bila je radoznala. Hvatala je u letu nove trendove, ponašanje drugih dama sa kojima se sretala i tako, od partizanske uniforme do večernje haljine, stvorila svoj stil. Imala je svoju krojačicu, ali mislim da je za njen stila odevanja, ali i šminkanja, presudna bila 1952. godina. Jedan deo tog perioda provela je u Rimu, bila je uz porodicu tadašnjeg diplomate Velebita. To je bila stara porodica, koja je svoje manire sticala pod uticajem austro-ugarskih trendova. Jovanka je pratila ponašanje, oblačenje i držanje dama iz diplomatskog kora i učila – kaže istoričarka Veselinka Kastratović, muzejski savetnik u Muzeju istorije Jugoslavije.

Od velike pomoći bilo joj je to što je Tito bio filmofil.

– Uz njega je počela da prati holivudske trendove. Bila je obaveštena šta je “in”. Gledala je šta dame iz tog perioda nose, a uz sebe je imala jednog Aleksandra Joksimovića, Mirjanu Marić, Žuži Jelinek. Bila je čest gost na revijama. Po tradiciji, posećivala je svaki velesajam mode u Zagrebu. Često je za svoje gošće, supruge svetskih vladara, organizovala mini modne revije ili posete modnim kućama – pojašnjava Kastratović Ristić.

Jovanka je volela uvek da doda neki detalj, da malo zasija, ali ne previše.

– Dobijala je, recimo, neke krupne komade nakita, ali uvek je birala nešto prefinjenije, delikantije. S merom. Ako je broš upadljiv, onda stavi samo broš, ili samo ogrlicu. Na nekoliko prijema pojavila se na narukvicom na nadlaktici, bila jetrendseterka, kako se to danas kaže. U susretu sa Kenedijevima imala je tokicu, jer je znala da se Žaklina često pojavljuje sa tokicom – kaže sagovornica našeg portala.

Bila je najbolji Titov PR. Pojavom, ponašanjem i sjajnim zapažanjem. Iz fotografija iz tog vremena može se videti da Jovanka zaista uživa u svojoj ulozi, objašnjava Veselinka Kastratović Ristić.

To se, kaže, videlo i u momentima kada mu je s ljubavlju donosila šoljicu kafe dok bi nešto čitao, ali i dok su se spremali za posete svetskim državnicima. Pre svakog putovanja učila je o tim zemljama, ljudima, znala je šta treba da pita, kako da se postavi. Zajedno sa Titom se pripremala za te posete, brifovali su se zajedno i to se vidi na fotografijama. Delovala je jednako suvereno kao i on.

– Znala je da ispoštuje strane državnike. Oni joj poklone neki materijal sa svojim tradicionalnim etno motivima, sledeći put Jovanka se pojavi u haljini od tog materijala. Imala je sposobnost te neke neverebalne diplomatije. Bila je svesna da predstavlja zemlju, pa onda na nekoj haljini da da joj se izvezu stilizovani detalji sa, recimo, crnogorske narodne nošnje – kaže Veselinka Kastratović Ristić.

Jednom je rekla: 

“Dobro pripremljen prijem je pola završene diplomatije”.

DRUGARICA JOVANKA JE BILA ISPRED SVOG VREMENA - Drugi deo

Bila je najbolji ambasador onoga što je zemlja koju je predstavljala želela da pokaže kao svoje lice. Izazivala je divljenje i poštovanje svuda gde se pojavila, a njen stil bio je kopiran na unutrašnjoj sceni, dok je na spoljašnjoj imao isti učinak kakav danas nema niti jedna prva dama sveta

- Tek kasnije, kroz moju profesiju otkrio sam sa zaprepašćenjem koliko je prva Jugoslovenska dama Jovanka Broz bila ispred svog vremena. Mnogo pre nego što se artikulisalo ono što se danas naziva „pojavnošću“, „imidžom“ i „primerenim stilom“, pre nego što je sve prethodno navedeno postalo deo alata svake javne ličnosti, Jovanka Broz je to radila sa neverovatnim uspehom. Neverovatna lepota i način na koji ju je nosila. Taj stil može se opisati samo jednom rečju - besprekorno - ukazao je cenjeni modni kritičar, napominjući da se pri državničkim susretima izdvajala od ostalih po tome što nikada nije napravila nijednu grešku.

- Bila je najbolji ambasador onoga što je zemlja koju je predstavljala želela da pokaže kao svoje lice. Izazivala je divljenje i poštovanje svuda gde se pojavila, a njen stil bio je kopiran na unutrašnjoj sceni, dok je na spoljašnjoj imao isti učinak kakav danas ima, na primer, jedna Mišel Obama - zaključio je Murti.

Brozovi sa američkim predsedničkim parom Rričardom i Pat Nikson
Venčanje, idila i selidba iz Užičke 15

U aprilu 1952. godine, u Iloku, u vili „Dunavka“, postala je drugarica Broz. Venčanje je obavljeno u tajnosti, a kumovi su bili Aleksandar Ranković i Ivan Gošnjak. Ona je tada imala 28 godina, a Tito, koji je rođen 7. maja 1892. godine, imao je 60 godina. Titu je ostala verna supruga sve do njegove smrti 1980. godine. Prema novim biografijama, Tito je navodno, kada god su bili zajedno, Jovanki svakog jutra kuvao kafu. Idilični bračni odnosi narušeni su tokom ranih sedamdesetih. Aprila 1975. godine, Tito je napustio njihovu rezidenciju u Užičkoj 15 i preselio se u Beli dvor. Jovanka je poslednji put viđena u javnosti 14. juna 1977. Iako više nisu živeli zajedno, nije poznato da je Tito ikada izgovorio išta što bi moglo da bude protumačeno kao netrpeljivost ili animozitet prema njoj. Tri meseca posle Titove smrti, 27. jula 1980. godine, ljudi iz tajne službe upali su u Užičku 15. Ispreturali su stan, konfiskovali Jovankinu imovinu i prisilili je da se preseli na Bulevar mira 75, gde je stavljena u kućni pritvor. Iz Užičke 15 ponela je samo lične stvari, ali ne i nakit i druge dragocenosti. U decembru 1985. godine, u otvorenom pismu Jovanka je opisala kako se sve desilo.

Samovanje u vili „Bor” i borba za penziju
Nakon progona iz vile u Užičkoj, smeštena je u vilu „Bor“ na Dedinju. Zdanje od oko 750 kvadrata bilo je već tada zapušteno. Od 1983, Jovanka je sudskim putem tražila Titovu zaostavštinu i zahtevala da joj se vrate oduzeti lični predmeti. Spor je, između ostalog, postojao zbog činjenice da je odbijala ličnu penziju, na šta je imala pravo, dok je ona sve vreme insistirala na porodičnoj penziji, što joj je osporavano. Umesto penzije, rešenjem Vlade Srbije isplaćivana joj je „vanredna i izuzetna naknada“. Tek posle 2000. uspela je da se izbori za manju adaptaciju vile u kojoj je živela, u kuću je uvedeno grejanje, ali sudskom procesu koji je vođen za povraćaj lične imovine nije se nazirao kraj.

Jovanka sa Ivicom Dačićem i Rasimom Ljajićem prilikom dodele novih dokumenata 2009. godine

Život nedostojan prve dame SFRJ

Jovanka dugo nije imala lična dokumenata, poput lične karte i pasoša, što je konačno rešeno u leto 2009. godine zahvaljujući angažovanju Rasima Ljajića i Ivice Dačića. Koliko je poznato, kontakte je održavala samo s najbližim rođacima i nekoliko bliskih prijatelja, ali ne i s potomcima Josipa Broza Tita. Živela je potpuno povučeno, daleko od očiju javnosti. Pojavljivala se jedino o godišnjicama njegove smrti. Vila „Bor“ u kojoj je živela do prijema u bolnicu opljačkana je u februaru prošle godine. Zvaničnih izjava o tome šta je uzeto nije bilo, tačnije, mediji su zabeležili oprečne izjave policije i advokata Titove udovice. Jovanka je ocenila da je nisu opljačkali obični lopovi, nego ljudi koji su tačno znali šta traže, a da su ih poslali „oni koji se boje“ stvari koje ona zna, kao i da je pljačka povezana sa ostavinskom raspravom.

DRUGARICA JOVANKA JE BILA ISPRED SVOG VREMENA - Prvi deo

PREDIVNA POJAVA - Njena crna kosa u punđi, prelepe toalete, širok osmeh i otvoren karakter ostavili su utisak na brojne državnike, istoričare, pisce i umetnike sa kojima se Jovanka sretala kao supruga Josipa Broza Tita

Jovanka Broz rođena je 7. decembra 1924, u porodici Budisavljević, u 

Oboje dočekali duboku starost
Jovanka je i pored teškog života preminula u 89. godini, dok je Josip Broz preminuo nepuna tri dana pre no što je trebalo da napuni 88 godina i uđe u 89.

zaseoku Pećane kod Korenice u Lici, u tadašnjoj Kraljevini Srba, Hrvata i Slovenaca. Selila se jednom iz Like u Beograd, ali je zato promenila osam država, koliko ih je formirano tokom 20. i početkom 21. veka na ovim prostorima.

Prateći Tita na njegovim državnim putovanjima, Jovanka se srela i sa brojnim, sada već istorijskim ličnostima. Među njima su i Vinston Čerčil, kraljica Elizabeta Druga, car Hajle Selasije, vođe nesvrstanih Gandi, Nehru, Naser... Takođe i dvojica američkih predsednika Džon F. Kenedi i Ričard Nikson. Njena pojava je uvek odisala elegancijom, dok su njen širok osmeh i iskren karakter ostali njen zaštitni znak.

NOB i poznanstvo sa Titom

Mlada Jovanka Broz
Imala je svega 17 godina kada je stupila u Savez komunističke omladine Jugoslavije (SKOJ). U NOB-u je učestvovala od 1941. godine, a gotovo cela njena porodica stradala je pod okupacijom nacista. U Drugom svetskom ratu preživela je ranjavanje u nogu i tifus, a iz rata je izašla kao dobitnik dva ordena za hrabrost, major JNA i nosilac Partizanske spomenice 1941.

Josipa Broza Tita, svoju najveću ljubav i čoveka kojeg je, kako svedoče njeni najmiliji, obožavala do poslednjeg trenutka, upoznala je prilikom nemačkog desanta na Drvar 1944. godine, gde se našla kao pripadnica Šeste ličke. Krajem rata i četrdesetih godina prošlog veka, počela je da radi kod Tita i bila je glavna domaćica vile u Užičkoj 15.

„Uvek je držala do sebe. Farbala je kosu u crno i doterivala se koliko je mogla“, ispričala je Jovankina rođaka M. P. iz Grocke, dodajući da Jovanka nikoga, pa ni najbliže, nije želela da opterećuje svojim mukama: „Takva je ona. Često je znala da u šali kaže: 

‚Neće nam biti ništa, mi smo tvrdoglave Ličanke.’” 

Ašok Murti, jedan od vodećih stilista javne scene Srbije, ukazuje za da je prva dama SFRJ u mnogo čemu bila ispred svog vremena.

JOVANKA I KASTRO

JUGOSLOVENSKA COCO CHANEL - LEGENDARNA ŽUŽI JELINEK

Miljenica druga Tita, kreatorka koja je oblačila drugaricu Jovanku Broz,  nevjerojatna žena imala je život koji je bio uzbudljiviji od holivudskih filmova.

Duhovita, kakva je već bila, znala je govoriti da ide tamo gdje su njeni muževi, pa joj dosadno sigurno neće biti.

Otišla je Žuži Jelinek, u devedeset i šestoj, naša Coco Chanel, ta nevjerojatna žena čiji je život bio uzbudljiviji od holivudskih filmova. Posljednje mjesece provodila je u domu zaklade Lavoslava Schwarza, okružena brigom i pažnjom, a veselje života nije je napuštalo ni u trenucima kada se svode životni računi.

Duhovita, kakva je već bila, znala je govoriti da ide tamo gdje su njeni muževi, pa joj dosadno sigurno neće biti.

Pravim imenom Suzana Ferber ostavila nam je jednu tajnu koju, očito, nećemo nikada odgonetnuti. Iako se uvijek navodilo da je rođena u Budimpešti, 17. srpnja 1920. godine, gotovo je sigurno da se rodila 1916., a kasnije prepravila datum. ”Da bi bila mlađa”, znala je, ponekad, u diskreciji o tome pričati sa svojim prijateljima. Po tome, Žuži je doživjela stotu!

Koji je to samo život bio! Od siromaštva odrastanja u židovskoj obitelji do prvog odlaska u Pariz, kada joj je bilo sedamnaest godina. Trojica braće stradala su joj u logorima, a roditelje je iz Jasenovca spasila u posljednji čas. Mlada šnajderica, bolničarka u ličkoj partizanskoj jedinici, nakon rata otišla je u Ameriku, a po povratku otvorila ‘boutique’ u kojem se oblačila jugoslavenska prva dama Jovanka Broz.

Znala je Žužika pričati anegdote iz tog vremena kada je stvorila pravo malo carstvo šivanjem za dame komunističkih moćnika, ali je uvijek u tim pričama bilo nekad dobrote, nikad ogorčenja i ironije. Posebno je voljela priče o Zagrebu iz davnih dana, kada se s obitelji iz Budimpešte preselila u Maksimirsku ulicu.

Tada je završila i školu za krojačice, a mondeni Pariz i slučajni susret sa Ninom Ricci i Coco Chanel odredit će joj budućnost. ”Gospođo, ova vam haljina ne paše, ne stoji vam lijepo”, usudila se reći legendarnoj Chanel. ”Što ti šmrkljivice znaš”, odbrusila joj je Coco, ali je sljedeći dan opet došla do nje, u tvornicu Nine Ricci, kako bi se ipak posavjetovala s mladom curom koja je ostavila dojam na čuvenu modnu ikonu.

U svim pričama koje je nenametljivo, ali krajnje šarmantno voljela pričati Žuži, uvijek je na prvom mjestu bila ljubav. Najveću je doživjela s prvim suprugom, dr. Erichom Jelinekom, a iz tog braka su i njihovo dvoje djece,Ivica i Dijana. Idilu građanskog života pomeo je rat i strašni događaji koji su Žuži ostali uvijek u sjećanju. I pod stare dane, kada se kraj već bližio, znala je pričati o užasima rata, ponavljajući da se oni nikada ne smiju ponoviti.

Jednom, kada smo dugo razgovarali, pitao sam je otvoreno. ”Dobro, gospođo Žuži, bili ste u partizanima, od šatorskog krila sašili ste kabanicu, bili ste uvijek snalažljivi i vješti, ali kako ste obrlatili Josipa Broza Tita. Bili ste mu ljubimica”. Pogledala me onim svojim izražajnim očima, uz topli osmijeh i odgovorila, ”joj, baš je bil’ šarmantan”. Ispričala mi je kako je Jovanki sašila bijelu haljinu, a Maršal se šalio kako joj je ‘nestao špek’. Povjerljivo joj se Jovanka, s onim svojim piskutavim glasom jadala kako ‘drug Tito voli mlade djevojke’, a Žući ju je tješila ‘od ljubomore nema ništa’.

Ali, ni sa Titom idila nije dugo trajala. Tjerao ju je preuzeti makedonsku tvornicu Teteks, što Žuži nije privlačilo, jer je dobro zarađivala i bez direktorovanja u državnoj fabrici. Tito je bio ljut, do Žuži su dolazile razne informacije kojih se prepala i preko noći je otišla u Švicarsku. ”E, da vas Tito nije preplašio ne bi postali ni bogatašica, već bi završili u Makedoniji”, bocnuo sam je, a Žuži je ispričala kako se u Švicarskoj udala za Franka Lütyja, kako bi dobila državljanstvo. ”Nismo dugo trajali, iako je bio fin i zgodan muškarac. Ali, nije bio baš neki ljubavnik”.

Nakon švicarskog odvjetnika Žuži se udala i treći put za Vladu Majdera, a onda i četvrti za Milorada Ronkulina, koji joj je donio mir i sigurnost. ”A to ide s godinama”, govorila je i vragolasto nadodala neku priču, uvijek ispričanu uz mnogo šarma. Od obične šnajderice postala je prva krojačica iza željezne zavjese, a Steven Spielberg želi o Žuži snimiti film, što je ona odbila.

”Sve sam postigla hrabrošću, važno je u životu biti i pošten, jer je poštenje velika ljudska vrlina”. Pričala mi je kako je kao mlada krojačica mušterijama uvijek vraćala sav preostali materijal i nikada ništa nije zadržavala za sebe. Trudila se da naručene kreacije uvijek sašije na vrijeme i onda kada je bila posve nepoznata, kao i kada je imala svoj salon na Jelačić placu u Zagrebu. ”Posebno sam uvijek držala do ljudi koji su od riječi”.

”Gospođo Žuži, ali postali ste silno bogati, imate četiri vile po Švicarskoj, na samoj obali u Opatiji još jednu, vozite se u luksuznim limuzinama. Imate li i za to neki recept”, upitao sam je jednom, a odgovorila mi je da s novcem treba znati raspolagati. ”I kada imate malo i kada imate puno”.

Svoj nevjerojatni optimizam Žuži Jelinek pokazivala je i u vremenima kada su na red došle bolesti, lomovi, padovi. Pričala je o tome posve jednostavno, nikada ne dramatizirajući. U bolnici je čitala francusku literaturu, ‘da ne zaboravim jezik’, a liječnicima iz hitne službe koji su došli na jednu intervenciju poklonila je knjigu ‘Živjeli muškarci’. Uvijek je bila nasmijana, dobre volje, puna životne radosti, dok je primala goste u ukusno uređenom zagrebačkom stanu. ”Joj, znate, kaj su sve o meni govorili, da sam bila Mata Hari, prisluškivala političare. Ali, niš’ od toga nije bilo, iako dobro zvuči”.

”A što ste, gospođo Jelinek, zapravo bili. Stilistica”? ”Ma, bila sam samo obična šnajderica”.

JOVANKA, SIMBOL JEDNE DIVNE DRŽAVE: U kojoj su i radnici išli na more, gradili vikendice…

“Politika” je objavila zanimljiv komentar iz pera Aleksandra Apostolovskog pod naslovom – Zašto je poslednja bitka Jovanke Broz pogodila običan svet? Prenosimo ovaj tekst bez uredničkih intervencija.

Osećate li da ste živeli nekada kao kralj ili kraljica, poput nje, a potom ste sve izgubili i za jednu noć pretvoreni u roba, u nepostojećem sudskom procesu, zarobljeni od nevidljivih čuvara? 
Sećate se, naravno, da ste nekada „boinzima” Jata putovali na more kao običan radnik, ali najmanje na dve nedelje, ne osećajući da će to naročito uzdrmati vaše finansije? 
Sećate li se kako ste zidali svoje male vikendice-dvorce, da imate gde da leškarite vikendom, posmatrajući kako vaša dečica trčkaraju vašim rančem, dok ste vi, sigurni u svetlu budućnost, znali kako ćete ih jednog dana zaposliti, kako će i oni nastaviti takav bezbrižan život, jer su vaspitavani da budu baš to – samo obični ljudi.
Potom su nas nove mesije ubedile kako je to sve bila laž i sve nas redom, kao u Markesovom klasiku „Sto godina samoće”, prepustili razarajućem samouništenju. 
I, kao jugoslovensko pleme, bez mozga, porekla i budućnosti, ma kako nam se prezime završavalo i ma kako se Bogu molili, mi nismo imali drugi izbor, nego da posmatramo kako se, što bi rekli beogradski mangupi, masovno „samoubijamo”.

Slično se dogodilo sa Jovankom

Nekada prelepa mlada partizanka, koja je opčinila Josipa Broza Tita na prvi pogled, bila je jedina žena koju je maršal istinski voleo. I, da se razumemo, mnogo lepotica je završilo u Titovom krilu, ali i posle toliko decenija, Jovanka i svojom smrću ponovo okuplja na mobilizaciju sve narode i narodnosti, od Vardara, pa do Triglava.

Udovica Josipa Broza Tita je zbog toga bila daleko više od udovice doživotnog crvenog suverena SFRJ. Ona je bila udovica jedne zemlje koje formalno ne postoji, ali koja nam se sve više javlja u sećanjima.

Jer, da je drugačije, Jovankina drama u poslednjem činu njene neverovatne sudbine, bila bi tek kratka, neprimetna vest negde na dnu strana beogradske štampe. Ali, koliko se god trudili da zaboravimo i Jugoslaviju, i Tita, i nesvrstane, i „fiću”, i samoupravljanje, i Jovankinu punđu, i sav taj čudni i tako daleki svet koji sadašnje nesposobne političke elite pokušavaju da negiraju, ismeju i omalovaže, Jovankina bitka za život u Kliničkom centru Srbije, odjeknula je kao bomba u regionalnim i svetskim medijima.

Telegrami podrške i buketi cveća stizali su svakodnevno u beogradsku bolnicu, gde je pod specijalnim nadzorom, najmisterioznija žena druge polovine 20. veka, vodila svoju poslednju ofanzivu.

Kao u finalu velike ljubavne, istorijske i špijunske drame, Jovanka je stigla u bolnicu gotovo na samrti, u svojoj 88. godini, potpuno zapuštenog zdravlja (rođena je 7. decembra 1924. godine). 

Toliko je bio star i njen muž, kada je preminuo u Kliničkom centru u Ljubljani, 1980. godine.

Kao da je vremeplov vraćen 33 godine unazad: konzilijum vrhunskih lekara u Beogradu obaveštavao je naciju o zdravstvenom stanju Jovanke Broz, a dopisnici iz regiona i celog sveta, slali su prognoze o mogućem ishodu bolesti nekadašnje prve dame, a i po njenoj smrti kopaju po detaljima njenog nadrealnog života, koji, kako vreme teče, ponovo poprima obrise političke misterije najvišeg ranga.

Posle tri decenije, koliko je provela u kućnom pritvoru, pod nadzorom najpre jugoslovenske, a potom srpske tajne službe, najmoćnija žena Jugoslavije, posle smrti njenog supruga, pretvorila se u zatočenicu zapuštene vile na beogradskom Dedinju, gde je pod naoružanom pratnjom misterioznih obaveštajaca, tadašnji komunistički, vojni i obaveštajni vrh, bez ikakvog suđenja i presude, sproveo i stavio pod ključ. Te noći, nekoliko meseci posle Titove smrti, odveli su je u spavaćici.

Tada je mislila da je sprovode na streljanje, dok je njenoj sestri zaprećeno da će je ubiti, ako progovori išta o tome. Oduzeta joj je sva imovina, oduzeta su joj sva lična dokumenta. Pokušali su da joj oduzmu i prijatelje. Samo joj nisu oduzete uspomene.

Ona je bila poslednji arhivar i zadužbinar SFRJ, zemlje koja je do kraja sedamdesetih godina, ekonomski bila bogatija od mnogih današnjih članica EU.

Pitao sam se zato, sećajući se da sam se Titovoj smrti prilično radovao, jer smo gubili mnoge časove u osnovnoj školi – za razliku od starijih koji su organizovano puštali suzu – odakle se crpi toliki medijski i politički značaj iz sudbine jedne zaboravljene starice, držane iza sedam brava i iza sedam beogradskih gora.

Jovanka puni naslovne strane svetskih medija, politički establišment Srbije razmatra načine kako da joj se država dostojno oduži, kako bi joj, makar posle smrti, povratili status prve dame jedne nepostojeće zemlje.

Ali, ponavljam pitanje zašto je sa toliko emocija, poslednja bitka Jovanke Broz pogađala običan svet u svim bivšim republikama i pokrajinama. I, dedukcijom, lako dolazim do rešenja: Podseća li vas, drage i dragi moji, vaša sudbina, na Jovankinu?

Hajde da vidimo, zašto sam u pravu.

Osećate li da ste živeli nekada kao kralj ili kraljica, poput nje, a potom ste sve izgubili i za jednu noć pretvoreni u roba, u nepostojećem sudskom procesu, zarobljeni od nevidljivih čuvara? Sećate se, naravno, da ste nekada „boinzima” Jata putovali na more kao običan radnik, ali najmanje na dve nedelje, ne osećajući da će to naročito uzdrmati vaše finansije? Sećate li se kako ste zidali svoje male vikendice-dvorce, da imate gde da leškarite vikendom, posmatrajući kako vaša dečica trčkaraju vašim rančem, dok ste vi, sigurni u svetlu budućnost, znali kako ćete ih jednog dana zaposliti, kako će i oni nastaviti takav bezbrižan život, jer su vaspitavani da budu baš to – samo obični ljudi.
Potom su nas nove mesije ubedile kako je to sve bila laž i sve nas redom, kao u Markesovom klasiku „Sto godina samoće”, prepustili razarajućem samouništenju. I, kao jugoslovensko pleme, bez mozga, porekla i budućnosti, ma kako nam se prezime završavalo i ma kako se Bogu molili, mi nismo imali drugi izbor, nego da posmatramo kako se, što bi rekli beogradski mangupi, masovno „samoubijamo”.

Slično se dogodilo sa Jovankom...

СВЕДОЧАНСТВО - Јованка Броз је знала ко ради на распаду СФРЈ

Она је схватала да се припрема распад Југославије и знала је ко су главни инжењери радова на демонтажи „балканске златне земље”, која је представљала последњи бедем за нарастајуће национализме. 

Почетком осамдесетих година, када се увелико одвија заплет разбијања Југославије, делови расцепканог југословенског руководства, ти мали, комунистички кнезови који ће се, након крвавог грађанског рата, прогласити за шефове новонасталих држава, покрећу механизам катастрофе. Јованка је тада имала статус недодирљиве, каприциозне Титове супруге, жене која од највећих лидера 20. века, лично није упознала само Мао Цедунга. Ко данас још дише, а може да свету исприча своја сећања из разговора са Черчилом, Кенедијем, Хрушчовим, Никсоном, Краљицом Елизабетом, римским папама, Насером, Садатом, Јасером Арафатом, Фиделом Кастром, Индиром Ганди, Гадафијем...?

Ко данас може да сведочи о дружењима са Ричардом Бартоном и Елизабет Тејлор, о испијању еспреса на Брионима са Софијом Лорен, о шетњама са Орсоном Велсом?   

Као жива енциклопедија унутрашње и спољње политике Југославије, у ушанченим републикама које су се спремале за сецесију, Јованка је средином седамдесетих година препозната као један од најснажнијих интегративних фактора земље. Она, виолентна Српкиња, личанка, потпуковница ЈНА, удата за маршала светског или белосветског реномеа, којег су већ раздирали болест и друг Алцхајмер, што је већ почео да залази у њихове дворе.

О планском разбијању њиховог брака, сведочио је лично фотограф светског реномеа Иво Етеровић, који је крајем шездесетих и седамдесетих година снимао фотографије Тита и Јованке за светски ексклузиван фото-албум о њиховом заједничком животу. Сплићанин Етеровић је преминуо у Београду, ту је и сахрањен, као један од последњих примерака изумрле лозе „југословенчина”, али је до своје смрти остао веран Јованки Броз. У неколико исповести, посведочио је како је кључни задатак разбијача Југославије био тај, да се Јованка Броз на све могуће начине удаљи од Тита. Или Тито од Јованке, свеједно. Шјор Иво је био човек од несумњивог интегритета: када је истекао његов уговор са Титом, до своје смрти, био је лични фотограф – римског папе! Онако како је својим телеобјективом нишанио у Тита и Јованку, на исти начин је лоцирао доскорашњег светог оца Бенедикта Шеснаестог, остављајући савршене фотографије поглавара Ватикана у фасциклама београдске надбискупије.

Етеревић ми је говорио како је у Љубљани, бројећи своје последње часове, Тито бунцајући изговарао Јованкино име, иако су неколико година живели раздвојени. И она је до смрти помињала Тита, па би се, у јефтиним љубавним романима, њихова романса могла назвати – љубављу за сва времена.

Делећи постељу са Титом, она је делила и најсуптилније државне тајне. Она је схватала да се припрема распад земље и знала је ко су главни инжењери радова на демонтажи „балканске златне земље”, која је представљала последњи бедем за нарастајуће национализме. Према њеној исповести, кључни људи су били свемоћни шеф УДБЕ, словеначки комунистички функционер Стане Доланц и министар одбране генерал Никола Љубичић, кључни српски кадар у највишим сводовима југословенске моћи. Два најјача човека после Тита, који су управљали механизмима тајне и јавне силе СФРЈ, сматрали су да је највећи унутрашњи непријатељ земље, заправо – Титова супруга! О томе сведочи 50 седница Председништва СФРЈ, Председништва ЦК СКЈ и седница фамозног Савета за заштиту уставног поретка, на којима је искључиво разматран „случај другарице Јованке”. Касније је једна њена рођака на Бувљој пијаци, наводно, у Београду, пронашла те стенографске белешке, које су се показале веродостојним, што овој причи, као што нам и сличи, даје гротескни тон. 

Дворска посттитоистичка екипа комунистичких лордова, схватала је да ће, после његове смрти, као могућа наследница, фигурирати челична леди из маршаловог брачног кревета. Јер, ако је толике деценије Јованка умела да држи поред себе на узици несташног Тита, који је пре ње јурцао за младим партизанкама више него Вермахт и домаћи издајници заједно, дворјани су лако дошли до закључка да би прва дама могла у евентуалној политичкој комбинаторици наследити Тита. Нарочито због њених личних познанстава са лидерима широм света.

Зато јој смештају игре: проглашавају је, најпре, српском националисткињом, која је, наводно, са српским генералима (чуј, српским, поред Љубичића), спремала војни пуч и преузимање контроле српских кадрова у Југославији. Потом је пуштена прича да је она заправо совјетска шпијунка, убачена у Титов кревет како би одатле шаптала нежне приче Москви.

Да, то би све заиста можда и било могуће, да се играч попут Тита, везивао на леђа. Али, историјски факти и сведоци којима се одвезао језик, сада потврђују да је Тито заиста волео Јованку Броз, жену која је наслућивала и противила се распаду Југославије.

И, она у томе није успела. Зато је једне кишне ноћи, у спаваћици пребачена у стару трошну вилу на Дедињу, без грејања. Потом су јој одузели сва лична документа, како не би напустила земљу. Потом су јој одузели пензију, као потпуковнику и носиоцу Партизанске споменице.

Зашто? Шта то свет није смео да зна, а што је знала Јованка? Зашто нам се чини да, када се погледамо у огледало, имамо утисак да су нам уши нешто веће? И да те уши личе на магареће. Да ли ту генетску промену да смо од људи претворени у магарце, не смеју да сазнају виртуелни Југословени и остали народи и народности? Да ли је то последња Јованкина тајна коју језаувек однела са собом и поделила је са човеком кога је искрено волела?

JEDINI TV INTERVJU - Jovanka Broz pred kamerama 1975. (VIDEO)

Na prste se mogu izbrojati izjave Jovanke Broz pred kamerama. Jedan kratki intervju urađen je 1975. godine, po otvaranju dečijeg sela u Sremskoj Kamenici.

Izjavu je snimila za Radio-televiziju Beograd, mlada novinarka Mira Adanja Polak. Jovanka Broz bila je veoma raspoložena i srećna, jer je upravo ona, u prisustvu mališana i osnovaca otvorila dečiji kamp.

- Nosim veoma dobre utiske. Mislim da su stvoreni svi uslovi za normalan život i školovanje dece. Nadam se da će ovo postati model i za otvaranje ostalih dečijih sela u našoj zemlji - rekla je tada Jovanka.

Jedini TV intervju Jovanke Broz (1975)

VIDEO - ŠESTA LIČKA VERNA DO GROBA: Ko su hrabri saborci Jovanke Broz?

Veza Šeste ličke proleterske divizije i prve i jedine dame SFRJ datira još iz 1944. godine i čuvenog Desanta na Drvar, kada su Ličani herojski spasili voljenog maršala

LIČANI VERNI DO GROBA! Jovanku Budisavljević Broz na večni počinak uz pesmu “Bela ćao”, pored mnogobrojnih prijatelja i rodbine, ispratili su i njeni sabornici iz Šeste ličke proleterske divizije, koji su i nakon toliko godina ostali verni svojoj Joki.

Pripadnici Šeste ličke proleterske divizije došli su ispred Kuće cveća da odaju počast “ratnoj drugarici” i bili su posmrtna straža pored kovčega.

– Ličani i Šesta lička spasili su Tita u Drvaru, a drugarica Jovanka je kao Ličanka uvek tesno bila povezana s ovom jedinicom. Ona je velika žena i moj ratni saborac i kao takvu sam došao da je ispratim. Uvek sam joj bio odan, jer znam šta je ona za nas Ličane značila – kaže R. Rajić (87), borac ove slavne divizije.

Prema dokumentima nastalim u toku rata (izveštaji o brojnom i nacionalnom sastavu partizana), objavljenim nakon rata u Zborniku dokumenata, tom V, knjiga 30, nacionalni sastav divizija nastalih na tlu Hrvatske kaže se da je “Šesta lička bila sastavljena uglavnom od Srba, a njih je u toj jedinici bilo čak 96 odsto”.

Mnogi komunistički lideri plašili su se veze Jovanke Broz i srpskih generala iz Like, a trn u oku im je bio Đoko Jovanić, pa su Stane Dolanc i Nikola Ljubičić, prema tvrdnjama same Jovanke, izmislili da njih dvoje organizuju puč i prevrat u SFRJ.

U pripremanje puča, prema nezvaničnoj verziji, zajedno s Jovankom Broz bio je umešan general Đoko Jovanić, koji je bio njen ratni komandant i zemljak, Ličanin.

Da je “lička veza” uvek bila jaka u SFRJ govori u prilog i činjenica da je Jovanku Broz u “Maršalat” Titu lično doveo Aleksandar Ranković na preporuku generala Đoke Jovanića.

O Jovanki Broz i njenoj vezi s Ličanima, državne Službe bezbednosti vodile su tajni dokument, s kojim je bilo upoznato i Predsedništvo SFRJ, a nazvan je prosto “Analiza”, tvrdi za naš portal jedan od bivših članova Kontraobaveštajne službe (ime poznato redakciji).

– “Analiza” nabraja suštinu i genezu Jovankinog sukoba s većinom u partijskom i državnom vrhu, pogotovo s trojkom Ljubičić – Dolanc – Stambolić. Reč je o knjizi od 212 stranica s dva priloga od 15 i 5 stranica. U tom dokumentu članovi ondašnjeg Predsedništva SFRJ, rukovodioci Jugoslavije duže ili kraće vreme i posle Titove smrti, na Jovanku Broz bacali su se blatom – tvrdi on.

Poslednju počast Jovanki došla je da oda i Joka Raišić, pukovnik u penziji, koja ima 91 godinu, a na grudima je ponosno nosila ordenje koje je dobila u ratu. Ona Jovanku zna iz partizanskih dana.

– Bile smo u istoj diviziji, a kako su zahtevali uslovi premeštali su nas iz brigade u brigadu, sretale smo se, ali nije bilo puno vremena za druženje – priseća se ratnih dana Raišić.

Jovanka je, dodaje, bila prava lepotica, a pamtiće je kao veselu, hrabru i posebno brižnu za ranjene drugove.

Nekadašnji šef Udbe Jovo Kapičić kaže da je nekoliko ljudi koji su verovali da Tito neće dugo živeti gledalo u Jovanki opasnost.

– Jovanka je svojim poreklom bila vezana za određene generale JNA, poput Đoke Jovanića i drugih, koji su mogli da izvedu puč i dovedu je na vlast. Bila je poštovana kao borac, član Vrhovne komande, ali i kao supruga jednog velikana. Samim tim, smatrali su da bi Jovanka posle Titove smrti mogla da preuzme vlast, a bilo je takvih primera da su posle smrti državnika na vlast dolazile ćerke ili žene, i to u zemljama s kojima smo bili bliski. Indira Gandi je tako došla na vlast u Indiji – priča Kapičić.

Saborci o Jovanki Broz VIDEO:

Jovanka Budisavljević je rođena 7. decembra 1924. selu Pećanima u Lici, od oca Miće i majke Milice kao drugo dete u porodici. Sa 17 godina je stupila u Savez komunističke omladine Jugoslavije.

Godine 1943. tokom Drugog svetskog rata ranjena je u nogu i razbolela se od tifusa, a te godine joj je poginuo brat Maksim i umro otac.

U 21. godini je dobila dva “ordena za hrabrost”, a takođe je i nosilac Partizanske spomenice 1941.Josipa Broza Tita je upoznala prilikom nemačkog desanta na Drvar 1944. godine.

TAJNA PISMA JOVANKE BROZ IZ KUĆNOG PRITVORA: Čim je Tito umro, počeli su da prete!

Novinarka Željka Godeč, istražujući zamršenu sudbinu velike materijalne ostavštine Josipa Broza Tita, koja je još 1984. proglašena državnom tajnom, te se do danas ne zna ni kolika joj je vrijednost ni komu zakonski pripada, dobila je uvid u intimne bilješke njegove udovice Jovanke nastale tri godine pošto je jugoslavenski predsjednik umro.

Dosad neviđene, čuvane u najvećoj tajnosti, one otkrivaju što je nekadašnja prva dama proživljavala od trenutka kad joj je rečeno da Tito umire do časa kad su je brutalno izbacili iz rezidencije te šta se dogodilo s brojnim dragocjenostima predsjedničkoga para.

“Čula sam od jedne svoje ratne drugarice da je Tito napisao jednu oporuku i dao da se umnoži u osam primjeraka. Predao ju je drugu Kosti Nađu (generalu armije) kad je ovaj bio u Igalu zbog neke konferencije SUBNOR-a koja se tamo održavala. U tom dokumentu je Tito, pored ostalog, odredio da ja lično vodim računa o svim stvarima koje poslije njega budu ostale jer ću ja to najbolje znati, umjeti i htjeti. Čula sam isto tako da je poslije toga došao Stane Dolanc (šef jugoslovenske tajne policije i član Predsjedništva SFRJ) kod Nađa i zaprijetio mu da slučajno ne izađe s tim dokumentom jer će se gadno provesti. Poznavajući Tita toliko godina, živeći s njim više od 35 godina, imajući u vidu naš brak i naše odnose sve do ovog strašnog i ponižavajućeg kraja, uvjerena sam da je Tito i ostavio takvu oporuku. Isto tako znajući Dolanca i njegovu ulogu u svim našim – i Titovim i mojim – mukama zadnjih godina, sklona sam da povjerujem da je i prijetio Nađu…”

Tako je u junu 1983. godine pisala Jovanka Broz povjerljivoj osobi čiji smo identitet, radi njene bezbjednosti, obećali zaštititi. Jovanka je molila za pomoć da se nakon trogodišnje agonije na dnevni red stavi pitanje njene egzistencije i nasljedstva, a Globus je tu korespondenciju ekskluzivno dobio na uvid i tako rekonstuisao dio tog najdužeg i najzamršenijeg procesa u bivšoj Jugoslaviji koji svoj epilog još nije dobio.

Ne samo da se problem nasljedstva Brozovih u 33 godine nije pomaknuo s mrtve točke nego je sasvim opravdana bojazan Titovih nasljednika da neće doživjeti satisfakciju jer je većina Titove vrijedne imovine – pokradena i nepovratno izgubljena.

Ili, kako to tvrdi, Titov unuk Joško Broz, sin Žarka Broza, nakon nebrojenih posjeta državnih komisija, u Užičkoj 15, nakon Titove smrti ostao je samo – krš i lom.

U posljednje 33 godine popisi Titove imovine misteriozno su nestajali, baš kao i stvari i predmeti s njega. Jovanka je uporno odbijala potpisati dokumente o Titovoj imovini i svojem nasljedstvu. Nije ih htjela potpisati zato što ih je smatrala krnjima. Ili zato što su je tjerali da se odrekne imovine. Odnosno, kako je zapisala, “nema stvari kojih treba biti u tim spiskovima. Oni meni uvijek zadrže 5-10 stvari. Obično, ne uvijek, to su stvari veće vrijednosti. Ili niko ne zna gdje je to što ja tražim ili je opet neka njihova komisija zaključila da to uđe u muzejsku zbirku ili da su to kustosi rasporedili u prostorije dostupne publici”.

Oporuka s početka teksta nikad nije pronađena. Kao niti jedna druga. Tito je, formalno-pravno, umro bez oporuke. Kao predsjednik Jugoslavije u svojim je govorima znao reći kako će sve što ima ostaviti državi.

“Da je Tito kad su mu amputirali nogu rekao – sve moje ostaje državi, to bi vrijedilo. Ali, Partija nije imala nikakvih dokaza za to. To što je Tito pričao dok je bio u naponu snage, to se ne računa kao oporuka 15 godina poslije. I danas ima živih ljudi koji bi mogli posvjedočiti da je Tito govorio da su slike njegove, nije Tito bio nimalo naivan”, rezolutno Globusovim novinarima tumači Toma Fila, bivši advokat Jovanke Broz, piše Globus.