POKLONIO SE MARŠALOVIM SENIMA: Kastrov prijatelj obišao druga Tita! (VIDEO)

Kuba i dalje voli Tita - Treći čovek Kube polaže venac u Kući cveća najvećem sinu naših naroda i narodnosti

Esteban Lazo Hernandes, predsednik Narodne skupštine narodne vlasti Republike Kube i lični prijatelj porodice Kastro, boravi u Srbiji, a posetu Beogradu otpočeo je obilaskom groba svog komunističkog druga Josipa Broza Tita.

Predsednik kubanske skupštine Hernandes doputovao je u subotu u diplomatsku posetu Beogradu, ali pre zvaničnih susreta, koje će imati sa zvaničnicima Srbije, otišao je na grob doživotnog predsednika SFRJ, lidera Komunističke partije Jugoslavije i druga Fidela Kastra Josipa Broza Tita.

On je po sletanju u Beograd tražio da mu se organizuje poseta Titovoj večnoj kući, kako bi mogao da se pokloni i oda počast velikom borcu za komunističke ideale.

- Hernandes je u Srbiju doputovao 25. juna i u njoj će boraviti tri dana, a jedna od velikih želja mu je bila da poseti Titov grob, što je juče i učinio - kaže naš dobro obavešten sagovornik.

Inače, zanimljivo je da je prilikom posete lidera SFRJ Josipa Broza Tita Havani 1979. Hernandes bio jedan od članova delegacije za doček druga iz Jugoslavije, kada je imao priliku i da lično upozna maršala iz Beograda.

Nije tajna da je na Kubi Tito jedan od omiljenih likova i da je možda najveći aplauz ikada dobio baš na sastanku u Havani. Hernandes je kao funkcioner Komunističke partije Kube bio prisutan tada i tu je i video Josipa Broza, koji je tada važio za jednog od najmoćnijih ljudi sveta, a to predsednik kubanske skupštine veoma dobro pamti.

Esteban Lazo Hernandes je funkcioner Komunističke partije Kube i lični prijatelj porodice Kastro, rođen je 1944. godine, a na mesto šefa kubanskog parlamenta izabran je 2013. godine.

AMERIČKI PLAN: BOMBARDOVAĆEMO SIRIJU KAO I JUGOSLAVIJU !

Američki list „Njujork tajms“ ima uvid u tekst dokumenta Stejt departmenta, u kome se traži da se trupe sirijskih vlasti bombarduju po jugoslovenskom scenariju. 

Sredili su tu istu Jugoslaviju, Libiju, Avganistan i Irak… Što sad ne bi dokrajčili i Siriju?

Prošle nedelje se saznalo da je pedeset zvaničnika američkog Stejt departmenta potpisalo interni memorandum kojim se poziva da se započne bombardovanje snaga zvaničnog Damaska. Oni kažu da je to jedini način borbe protiv Islamske države i postizanje mira u Siriji.

Zvanični predstavnik Stejt departmenta Džon Kirbi potvrdio je postojanje peticije, međutim, nije otkrivao detalje, rekavši samo da ga rukovodstvo razmatra.

– Vidimo smisao u aktivnijoj vojnoj ulozi SAD u Siriji na osnovu razumne upotrebe daljinskog oružja i oružja iz vazduha, što bi moglo da doprinese i pomogne usmereniji i agresivniji diplomatski proces pod rukovodstvom SAD – piše u pismu koji navodi list.

U komentarima lista o dokumentu objašnjava se da se pod „oružjem na navođenje“ posebno podrazumevaju krstareće rakete, koje se mogu lansirati sa velike udaljenosti, što ne bi omogućilo trupama sirijskih vlasti da odgovaraju na takve napade.

Upravo tako je koalicija NATO-a na čelu sa SAD postupila za vreme operacija u Jugoslaviji 1999. godine, čime je naterala vlasti zemlje da započnu politički dijalog, koji se završio proglašenjem nezavisnosti Kosova.

– Neki smatraju da je takvo poređenje netačno zbog aktivnog učešća Rusije i Irana u ovom ratu u Siriji i sugerišu da bi te zemlje mogle da pojačaju svoje aktivnosti za podršku sirijskim trupama čime bi neutralisale američki napade – komentarisao je situaciju novinar lista Maks Fišer.

U zatvorenom pismu zaposlenih u Stejt departmentu ima ukupno deset tačaka u kojima se obrazlaže potreba napada na vlasti Sirije za prestanak građanskog sukoba u zemlji, rešavanje humanitarnih problema, povratak izbeglica, kao i borba protiv Islamske države. Ovo poslednje se objašnjava činjenicom da bi napadi SAD mogli da zaustave napade sirijskih trupa na snage opozicije, koja će moći da se usmeri na borbu protiv džihadista.

IGOR MANDIĆ: Hrvatska je promašen projekt šovinističkih elita

Ako je Hrvatska stvorena u nacionalističkoj euforiji 90-ih, onda moramo biti svjesni da su temelji truli i da se njima uzaludno pokušava graditi, nadograđivati sve dok se netko ne sjeti da bi trebalo cijeli taj projekt zaključati i srušiti, kaže Igor Mandić

Igor Mandić je neumoran. Pa ako nije riječ o nekoj novoj autorskoj knjizi kojom će redefinirati žanr memoarske proze u Hrvatskoj i pokrenuti lavinu sličnih pokušaja svojih kolega, onda će barem sakupiti neke tekstove i objaviti ih u knjizi. Ovaj put to su čak dvije knjige u jednoj: »Zauzeto, Hrvat!« zbirka je kolumni objavljivanih u tjedniku Novosti, a »Sloboda lajanja« zbirka je tekstova objavljivanih u raznim novinama od 1990. do 1993. godine.

    Razgovor u kojem ćemo se dotaknuti i Miroslava Krleže, Hrvatske kao propalog biznis projekta šovinističkih elita, Europske Unije, HRT-a ili tematizirati ulogu intelektualca danas u društvu počinjemo pitanjem zašto dvije knjige u jednoj. 

    – Dvije muhe jednim udarcem! Iz praktičnih razloga da ne dijelim te dvije cjeline koje same po sebi ne bi bile dovoljno opsežne za knjigu, a kako su mi se ti materijali nagomilali smatrao sam neophodnim objaviti ih, pa sam smislio knjižarski štos, naopako postavio dvije polovice knjige. Tko ne voli jednu, neće voljeti ni drugu polovicu, jer ona je otprilike tako složena da je mogu zamrziti i jedni i drugi, koju god polovicu čitali. Ili zavoljeti. 

    A zašto? One se sastaju na sredini zbog knjižarskog uveza... Ali one se doista i sastaju u raskrinkavanju nacionalističko-kulturoloških mitova na ovim prostorima.

    – Jest, apsolutno, s jedne strane imamo kritiku totalitarnog soc-komunizma u »Slobodi lajanja«, a s druge obranu nekih ljudskih prava jedne manjine u Hrvatskoj također protiv jedne nacionalističke zagriženosti. Dobro ste primijetili. 

   Opasno krležijanstvo

Antinacionalizam i antiklerikalizam svakako su dobar poticaj za priču o jednoj nedavnoj velikoj, debeloj obljetnici – 30 godina od smrti Miroslava Krleže. Na toj ste obljetnici u HDP-u, koji je jedini organizirao življi skup na temu Krleže, imali jedan naslovom provokativan istup u javnoti: Povratak krležijanstvu. No taj povratak za vas ipak nije moguć. Zašto?

– Pa bitno su promijenjene okolnosti onakvog krležijanstva koje je postojalo u vrijeme Krležinog djelovanja do 2. svjetskog rata. I onoga poslije, kada je on prerastao u kult i mit. Od 90-ih ti su se odnosi bitno promijenili i preuzeti na sebe obavezu totalnog krležijanstva je nemoguće. Zato što kad bi se uopće našla osoba koja bi gajila krležijansku potenciju otpora prema svemu i svakome to bi bila jedna samoubilačka akcija. Ja mislim da Hrvatska odbija krležijanstvo, u punini značenja tog pojma. Tko god se i danas usuđuje nasljedovati neke od obilježja krležijanskog temperamenta misli i ideja vrlo se teško probija i nailazi ne velike otpore. Jer inertnost naših institucija i uskogrudnost javnog mnijenja je još tolika da je krležijanstvo strašno opasno. Zato to nije ni moguće ni poželjno, jer krležijanstvo bi nas razdrlo. Bila bi to prava teroristička bomba.    

    Što mislite o poruci ministrice kulture Andree Zlatar kulturno-umjetničkim institucijama da su zakazale u obilježavanju ove obljetnice kad su se poduzele komemorativnih sastanaka, kao da Krležino djelo nije živo?

    – Gospođa ministrica je dobro primijetila, ali sad je već kasno. Obljetnica je propuštena. Ali uskoro će biti obljetnica rođenja, pa se DHK prijeti da će nešto napraviti, a ja sam član i tog društva. 

    

– Pa ovdje imamo tu nemoguću situaciju da na silu održavamo jedan konstrukt koji se zove Hrvatska. Dokazano je taj projekt propao jer su na vlasti ili nesposobnjakovići ili lopovi, ili mediokriteti ili kriminalci. To je dokazano, samo treba napraviti još jedan korak pa se zapitati čemu nastaviti taj nemogući uzaludni trud. Jer ako je Hrvatska stvorena u nacionalističkoj euforiji 90-ih godina kao jedan biznis projekt šovinističkih elita, onda moramo biti svjesni da su temelji truli i da se na tim trulim temeljima uzaludno pokušava graditi, nadograđivati, stavljati nove skele, žbukati iznova fasadu dok se netko ne sjeti da bi trebalo cijeli taj projekt zaključati i srušiti. Ovo zvuči možda malo previše dešperatno, presminono za jednu malenkost kakva sam ja. 

    Hrvatska se danas trese kao alkoholičar u apstinencijskoj groznici. Zna da ne smije piti i da ga to vodi u propast, a u toj groznici razdiru ga bolovi i muči se da bi za neko izvjesno vrijeme ponovno pao u svoju staru zamku. Reći ću nešto što je možda uvredljivo i za vlast i za opoziciju, ali Hrvatska je promašen projekt, nažalost. Kao što je bio promašen projekt kvislinške Endehazije tako je promašen i projekt neoustaške tuđmanovske Hrvatske. Zadao je osnovne obrasce društvene pokvarenosti i od tada se na njima pokušava graditi neke smjene vlasti koje nisu doprinijele ništa. Jer nemamo dovojno elita koje su u stanju društvo držati na okupu. Sve propada, sve institucije su otišle dođavola, sve je rasprodano, pokradeno, darovano, i čemu nastavljati uzaludni trud.     

PLATI ILI CRKNI ! MANDINO SRCE TO NIJE MOGLO DA IZDRŽI !

OVO JE CRVENI ALARM ZA OBIČNOG ČOVEKA NA SVIM JUGOSLOVENSKIM PROSTORIMA DA SE PROBUDI I DA KONAČNO STANE NA PUT LIHVARSKO-REKETARSKIM BITANGAMA, POPULARNO NAZVANIM IZVRŠITELJI,  I DA PRIMORAMO MARIONETSKE VLADE DA STAVI IZVAN ZAKONA REKETARSKU INSTITUCIJU IZVRŠITELJ !

Просечан гледалац, од којих понеки још верују да у телевизору живе мали људи, у глумцима види виша бића, недодирљива и неосетљива на муке свагдашње народа овдашњег.

До момента када неко од тих виших бића напусти ову долину суза и док се не открије да су и она делила овоземаљске патње и невоље.

– Aј у сто марке да ћеш да преживиш – каже један од актера филма „Лепа села лепо горе“.

– Много је, куме… – одговара самртник.

Милорада Мандића Манду нису сахраниле ни марке, ни еври, којих у прескупој Србији, брале, никад доста, већ швајцарски франак, симбол зла и страдања за хиљаде људи на које су их, као неизлечиве наркомане, навукле овдашње банке.

Лихвари који до профита газе преко лешева, уз саслужење државе, на папиру задужене да од тих и таквих зеленаша бране неуке и неопрезне, и даље сеју смрт и безнађе. И томе се крај не види јер су банке дошле у Србију под једним условом – да буду недодирљиве и да Јоргованке и њој слични жмуре док пљачкаши без фантомки, у скупим оделима, отимају и црно испод ноката.

Да ли ће прерана Мандина смрт, са јасним кардио-кредитним узроком, померити нешто с мртве тачке, да ли ће се коначно јавност дићи и натерати покровитеље разбојничке банде да јој стане на пут?

Тешко, богами…

Много ће се још суза пролити, многи ће још у црно бити завијени док народу не пукне филм и прекине ову бездушничку работу.

Чак је и остатак овог јадног Балкана решио да стави тачку на пљачку. Хрвати су први лупили банкаре по прстима и стали на страну својих грађана, завриштали су у моменту ментори из Брисела, али су временом занемогли и заћутали.

И Босна, више протекторат него држава, где странци и туже и суде, нашла је решење како би испод мача немилосрдног банкарског система извукла главе на дрогу звану швајцарац навучених људи.

У Србији – ћуте, у Македонији исто, у Словенији исто.

Срби – ћуте, Македонци ћуте, Словенци ћуте. Докле ?!?

Грцају и плаћају. Плачу и плаћају. Продају све што имају и плаћају. Копају себи гроб без дна, у који ће их положити кад им исцеде и последњу пару, кад затру и будућност њихове деце.

Ћуте и јавне личности, а за њихове огорчене и очајне притужбе медији баш и немају нарочитог слуха. Кога занима прича у којој нема голих гузица, надуваних сиса, слупаних кола од стотину хиљада евра, баснословних рођендана и провода на Малдивима?

Ово је време медија кроз ружичасте наочаре, са троструким филтером кроз који не може да прође мука свакодневна, беда обичног света, а поготово нешто што би мирисало на оптужбу на рачун државе или, не дај боже, Вође.

Манди је, кажу њему блиски, плата управника позоришта била премала да покрије паклену швајцарску рату. Рукама, ногама и ноктима се борио да преживи с породицом, распадао се од стотине послова, које је, додуше, радио с љубављу, али срце није могло да га испрати.

Маћеха Србија, тачније њена одрођена, осиона и бездушна власт, пред своје поданике поставила је само један услов: плати, или цркни!

BUGARI ODBILI NATO: Nećemo rat u Crnom moru

Bravo za bugarskog premijera! Dosta je bilo hladnog rata, zveckanja oružjem i amero-fašističke dominacije! Ljudima treba omogućiti da napreduju i žive u miru !

Premijer Bugarske Bojko Borisov izjavio je danas da njegova zemlja ne planira da se pridruži predloženom planu za jačanje prisustva NATO snaga u Crnom moru, jer ne želi rat u regionu


Premijer Bugarske Bojko Borisov izjavio je danas da njegova zemlja ne planira da se pridruži predloženom planu za jačanje prisustva NATO snaga u Crnom moru, jer ne želi rat u regionu.

Prethodno je ministar odbrane Ukrajine Stepan Poltorak rekao da je Kijev spreman da se pridruži zajedničkoj crnomorskoj grupaciji Rumunije, Bugarske i Turske, ako ona bude bila stvorena.

Uvek sam govorio da u Crnom moru želim da vidim ribarske brodove, jahte i kruzere sa turistima, a ne vojna dejstava. Nije mi potreban rat u Crnom moru, rekao je Borisov, prenosi Sputnik.

Očekuje se da će pitanje jačanja prisustva NATO snaga u Crnom moru ponovo biti razmatrano u julu na samitu Alijanse u Varšavi. 

MANDA ĆE ŽIVETI U NAMA: JEDANAEST NJEGOVIH ULOGA ZA SVA VREMENA (VIDEO)

LEGENDE NE UMIRU !

POGLEDAJTE IMPRESIVNU VIDEO KOLEKCIJU NJEGOVIH ULOGA

Svojim talentom uveseljavao je široke narodne mase, a mi smo izabrali 11 uloga koje su obeležile srpsku kinematografiju.

1. "Selo gori, a baba se češlja", uloga Milašina

2. "Lepa sela, lepo gore", uloga Viljuške

3. "Mrtav 'ladan", uloga Radovana

4. "Tri palme za dve bitange i ribicu", uloga Tereze

5. "Kupi mi Eliota", uloga Mon Blana

6. "Točkovi", uloga Milete

7. "Rat uživo", uloga Ace

8. "Ringeraja", uloga Pop Pere Macuzića

9. "Pljačka trećeg rajha", uloga Podbadača

10. "Mi nismo anđeli 3", uloga telohranitelja

11. "Ivkova slava", uloga Kurjaka

ALBANAC SA KOSMETA: ČAK JE I MILOŠEVIĆ BIO BOLJI OD OVIH BITANGI! (VIDEO)

"Bio je bolji, da je*em sto majki i na ova vlast i svima tamo u Prištinu !"

Težak život Albanaca na Kosmetu doveo je do velikog nezadovoljstva, pa čak i do toga da hvale Slobodana Miloševića.

Teška ekonomska situacija, korupcija, bezakonje, nezaposlenost, male plate... Ništa to nije novo što se tiče Balkana, ipak to je priznao i jedan Albanac u televizijskoj anketi!

Ovaj čovek je u izjavi za RТS rekao da nа Kоsmеtu mnоgi Albanciјоš žаlе zа srpskоm držаvоm, sеćајu sе kаdа su bili zаpоslеni u vrеmе vlasti Slоbоdаnа Мilоšеvićа i bеsni su nа sаdаšnjе svоје pоlitičаrе:

MAKEDONIJA - RAJ ZA STRANE INVESTITORE I PAKAO ZA RADNIKE !

Makedonija – zemlja jeftinih radnika! 

Vlast u Skopju se ne libi da time privuče strane investitore i još ih nagradi bogatim subvencijama

Skromno odeven i vidno premoren. Izgleda kao da gazi petu deceniju života, a u stvari ima tek 35 godina. Goran mora da porani kako bi uhvatio fabrički autobus koji ga svakog jutra vozi do radnog mesta. Živi u Velesu, ali radi u blizini Kavadaraca, u pogonu nemačkog Drekslmajera, velikog proizvođača delova za automobile. Goran radne dane provodi na nogama – čekajući autobus, stojeći u njemu jer su sedišta zauzeta, u pogonu fabrike gde može da predahne samo tokomdvadesetominutne pauze. Vešte ruke se staraju da elektronika koja će biti isporučena Mercedesu bude besprekorna i na kraju ugrađena u automobile koje će voziti neki srećniji ljudi. Goran o Mercedesovom modelu može samo da sanja.

„Naporno je, ali mora da se gura. Nemam izbora. Ceo dan sam na nogama za 180 evra mesečno. Za rad vikendom ili praznicima se dobije nešto sitno preko toga. Fizički izdržavam, ali, da Vam kažem, psihički već popuštam. Ubija me što sam pod stalnim pritiskom da ispunim zadatu normu. Radi se u jakom tempu, ne mogu da shvatim čemu to forsiranje. Kažu, nemačka firma, a Nemac hoće kvalitet – ali pod kakvim uslovima!?“, čudi se Goran.

Ovaj čovek je jedan od retkih koji su spremni da progovore o izrabljivanju u fabrikama koje strani investitori vode u Makedoniji. Zato ćemo ga i dalje zvati Goran i nećemo otkriti njegov pravi identitet. Uveren je da bi bilo korisno javno, imenom i prezimenom, progovoriti o neljudskim uslovima rada – ali strah od gubitka posla je jači. „Mani Nemačku, ali da su uslovi makar približni kao tamo! Evo, ide još jedno leto, a mi u pogonu nemamo rashladni sistem. Klima uređaji se isključuju u 14 sati svakog dana. Ne daj Bože da bude vrućina kao prošle godine kada su ljudi kolabirali. Da toliko štede struju, pa to je stvarno katastrofa.“

Sličnu sudbinu dele hiljade radnika u stranim i domaćim firmama u Makedoniji. „Bukvalno radimo kao na traci. Da je lako, ne bi u ove dve, tri godine otišlo oko 4.000 ljudi. Stalno jedni odlaze, drugi dolaze, retko ko izdrži. Ja sam samohrana majka i moram da budem ovde, nema mi druge, ali psihički već popuštam“, kaže jedna radnica iz Štipa, grada u kojem je smešten još jedan nemački proizvođač automobilskih delova Džonson Kontrols, kao i desetak domaćih i stranih fabrika konfekcije. Jedan drugi radnik kaže: „Stalno mi nad glavom stoji kontrolor i pritiska me. Kaže, smanjiće mi takozvani bonus za kvalitet na platu ako ne ispunim normu. A verujte, retko ko može da je ispuni.“

Nezaposlenost u Makedoniji prema zvaničnim podacima blago pada, ali i dalje iznosi ogromnih 25 odsto. Polovinu nezaposlenih čine mlađi od 30 godina. Plate se smanjuju i graniče s mizerijom – oko 70 odsto zaposlenih ima prosečnu platu od 355 evra ili manje. Kubure jednako i radnici zaposleni kod velikih stranih investitora koje je vladajuća klika predstavljala kao spas za makedonsku privredu. Iako su firme poput Džonson kontrolsa, Tehnohozea, Van Hula, ODV Elektrika uzele masne subvencije za stvaranja radnih mesta, tamo radnici ne zarađuju ništa više nego drugde.

Kako prosečni Makedonci krpe kraj s krajem s mesečnom platom koja nije veća od dnevnice nemačkog radnika, zaposlenog možda baš u istoj firmi? 

„Nema recepta“, kaže jedan sredovečni Skopljanac. „To je jednostavno samo koliko da se prehraniš i platiš komunalije. A ni za to nije dovoljno. Retko ko nije i po dve plate u minusu u banci. Ako imaš i kredit, a imaju ga skoro svi, e onda teško tebi. Radićeš samo da vratiš dugove.“

Statistika pokazuje da su, sabiranjem kredita i minusa na tekućim računima, građani dužni oko dve milijarde evra bankama – dakle oko 1.000 evra po stanovniku. 
Statistika i svedočanstva pokazuju i nešto još gore: prema modernom ropstvu  Makedonija tužni evropski lider. To je nedavno objavila Fondacija Walk Free, koja procenjuje da oko 13.000 ljudi u Makedoniji radi u ropskim uslovima.

To je udeo od 0,64 odsto populacije čime je Makedonija i na svetskom nivou na visokom 18. mestu, negde u rangu Kolumbije, Maroka, Perua, Venecuele, Jordana, Tanzanije, Angole…

Tako je raj za investitore postao noćna mora za radnike. Stručnjaci kažu da je time plaćena strašna cena demonstrativnog „uspeha“ kada se dovede neki strani investitor, pa se presecaju svečane vrpce, a blicevi sevaju da osvetle široki kez političara. 
„Sve dok je visoka nezaposlenost, ne možemo očekivati visoke plate. To je ključni problem makedonske ekonomije“, kaže profesor Zoran Ivanovski. On uopšte nije optimista: 
„Svedoci smo političke krize koja ne ohrabruje, a s druge strane vidimo kakav kadar regrutuju strani investitori i koliko ga plaćaju.“

Ekonomski analitičar Branimir Jovanović akcentuje (nepostojeću) ulogu sindikata: „Ako bi radnici imali veću pregovaračku moć od poslodavaca, onda bi i plate bile visoke. Kod nas nema sindikalne organizacije i jakih prava radnika, time je njihova pregovaračka pozicija slaba što vodi tome da im i plata bude niska.“

Sindikalci ne beže od odgovornosti, ali veći problem vide drugde. Tako Pece Ristevski iz Sindikata industrije, energetike i rudarstva podseća da makedonska vlast potpuno javno investitorima predstavlja svoju zemlju kao oazu jeftine radne snage.
„To onda strani investitori i koriste, a neki plaćaju manje čak i od domaćih firmi“, kaže Ristevski. Dodaje da ljudi nemaju hrabrosti da vode bitke ili čak da se učlane u sindikat u strahu da ne izgube posao.

Kaže da je takav slučaj sa stotinama radnika u Drekslmajeru. Malo onda znači makroekonomski podatak da ekonomija raste tri odsto godišnje, što je zavidan procenat na evropskom nivou. 
No, makedonski građani su među najsiromašnijim Evropljanima sa standardom koji iznosi tek trećinu od evropskog proseka. Svetska banka kaže da bi Makedonci dostigli taj standard tek ako bi ekonomija tri decenije neprekidno rasla za 4,5 odsto godišnje, a rast u EU stagnirao – što zvuči kao naučna fantastika. Nasuprot tome, očajan položaj makedonskoj radnika je surovi realizam.

Izvor: NEWSWEEK

DRAGO PILSEL - ZNATE ŠTO, GOSPODO USTAŠE, ODJE*ITE !

Čini li vam se naslov ove kolumne pretjeranim? Ili baš i ne !

Smatrate li da teolog i kršćanin ne smije rabiti tako grubu riječ? Da ne dolikuje uglednome kolumnistu da prostači? Ha, nije Pilselu prvi puta, kazat će neki. Ne, nije. Ima prilika i dođe mi nekad da opsujem.

Danas sam takvog raspoloženja da bih nacionalistima, a nacionalist je fina riječ, treba kazati ustaškim i fašističkim protuhama, repao zajedno s Edom Maajkom: ”Mater vam jebem!” Ne, ne mislim ništa loše o ničijim majkama, sačuvaj me Bože takvova grijeha i moralnoga posrnuća!

Ja danas želim biti u čizmama (i to je metafora), jer sam zapravo spiritualno u opancima i dronjcima kao u jasenovačkih logoraša koji su 22 .4. 1945. krenuli u proboj i padali pokošeni mitraljeskom vatrom ustaških stražara logora smrti Jasenovac. Želim s njima vikati: Naprijed drugovi, u slobodu, makar ta sloboda bila crna raka!

Dosta je, dosta je bilo! Ustašama treba reći zaista, gospodo, dosta je vas i vaših laži, vaše mržnje i vašeg ponižavanja naše voljene domovine. Uostalom, pozivam vas da pročitate i govor bivšega predsjednika Stjepana Mesića održan jučer na komemoraciji antifašista u Jasenovcu, a koji donosimo kao Osvrt dana.

Danas sam takvog raspoloženja da bih nacionalistima, a nacionalist je fina riječ, treba kazati ustaškim i fašističkim protuhama, repao zajedno s Edom Maajkom: ”Mater vam jebem!” Ne, ne mislim ništa loše o ničijim majkama, sačuvaj me Bože takvova grijeha i moralnoga posrnuća!

Iz govora koji je održao Stjepan Mesić izdvajam ove njegove riječi: ”Ako netko govori kao ustaša, ako zastupa i promiče ideje što su ih zastupale ustaše, ako ističe njihovo znakovlje i simbole, ako pjeva njihove pjesme, onda je on ustaša. I zato nije nikakvo pretjerivanje, a još manje laganje, ako se kaže da se nad današnju Hrvatsku nadvio ustaški zloduh.”

U tom kontekstu, te imajući u glavi slike i zvukove užasa, naročito djece koja su u Jasenovcu umorena na tisuće, imam sveto pravo opsovati ustaše. Još jednom kažem: odjebite iz našega života!

Kome ja to govorim? Mrtvim ustašama? Možda i njima. Ali otpor, sublimiran u tu jako utjelovljenu hrvatsku riječ  ”odjebite”, treba pokazati ovima današnjim ustašama.

Kažu Kolinda Grabar-Kitarović (žena koja je krenula u kampanju kao gošća osuđenog narkodilera koji je radio selfie u nacističkoj odori), Željko Reiner (doktor koji bi vratio ustaški naziv našem parlamentu), Tihomir Orešković (koji se pravi gluh i silno je radostan kada se nađe na stadionu gdje se ori ”Za dom – spremni!”) te ostali pajaci iz njegove slučajne Vlade, a kojima su prije koji tjedan Amerikanci zavrnuli ruku da konačno ”osude” NDH, da ustaša u Hrvatskoj nema, da se nama ustaše pričinjavaju.

Recimo, samo recimo, da je tako, da izmišljamo ustaše. Što onda učiniti sa zahtjevom biskupa, svećenika, akademika i čitave kolone prijatelja Zvonimira Šeparovića i Vlade Košića da se ustaški pozdrav ”Za dom – spremni!” uvede u uporabu u oružanim snagama RH? Što pak sa braniteljima koji su postrojavali bojnu HOS-a Rafael Boban u čast poglavnika Ante Pavelića i NDH i koji i dan-danas od toga diskursa ne odustaju? Što pak sa prijateljima potpredsjednika Sabora Ivana Tepeša i glasnogovornika ekstremne desnice Velimira Bujanca koji Zagrebom urlaju ”Za dom – spremni”? Što sa tisućama ustaških i nacističkih grafita po našim gradovima i selima? Što sa crnim listama Srba u čijim se trgovinama ”ne smije kupovati”? Što sa feljtonima u katoličkom tjedniku Glas Koncila, listu zagrebačkog nadbiskupa, kardinala Josipa Bozanića, u kojima se žrtve ustaškog terora fundamentalno umanjuju, ali i ismijavaju? Što sa djelovanjem ”Društva za istraživanje trostrukog logora Jasenovac”, sa filmom Jakova Sedlara i Hrvoja Hitreca, sa izjavama ljudi poput Ivana Zvonimira Čička (u emisiji ”Pošteno” na Federalnoj televiziji u BiH, kada reče da zločini komunista ”nadmašuju” zločine ustaša i fašista!) i sa svima onima koji tvrde da su zločini koji su počinili komunisti nakon 1945. veći od onih ustaških i da predstavljaju ”genocid nad hrvatskim narodom”?!

Iz govora koji je održao Stjepan Mesić izdvajam ove njegove riječi: ”Ako netko govori kao ustaša, ako zastupa i promiče ideje što su ih zastupale ustaše, ako ističe njihovo znakovlje i simbole, ako pjeva njihove pjesme, onda je on ustaša. I zato nije nikakvo pretjerivanje, a još manje laganje, ako se kaže da se nad današnju Hrvatsku nadvio ustaški zloduh”

Što s tisućama i tisućama komentara na desnim, ali ne samo na desnim ili ekstremno desnim portalima u kojima se veličaju ustaše a dijaboliziraju antifašisti i pripadnici civilne scene? Bujica i Dnevno.hr nisu jedini izdanci takvog novinarstva. I od toga danas nema efikasne zaštite: huškanje i govor mržnje, laži i difamacije kao da se ne mogu spriječiti ili kazniti. Govor mržnje pojedinih medija ozbiljno mijenja društvenu klimu. Huškanje protiv Srba, navodnih komunista, Židova, veličanje fašizma i ustaštva masovna su i svakodnevna pojava rekao je Ivo Josipović za Novi list. Na YouTube i Facebooku ima velik broj filmova i priloga koji veličaju ustaštvo i stvaraju mržnju. To ne smijemo podcijeniti. Mržnja s interneta i medija vrlo lako može prijeći u lavinu na ulicama.

Što zatim s redovnicom koja djecu na vjeronaučnoj tribini tjera da uz Thompsona pjevaju ”Bojnu Čavoglave” to jest, salutiraju ustaškim pozdravom? Što sa vjeroučiteljima koji već puštaju sramotan Sedlarov pamflet u opticaj? Nedavno prikazan Sedlarov i Hitrecov film o Jasenovcu brutalan je povijesni falsifikat s ozbiljnim implikacijama. Vidjeli smo (našao sam se u kinodvorani u pratnji Slavka Goldsteina) – među oduševljenim gledateljima bio je i ministar kulture Hasanbegović. A film, ne samo što izmišlja drukčiju povijest, već je i objava potjernice za nekim antifašistima.

Reakcija židovske i srpske zajednice, ali i mnogih građana, i ja sam s njima, da ne idu na tu takozvanu službenu komemoraciju je opravdana. Licemjerno je da ljudi koji su politički suučesnici povijesnog revizionizma i rehabilitaciju ustaštva, u Jasenovcu drže govore u spomen žrtvama ustaša. To je politički maskenbal u kojemu nije trebalo sudjelovati.

Iz svega navedenog i svega što ne želim ovdje ponavljati važno je da je na jučerašnjoj komemoraciji u Jasenovcu bio znatno veći broj ljudi, a bivši hrvatski predsjednik i predsjednik stranke ”Naprijed Hrvatska!” Ivo Josipović rekao je kako ga to ne čudi. Tzv. službena komemoracija bila je skup ljudi koji obnašaju najvažnije dužnosti u zemlji, ali koje narod ne prepoznaje kao iskrene antifašiste. Jučer su stigli oni koji su željeli izraziti pijetet prema žrtvama Jasenovca. Zato su svi ti ljudi tamo bili jučer, a ne onda kada su se pojavili dužnosnici.

Ali to što je nas više ne znači da je bitka dobivena. Možda dominiramo kada treba moliti pokojnike, žrtve terora, kada se stvari poslože tako da se čuje antifašistički glas, kada se prepoznajemo u općoj europskoj solidarnosti i suvremenim idejama demokracije i obrane ljudskih prava, u antifašizmu kao najpouzdanijoj barijeri luđacima. Ali to naše uvjerenje treba znati pretočiti u odgovarajuće politike

Priča o povijesti, Jasenovcu i svim drugim događajima iz Drugog svjetskog rata nije samo priča o tim strašnim, nažalost i ne do kraja minulim vremenima, već i priča o nama, pa i priča o budućnosti. ”Iza revizije povijesti krije se i revizija društvenih vrijednosti pa i onda revizija naše moguće budućnosti”, kazao je Josipović koji je istaknuo da je jučerašnji ”veličanstveni skup” u Jasenovcu pokazao da u Hrvatskoj dominiraju oni koji razumiju što je bio Drugi svjetski rat, kakvi su se zločini dogodili od strane ustaškog režima i koji razumiju da je bilo dobro boriti se protiv fašizma.

Ali to što je nas više ne znači da je bitka dobivena. Možda dominiramo kada treba moliti za pokojnike, žrtve terora, kada se stvari poslože tako da se čuje antifašistički glas, kada se prepoznajemo u općoj europskoj solidarnosti i suvremenim idejama demokracije i obrane ljudskih prava, u antifašizmu kao najpouzdanijoj barijeri luđacima. Ali to naše uvjerenje treba znati pretočiti u odgovarajuće politike.

Kada kažem: odjebite!, želim reći, da ih se mora pobijediti i na izborima.

Jučer sam još jednom stajao ispod Bogdanovićeva Kamenog cvjeta pokušavajući naslutiti vrhunac užasa, ali u nadi da s druge strane ustaških kama, batova, probijenih lubanja, raskomadanih leševa, onkraj svu otrovnost ljudske duše kod ustaša, među žrtvama koje su morale nastradati samo zbog etničkog, rasnog, vjerskog ili političko-filozofskog, što će reći svjetonazorskog predznaka, možemo sebi obećati povratak u normalnost.

Do te normalnosti nas vodi put revolta, put odlučnosti očajnih logoraša koji jurišaju goloruki na ustaška mitraljeska uporišta. Uvijek prisutan narod koji pati i šuti, mahom šuti, mora smoći snage da kratko, brzo i efikasno lansira ustašama odjeb jer su ova naša pitanja, pitanja zla i dobra, zločina i žrtve, života i smrti, bivstvovanja i ništavila, metafizička a ne ideološka. Pravo na slobodu i na vlastitu pamet, koje nam se niječe jer nas se s najviših političkih adresa vrijeđa i omalovažava, ne dopušta nam ni da šutimo ni da uzmaknemo.

Mi moramo sada nastupiti. Zato kažem, i po treći puta, jer ako je Petar u slabosti tri puta zanijekao Gospodina životvorca, tri puta je potrebno zlo otjerati s praga naše bremenite egzistencije: vi, ustaše, odjebite!

ENGLEZI TVRDE: Jugoslavija bi na EP 2016. imala tim za titulu!

Zanimljiv članak pojavio se u engleskim medijima i govori o mogućoj fudbalskoj reprezentaciji Jugoslavije koja bi bila strah i trepet za sve rivale

Naime, londonski “San” (The Sun) napravio je idealni tim Jugoslavije, od sadašnjih igrača iz velike države, koji bi igrali na EP u Francuskoj.

Međutim, da postoji, taj tim bi bio jedan od glavnih kandidata da osvoji Evropsko prvenstvo u Francuskoj.

Tako barem kaže novinar koji je sastavljao idealnih 11, ali i podsetio na našu slavnu reprezentaciju za koju su igrali Mihajlović, Šuker, Bokšić, Prosinečki, Savićević i drugi.

Postava koja bi fiktivno istrčala na premijeru EP glasi: Handanović (Slovenija), Ivanović (Srbija), Lovren (Hrvatska), Savić (Crna Gora), Kolarov (Srbija), Modrić (Hrvatska), Rakitić (Hrvatska), Pjanić (BiH), Jovetić (Crna Gora), Perišić (Hrvatska) i Džeko (BiH). Dakle, mesta u prvih 11 ne bi bilo za fudbalere kao što su Matić, Subotić, Kovačić, Srna, Mandžukić, Brozović… 

 Svakako respektabilan tim, ali da li bi uspeo da pokori Evropu na predstojećem šampionatu?

OD INDIJE DO BRAZILA DRUG TITO JE I DANAS VELIKA SILA !

ŽIV JE TITO, UMRO NIJE - Tome svedoče ulice i trgovi u čak 10 zemalja širom planete, koji i danas nose ime po Josipu Brozu Titu, skoro 90 ulica!

Da je duh najvećeg sina Jugoslovenskih naroda i narodnosti i te kako živ svedoče znamenja njemu u čast koja su opstala više decenija nakon njegovog odlaska.

U Sloveniji zabranjen

U Sloveniji je ustavni sud 2011. doneo odluku o zabrani korišćenja Titovog imena u imenima gradskih trgova i ulica, suprotno plebiscitarnoj volji slovenačkih stanovnika.

Reč je o 17 ulica, od kojih se čak sedam nalazi u Italiji, a kada na to dodamo preko 70 njih koje se prostiru u državama SFRJ, dolazimo do toga da na svetu postoji skoro 90 maršalovih ulica.

Očigledno je zbog čega građani Srbije i regiona žive na adresama sa imenom našeg nekadašnjeg zajedničkog predsednika, ali zanimljiva je činjenica koliko ga danas države u Africi (Etiopija, Egipat, Tunis, Angola, Gana), Aziji (Indija) i Južnoj Americi (Brazil) poštuju.

Istoričar Predrag Marković podseća da je Tito bio veliki međunarodni vođa kojeg su mnogi narodi izvan Evrope izuzetno cenili.
- Josip Broz je bio simbol borbe malih naroda za nezavisnost. Tako da su u mnogim zemljama Latinske Amerike, Afrike i Azije njega doživljavali kao vođu Pokreta nesvrstanih, koji je u makroteoriji bio pokret za nezavisnost i slobodu malih zemalja. Tada smo imali odlične odnose sa svim tim zemljama, čije ulice danas nose njegovo ime. Angoli smo, na primer, pomogli da pobedi ta njihova narodno oslobodilačka vojska.

Što se Egipta i Indije tiče, Tito je bio deo čuvene trojke koju su činili Nehru Džavaharlal (prvi indijski premijer), Gamal Abdel Naser (egipatski predsednik) i on. Oni su bili najbliži saradnici kada su osnivali Pokret nesvrstanih - navodi Marković i dodaje da je u Brazilu Tito bio simbol borbe protiv imperijalizma.

Pored ulica, po drugu Titu se zove i vrh na Šar-planini u Makedoniji (Titov vrh), trg u Moskvi, ali i asteroid (1550 Tito), kojeg je 1937. godine otkrio čuveni srpski astronom Milorad B. Protić.