Šerbedžija pozvan u članstvo Američke filmske akademije

Прослављени глумац Раде Шербеџија позван је да буде члан Америчке академије филмских уметности и науке, која окупља филмске професионалце из целог света

Шербеџија би на овај начин био један од чланова који, између осталог, учествују и у одлучивању о добитницима престижне филмске награде Оскар.

Академија има чланове из 57 земаља. У својој каријери која обухвата чак пола века, познати глумац је остварио више од 150 улога у домаћим и страним филмовима.

Глумачко умеће је показао у познатим холивудским хитовима Широм затворених очију Стенлија Кјубика, Немогућа мисија 2 Џона Вуа, Здрпи и бриши Гаја Ричија, Свемирски каубоји Клинта Иствуда.

Његов режисерски филмски првенац Ослобођење Скопља (2016), у којем глуми и главну улогу, приказан је на више од десет престижних фестивала Европе и САД-а, а прошле године изабран је као македонски кандидат за 89. награду Оскар у категорији најбољег филма на страном језику.

Шербеџија се недавно вратио из Америке где је у марту и априлу снимао филм Поносна Мери, у којем му је партнер био Дени Гловер, а чија се премијера очекује следеће године, гостовао је у популарној серији Црна листа, а имао је и премијеру филма Обећање, режисера Терија Џорџа, у којем игра уз Кристијана Бејла и Оскара Ајзака.

Свакога лета борави на Бријонима где игра у Позоришту Јулисеј, чији је оснивач, а овогодишšњу, 17. сезону отвориће концертом с двојицом виртуоза на гитари - Влатком Стефановским и Мирославом Тадићем, уз госте Дамира Урбана и виолинисткињу Ивет Корнелију.

У јулу и августу Шербеџžија ће наступити у улози Креонта у представи Антигона - 2.000 година касније и у насловној улози најдуговечније представе тог позоришта „Краљ Лир“, у Тврђави Минор.

MILJA MARIN: DA LI ZNATE PRIČU O JEDNOJ OD NAJPOZNATIJIH PARTIZANKI?

Milja Marin, djevojačko Toroman je bila Jugoslovenska partizanka, poznata po svom legendarnom portretu „Kozarčanka“ koji je napravio Žorž Skrigin. 
Milja Toroman je bila bolničarka u 11. kozaračkoj brigadi. Fotografija Žorža Skrigina je nastala u Knežpolju 1943. godine.

Imala je samo 17 godina, ali u intervju iz 2007 za Nezavisne novine rekla je da pamti trenutak kada je nastala legendarna fotografija.

`Bilo je hladno. Partizani i zbjeg sa narodom i goli i bosi. U naš kraj koji se tada odupirao daleko nadmoćnijim neprijateljima, ustašama i fašistima, došla je glumačka trupa u kojoj je bio i Žorž Skrigi. Iz kolone partizana izdvojio je nas pet djevojaka koje smo bile bolničarke u partizanskom sanitetu. Ne znam zašto, ali oko mu je zapelo baš za mene. Rekao mi je da iziđem iz kolone jer će me fotografisati`, prisjeća se starica.

Dodala da je bila skromno obučena, te da joj je on dao nekakav džemper, a na rame stavio šmajser, nakrivio joj titovku na glavi, zagladio kosu i kazao da se nasmije.

`Ni danas ne znam kako mi je taj osmijeh koji je obilježio tu Skriginovu fotografiju skliznuo sa lica. Prepustila sam se emociji, mada mi nije bilo do smijeha, ali sam vjerovala da tadašnjem mom ličnom stradanju i stradanju moje porodice mora doći kraj. Nasmijala sam se, a on je od mene učinio čudo`, govori legendarna Milja Marin.

Pamti da se dugo vremena poslije Drugog svjetskog rata nije znalo ko je bezimena djevojka sa slike i da li je uopšte živa.

`Žorž Skrigin prije 64 godine na Knežpolju nije uzeo podatke o meni. Znam da mi je predložio da se priključim njegovoj glumačkoj trupi. Istina pristala sam, ali je veto stavio moj komandant Mikan Marjanović, koji je Skriginu kazao da je partizanima potrebna svaka bolničarka. Tako sam ostala, a da sam otišla bog zna gdje bih se zaustavila. Možda bih bila u rangu sa Merilin Monro`, govorila je Milja Marin.

Umrla je u Prijedoru 2007 godine

Smrt Fašizmu!

FATMIR MAKOLI: Albanci i Srbi da nauče decu međusobnom poštovanju!

bokserski reprezentativac SFRJ Fatmir Makoli izjavio je da su se sportisti iz Jugoslavije međusobno veoma uvažavali i voleli, bez obzira na nacionalnu pripadnost i da to treba da bude primer i današnjim mladim generacijama!

Makoli je na tribini u Vranju rekao da roditelji treba da pričaju svojoj deci o tim primerima, jer je to način da se otkloni mržnja.

"Roditelji treba da nauče svoju decu da otklone mržnju iz svojih sredina, da mi Albanci i Srbi naučimo našu decu na međusobno poštovanje, bez obzira na nacionalne razlike", kazao je Makoli.

Pre tribine promovisan je dokumentarni film "Indirekt", koji govori o saradnji bivših bokserskih i fudbalskih reprezentativaca iz centralne Srbije i sa Kosova i Metohije, u prošlosti a i danas.

"Ovakve emocije koje sad osećam vraćaju me nekih 30 godina unazad. Bili smo drugari i prijatelji, bili smo kao braća uprkos tome što smo vodili žestoke borbe. Uvek smo davali podršku jedni drugima. To prijateljstvo najviše i najduže traje medju bokserima jer su najplemenitiji ljudi. To nije samo uvažavanje, to je zaista tako. Mi smo se od srca voleli", rekao je Makoli nakon filma.

On je dodao da je tadašnja Prva bokserska liga Jugoslavije bila vrhunska, a Bokserski klub Priština je tada bio najuspešniji klub u Evropi, "kao što je Barselona danas u fudbalu".

Koautor filma Tauljant Osmani rekao je da je uveren da većina mladih u centralnoj Srbiji i na Kosovu i Metohiji ne deli nacionalistička shvatanja onih koji izazivaju incidente.

"Mi mladi možemo drugačije i bolje", rekao je Osmani, novinar "BIRN-a Kosovo".

Autor filma, novinar iz Novog Sada Darko Šper, rekao je da rat ne samo da nije pokvario međusobne odnose izmedju sportista već ih je ojačao.

ALEKSA ĐILAS: "Iako Jugoslavija jeste prošlost, Jugoslovenstvo nije!"

Moje jugoslovenstvo je zasnovano na uviđanju da smo mi Južni Sloveni jedni drugima potrebni i da među nama postoje velike sličnosti koje pružaju mogućnosti za blisku saradnju

Aleksa Đilas, sociolog, sin najpoznatijeg disidenta Milovana Đilasa i Jugosloven


Aleksa Đilas, sociolog, sin najpoznatijeg disidenta Milovana Đilasa: 

- Da, smatram se i dalje Jugoslovenom. Današnji napadi na jugoslovenstvo uglavnom su rezultat nerazumevanja. Našim ljudima se čini da je to, s jedne strane, utopijska ideja, a s druge – da bi borba za nju štetila Srbima. Moje jugoslovenstvo je zasnovano na uviđanju da smo mi Južni Sloveni jedni drugima potrebni i da među nama postoje velike sličnosti koje pružaju mogućnosti za blisku saradnju. 

"Najznačajnije su veze Beograda i Zagreba. Kada se one razviju, ojačaju, povući će za sobom čitav prostor. Iako Jugoslavija jeste prošlost, jugoslovenstvo nije. Ko zna šta nosi budućnost? Izmirenje je velika reč, možda ga treba ostaviti za kraj? 

Više volim da govorim o obnavljanju starih i uspostavljanja novih veza. Ti procesi su realnost: od brojnih pevača i glumaca koji su popularni van svoje nacije, do najave o zajedničkom radu hrvatskih i srpskih lekara na transplantacijama, do trgovinskih veza koje se lako uspostavljaju ako ih ne ometaju interesne grupe i zaslepljeni šovinisti, do saradnje policije u borbi protiv kriminala. Najznačajnije su veze Beograda i Zagreba." 

TITO O VJERI: "Ko hoće da ide u crkvu da se moli - nek se moli!"

"Vjernicima smo omogućavali da ta osjećanja slobodno ispoljavaju, što je takođe doprinosilo jačanju povjerenja u nas i našu borbu.
Tačno je da smo mi hapsili i neke od njih, ali samo one koji su sarađivali sa okupatorom! "

Da li je u Vašem životu vjera ikada igrala neku značajnu ulogu ?

ODGOVOR: Mi se ni u toku rata, ni kasnije, nikada nismo postavljali tako da vjeru treba likvidirati. Mi smo realisti. Znali smo da ima mnogo ljudi koji vjeruju, ali smo uvijek polazili od toga da i oni treba da se bore zajedno sa nama za slobodu i napredak naše zemlje. 

Ja sam, na primjer, u ratu imao i jednoga sveštenika u Vrhovnom štabu. Bio je to Vlada Zečević. I kad bi smo tako došli s Vrhovnim štabom u neki kraj, gdje su vjerska osjećanja bila dublje usađena kod ljudi, on bi usput održao i poneko bogosluženje u pravoslavnoj crkvi, krštavao je i djecu, i slično. Isti slučaj je bio i sa nekim katoličkim sveštenicima. Mnogi su i poginuli u ratu. Mi smo onima koji vjeruju omogućavali da ta osjećanja slobodno ispoljavaju, što je takođe doprinosilo jačanju povjerenja u nas i našu borbu.

PITANJE: Ali, Vi osobno niste religiozni... ?

ODGOVOR: Ja lično sam ateista. Ali, ko hoće da ide u crkvu i da se moli - nek se moli; ja se tome ne protivim. 
Širile su se vani razne priče o tome da se mi borimo protiv crkve, vjere, da hapsimo vjernike. Tačno je da smo mi hapsili i neke od njih, ali samo one koji su sarađivali sa okupatorom. Takav je slučaj bio i sa nadbiskupom Stepincem u Zagrebu koji je bio ustaša; za vrijeme rata u Hrvatskoj je prekrštavao pravoslavne u katoličku vjeru. Sarađivao je sa Nijemcima i ustašama. Bio je otvoreni neprijatelj nas i naših naroda. I morali smo da ga hapsimo i sudimo na 15 godina. Kasnije i nije bio u zatvoru, već je upućen u svoje selo gdje je imao crkvu i mogućnost da se moli. Tu je i umro od leukemije. 
Vjerujem, inače, da znate da sam ja bio primljen i kod Pape. Zapravo, za vrijeme rata tadašnji Papa mene je ekskomunicirao iz katoličke crkve.

PETOKRAKA POBEDILA NA EVROPSKOM SUDU: Ne sme da se zabrani, svako može da je nosi!

Sud ističe kako je crvena zvezda i dalje "simbol međunarodnog radničkog pokreta, borbe za pravednije društvo i određene zakonske političke strane aktivne u različitim državama članicama"

Evropski sud za ljudska prava mišljenja je da se simbol crvene zvezde ne može zabraniti jer bi to bilo kršenje slobode izražavanja.

U presudi Evropskog suda stoji kako se zvezda ne može posmatrati samo kao simbol koji predstavlja isključivo komunističku totalitarnu vladavinu, što je bila implikacija vlade Mađarske.

Sud ističe kako je crvena zvezda i dalje "simbol međunarodnog radničkog pokreta, borbe za pravednije društvo i određene zakonske političke strane aktivne u različitim državama članicama".

Sud: "To je sloboda izražavanja"

Isticanje crvene zvezde je sloboda izražavanja, piše u presudi Evropskog suda za ljudska prava iz 2008. godine, a u njoj stoji čak i da propagiranje komunističke ideologije samo po sebi nije kažnjivo.

Slučaj pokrenut u Budimpešti

Do pokretanja slučaja je došlo 2003. godine kad je mađarski političar Atila Vajnai u Budimpešti na jakni imao crvenu petokraku. Zbog toga je dospeo na sud i dobio uslovnu kaznu od godinu dana za isticanje komunističkog simbola u javnosti.

Na tu presudu Vajnai se žalio Evropskom sudu za ljudska prava. Iako je tada mađarska vlada isticala da je nošenje simbola crvene zvezde u javnosti neprimereno, Sud je ipak zaključio da se radi tek o simbolu zakonitog levičarskog pokreta.