EU, NATO i SAD ''jure'' da silom uvuku Makedoniju u NATO

Reakcija Evropske unije, SAD i NATO na rezultat makedonskog referenduma samo dokazuje da su namerili da tu državu uvuku u NATO što je pre moguće i po svaku cenu, pa makar i silom, saopštilo je Ministarstvo spoljnih poslova Rusije

U saopštenju ruskog ministarstva se navodi da uprkos činjenici da dve trećine građana Makedonije nije podržalo Prespanski sporazum, lideri Evropske unije, NATO i Vašington požurili su da pozdrave rezultat glasanja.

"Očigledno, oni pokušavaju da uvuku Skoplje u NATO što je pre moguće, bez obzira na mišljenje makedonskog naroda", navodi se u saopštenju, prenosi Tas.

Šefica diplomatije Evropske unije Federika Mogerini i komesar za pregovore o pristupanju Johanes Han ocenili su da je velika većina onih koji su juče izašli na referendum u Makedoniji rekla "da" Prespanskom sporazumu o imenu države, ali i njenom evropskom putu.

SAD su pozdravile ishod referenduma, a u saopštenju portparolke Stejt departmenta Heder Nojert, snažno se podržava puna primena Prespanskog sporazuma, "koji će omogućiti Makedoniji da zauzme svoje pravo mesto u NATO i EU, doprinoseći regionalnoj stabilnosti, bezbednosti i prosperitetu".

Jučerašnji referendum o promeni imena Makedonije nije uspeo, jer nije glasalo potrebnih 50 odsto plus jedan, ali je velika većina onih koji su izašli, njih čak 90, glasalo za promenu imena i pristupanje EU i NATO.

SVEDOČANSTVO: KAKVA EU, NE MOGU HRVATI NI DO SLOVENIJE!

Ne možeš ni ključne dokumente čitati na hrvatskom jer su na tom jeziku prevedeni samo neki, pa ako ne znaš engleski, francuski ili njemački, nećeš ni znati zašto čekaš na granici koja tu ne bi trebala biti!

„Nitko više ne smije da nas bije!“, uzvikivali su radosno hrvatske vođe 1. aprila 2009. godine kad je Hrvatska i službeno ušla u NATO pakt kao 28. članica tog vojnog saveza. Prije toga su stali uvjeravati narod da je ulazak neophodan jer će se sad stati slijevati milijarde i milijarde novaca poslovično uplašenih investitora koji će u malenoj, ali moćnoj državi, naći toliko željenu sigurnost, piše “Al Jazeera”.

I tržište! Kako smo samo njega zaboravili! Uvjeravali su oni i da će sad domaće firme doći na tržište od pola milijarde kupaca pa da proizvodiš samo šibice – dovoljno za ogromnu zaradu. Obavezni vojni rok više nije bio ni potreban, jer tu je 27 dobro naoružanih članica spremnih skočiti u pomoć ako te netko samo mrko pogleda.

I malo pomalo, pokazalo se da narod, naivan kakav je, nije dobro gledao u datum ulaska i da je sve zapravo bila dobra prvoaprilska šala. Hrvatska danas opet uvodi vojni rok i premeće po praznim džepovima kako bi našla koju kovanicu za kupnju barem praćke kako bi se utrkivala s jednako siromašnim susjedom od kojeg jednako strahuje kao i prije, više ne proizvodi ni šibice, a one obećane milijarde ostale negdje drugdje, dok su vlastite našle destinacije izvan države, često i na osunčanom egzotičnom otočju.

Vozi, Miško u Europu!

Ali nema veze, trebalo je ući u Europsku uniju, tko će se uopće zamarati nekakvim prvoaprilskim šalama. Što je bilo – bilo je! Pa su hrvatski vođe 1. srpnja 2013. godine organizirali narodnim parama velebnu jebenu zabavu na središnjem trgu glavnog grada u povodu ulaska Hrvatske u Europsku uniju jer, tvrdili su, ako ne uđemo, možemo se oprostiti od mirovina. A kad napokon uđemo otvara se tržište od pola milijardi ljudi i da proizvodiš samo šivaće mašine – dovoljno za ogromnu zaradu; granice više neće biti važne jer kreneš iz Hrvatske i – vozi, Miško! Sve do Švedske ako ‘oćeš, bez da moraš na sebe oblačiti pet švercanih džempera i troje hlača u koje si ugurao četiri šteke cigareta kako ti sumnjičavi carinik ne bi uzeo sve što si kupio zadnjim parama. U Švedsku ćeš ići k’o da ideš do Strizivojne, a hrvatski će postati službeni jezik Europske unije. Pa gdje ćeš većeg ponosa!

I malo pomalo, pokazalo se da narod, naivan kakav je, još nije shvatio da je sve bila samo prvoaprilska šala i da nikad nije imao manje šanse da dogura do mirovine, šivaće mašine više ne proizvodi, nego čeka pet sati da bi prešao granicu sa Slovenijom, a Švedska nikad nije bila dalja i tuđa.

Predaleko je sad i Slovenija dok čekaš u zagušljivom automobilu koji stoji u koloni od 20 kilometara. Ne možeš ni ključne dokumente čitati na hrvatskom jer su na tom jeziku prevedeni samo neki pa ako ne znaš engleski, francuski ili njemački, nećeš ni znati zašto čekaš na granici koja tu ne bi trebala biti. Barem su ti tako obećavali. Kao što su ti obećali da ćeš imati europsko superbrzi internet ako prodaš svoju najveću telekomunikacijsku kompaniju Nijemcu, a evo te sada – ne možeš ni otvoriti dokumente jer imaš najsporiji internet u Uniji.

Pa sjediš u automobilu slušajući radio kad već ne možeš surfati po internetu, a na njemu pričaju o Europi u više brzina, a ti se pitaš o kakvim brzinama to divane kad znaš da čekaš na začelju. I bicikl koji si skupo platio ima 21 brzinu pa koristiš jednu, i to rijetko, jer današnja sjedala su tvrda pa te stražnjica boli nakon pet minuta vožnje, zbog čega izbjegavaš vožnju. Prije si imao bicikl poni s jednom brzinom, ali si barem sam mogao krpati i mijenjati gume, a ne ove današnje bicikle koje moraš voziti serviseru da ti ga naulji i promijeni gumu.

Mogao si na ponicu staviti i sic-bananu, onako mekanu i dugu pa ti stražnjica ne bi ni osjetila vožnju. Nakon nekog vremena bi kupio neku brzinku ili veći bicikl Turist, kako se i očekivalo od tebe da odrasteš i uozbiljiš se. Sve je tad bilo, doduše, u jednoj brzini, ali si barem vozio bicikl jer te stražnjica nije boljela. I bio si svoj svome!

MAĐARSKA - SKINULI ZASTAVE EU U PARLAMENTU I BACILI IH KROZ PROZOR!

Parlamentarni zastupnici mađarske nacionalističke stranke Jobbik Tamás Gaudi-Nagy i Balázs Lenhardt uklonili su zastave Europske unije iz mađarskog parlamenta i bacili ih kroz prozor u dvorište parlamenta, javlja Hungarian Anambiance.

POGLEDAJTE VIDEO PRILOG:

Povod ovog performansa bio je vladin zakon o stjecanju vlasništva nad poljoprivrednim zemljištima u Mađarskoj od strane stranaca. Jobbikovci su taj zakon nazvali izdajničkim.

Čin skidanja zastava dogodio se usred rasprave o novom zakonu kada su na red došli zastupnici Jobbika, koji u mađarskom parlamentu imaju 47 zastupnika.

Nakon performansa, Tamás Gaudi-Nagy izjavio je da će nakon 1. svibnja, kada zakon stupa na snagu, mađarsko zemljište postati žrtvom stranih predatora i narkomana novca. Sva pravna sredstva kako bi se zaštitilo poljoprivredno zemljište su iscrpljena, pa će Mađari morati pronaći nove oblike otpora kako bi spriječili potpunu kolonizaciju svoje zemlje.

Jobbikovci su zastavu Europske unije proglasili “simbolom kolonijalizma”, tvrdeći da ne postoji zakon koji zahtjeva isticanje te zastave.

ŠOKANTNE ČINJENICE: BRBLJAONICA I DIKTATURA - Upoznajte pravo lice Evropske Unije

OVO SU ČINJENICE KOJE ĆE VAS ŠOKIRATI

Da li ste znali da Evropska unija nije parlamentarna demokratija?

Evropska komisija, izvršni organ Unije, ima potpunu vlast nad zakonodavnim procesom … i niko je praktično ne kontroliše. Enormne ovlašćenja i bezgraničnu vlast Komisije ponekad se pokušava opravdati konstatacijom da je stanje slično kad je u pitanju bilo koja savremena vlada. No je li to baš tako?

Ne zaboravite: uvek kada izvršnu vlast prestane da kontroliše volja naroda – demokratija se pretvara u diktaturu!

Upoznajte pravo lice Evropske unije. Evropska unija nije poslanička (parlamentarna) demokratija, nego neoliberalna federalna diktatura korporativnih interesa. Zašto je ona bez ikakve sumnje upravo takav politički konstrukt objasnićemo u daljem tekstu, no kako bismo sve to mogli razumeti najpre se moramo upoznati sa nekim osnovnim pojmovima i institucijama Unije.

Pariskim ugovorom iz 1951. formirana je Evropska zajednica za ugalj i čelik koja se sastojala od Francuske, Nemačke, Italije i zemalja Beneluksa, Rimskim ugovorom iz 1957. formirana je Evropska ekonomska zajednica i Euroatom, a potom je prikrivajući svoj temeljni cilj, pod izlikom privrednog ujedinjenja, slobodnog tržišta i sličnih floskula, Evropska zajednica (kasnije: Unija) korak po korak provela političko ujedinjenje, privlačeći u svoje okrilje evropske države u tzv. petak talasa proširenja:

Prvi talas 1973. – Pristupaju Danska, Irska, Velika Britanija;

Drugi talas 1981. – U EU ulazi Grčka;

Treći talas 1986. – Dolaze Španija i Portugalija, nakon čega sledi Maastrichtski ugovor 1992. kojim se stvara golemi federalni politički konstrukt nazvan Evropska unija – ekonomska i monetarna unija, jedinstvena valuta, zajednička odbrambena politika i uvodi se građanstvo Unije;

Četvrti talas 1995. – Ulazak Austrije, Finske i Švedske, nakon čega Unija organizuje potpisivanje još dva ugovora – onog iz Amsterdama 1997. kojim se navodno jača uloga Evropskog parlamenta (no ne preterano, i nikako do stepena kad bismo o EU mogli govoriti o parlamentarnoj demokratiji, kako ćemo videti kasnije), te ugovora iz Nice 2001. kojim se zbog prijema novih članica menja sastav i način rada institucija Unije (npr. Savjet EU ne mora više donositi odluke jednoglasno, od Nice je dovoljna većina);

Peti talas, koji se dalje deli na dva dela – prvi deo 2004. kada su pod vlast Unije potpale Češka, Mađarska, Poljska, Slovačka, Slovenija, Litvanija, Letonija, Estonija, Kipar (grčki deo samo) i Malta, te drugi deo 2007. kad su u EU utrpane i Rumunija i Bugarska. Glavni kriterijumi za pristupanje ovoj nedemokratskoj superdržavi su kopenhaški kriterijumi iz 1993. prema kojima države kandidatkinje moraju ispuniti za članstvo ove uslove:

1. političke – stabilne institucije koje “garantuju demokratiju i ljudska prava”;

2. ekonomske – jako “tržišnu ekonomiju”;

3. pravne – kandidatkinje moraju biti sposobne preuzeti obaveze članstva. Ovim kriterijumima obično se dodaju i tzv. madridski kriterijumi iz 1995. kada je zaključeno da sprovođenje svih gornjih reformi (političkih, privrednih i pravnih) nužno mora pratiti i odgovarajuće administrativno ustrojstvo (tj efikasna državna uprava) kako bi država kandidatkinja lakše usvojila i sprovela ogromnu ackui EU, o kojoj će kasnije biti više reči.

Kada se zna da navedenim kriterijumima Unija kad što pridodaje još dodatnih kriterijuma, poput, recimo, potpune saradnje s Haškim sudom, onda se vidi da su temeljni kriterijumi samo politička demagogija. Ima li boljeg dokaza za to od Rumunije i Bugarske? Je li Rumunija zemlja sa stabilnim institucijama? Možemo li bugarska ekonomija oceniti kao “jako tržišnu ekonomiju”? Kakve besmislice.

Kako bi postala članicom Unije, zemlja kandidatkinja prolazi proces pregovora u kojem Unija trenira strogoću u postupku tzv. skrining, tj dubinske analize usklađenosti zakonodavstva pojedine zemlje kandidatkinje s pravnim tekovinama evropskih zajednica, a koji delimo na:

1. eksplanatorni skrining – u kojem Evropska komisija predstavlja tu pravnu stečevinu i docira zemlji kandidatkinji što sve mora postići kako bi ju zadovoljila,

2. bilateralni skrining – u kojem zemlja kandidatkinja pokorno predstavlja velevažnoj Komisiji trenutni status svog zakonodavstva (i obećava da će svakim danom u svakom pogledu sve više napreduju).

Unija to ne želi priznati, ali volja naroda zemalja članica nema ama baš nikakve šanse da bude pretočena u evropsku normu i praksu. Videćemo u nastavku zašto je to tako. Uz to, kao i svaka golema federacija, EU ima veoma složen sistem upravljanja. Uzgred, ima i monstruoznu arhitekturu – pogledajte samo ovu grdosiju od zgrade Evropske komisije na gornjoj slici.

EU ima 23 službena jezika, a radi jednostavnosti komunikacije tri su radna jezika Evropske komisije – engleski, francuski i nemački. Evropska je zastava plava sa 12 zvezdica, ali to zapravo uopšte nije službena zastava Unije. EU ima i himnu – Betovenovu Odu radosti, a tzv. Dan Evrope je 9. maj, koji u Uniji slave zato što je toga dana 1950. godine nacistički kolaboracionista Robert Šuman održao glasoviti govor u kojem je izneo svoje ideje o eurojedinstvu predloživši osnivanje Evropske zajednice za ugalj i čelik.

Čvrsta birokratska kula

Institucije EU su: Evropski parlament, Evropski savet, Savet (Veće EU ili Savet ministara), Evropska komisija, Evropski sud, Evropska centralna banka i Revizorski sud.

Pravni poredak EU je autonoman i razlikuje se i od poredaka zamalja članica i od međunarodnog prava. Njegovo glavno svojstvo je da deluje ograničavajuće na pravne poretke zemalja članica: ograničava regulatornu autonomiju zemalja članica u području građanskog, krivičnog, radnog, pa čak i ustavnog prava te stvara obaveze za zemlje članice i to za njihove institucije zakonodavne, izvršne i sudske vlasti. Ovlašćenja EU (iz kojih se vidi da Unija upravlja životom stanovnika zemalja članica od kolevke do groba) dele se na isključive, podeljene i komplementarne:

A. Isključiva ovlašćenja obuhvataju:

1. carinsku uniju;
2. uspostavljanje pravila o tržišnoj utakmici radi funkcionisanja unutrašnjeg tržišta;
3. monetarnu politiku za zemlje članice čija je valuta Euro;
4. očuvanje morskih bioloških resursa u okviru zajedničke politike ribarstva;
5. zajedničku trgovinsku politiku;
6. zaključivanje međunarodnih ugovora.

B. Podeljena ovlašćenja (to su one koje EU i zemlje članice dele, ali ipak EU može zauzeti neko od tih područja regulacije u kojem slučaju članice gube pravo da same regulišu te oblasti) su:

1. unutrašnje tržište;
2. socijalna politika;
3. ekonomska, socijalna i teritorijalna kohezija;
4. poljoprivreda i ribarstvo;
5. životnu sredinu;
6. zaštita potrošača;
7. transport;
8. transevropske mreže;
9. energija;
10. sloboda, bezbednost i pravda;
11. zajednička bezbednosna pitanja u stvarima javnog zdravlja.

V. Komplementarna ovlašćenja (u kojima Unija ima ovlašćenje podržavati, koordinisati i dopunjavati aktivnosti zemalja članica) su:

1. zaštita i poboljšanje ljudskog zdravlja;
2. industrija;
3. kultura;
4. turizam;
5. obrazovanje, profesionalno usavršavanje, omladinu i sport;
6. građanska zaštita;
7. upravna zaštita.

Brojne unijske institucije

Šefovi država, državni poglavari ili predsednici vlada zemalja članica čine Evropski savet, koje do Lisabonskog ugovora nije bilo institucija EU stricto sensu. Predsedava mu Predsednik s mandatom od 30 meseci i mogućnošću jednog reizbora. On predstavlja EU u međunarodnim odnosima. Savet EU (koje se koji put zove i Savet ministara) čini 27 ministara vlada. Ono ima osnovnu ulogu u ekonomskoj, spoljnoj i bezbednosnoj politici. Većinsko glasanje umesto jednoglasnog biće sve češća pojava.

EU ima i ministra spoljnih poslova pod nazivom Visoki predstavnik za spoljnu i bezbednosnu politiku (ujedno potpredsednik Komisije). EU ima još čitav niz institucija – centralnu banku, investicionu banku, ombudsman, sud revizora, odbor regija, ekonomski i socijalni komitet …

Evropski savet, uz potvrdu Parlamenta, bira predsednika Evropske komisije, a on sam (uz saglasnost Saveta EU) bira članove Evropske komisije, a onda Savet imenuje Komisiju po potvrdi Parlamenta. Puno uključenih tela, no uz malo lobiranja predsednik Komisije zapravo postavlja Komisiju kakvu hoće. Samo Komisija predlaže zakone, sprovodi politiku, budžet, upravlja programima, predstavlja Evropsku uniju u međunarodnim pregovorima. Iako je sprovođenje evropskog zakonodavstva u pravilu prepuštena zemljama članicama, Komisija može donositi i provedbene akte.

Svakom članu Komisije pripada jedan ili više resora Komisije, koji se nazivaju Opštim upravama (Directorate general – DG). Na čelu svake Opšte uprave nalazi se generalni direktor, a svaka se opšta uprava deli na uprave kojima su na čelu direktori. Posebne jedinice čine pravna i prevodilačka služba Komisije.

Evropski komesari su pravi vladari Unije. Komisija je posve nadnacionalna, a članove Komisije se obavezuje da u svom delovanju ne predstavljaju zemlje iz kojih dolaze, tj kojih su državljani, da ne primaju instrukcije od svojih vlada ni od drugih institucija Unije, već da deluju isključivo u interesu Unije.

Parlament ili brbljaonica?

Parlament “predstavlja građane” ali, začudo, ne donosi zakone niti ima moć predlaganja zakona! Tek Lisabonskim ugovorom svoje ovlašćenja Savet ministara počinje pomalo deliti sa Parlamentom. To se zove “suodlučivanje” (ovaj ćemo postupak objasniti kasnije). Parlamentarni zastupnici mogu samo raspravljati o već predloženim zakonima i davati svoje mišljenje o njima, zastupajući pritom stavove nadnacionalnih evropskih partija kojima pripadaju. U tom parlamentu Srbija bi, uđe li u Uniju, imala verovatno 12 poslanika, što u ukupnom broju od 736 članova čini 1,6% zastupnika, a što je manje od prosečne statističke greške.

Neizabrani evropski predsednik

Unija ima vođu, Predsednika Evropskog saveta. Ko je on? Ko ga je izabrao? Predsednika pola milijarde Evropljana ne bira narod, njega postavlja Evropski savet. Ova je funkcija, uz neverovatnu osobitost Evropskog parlamenta da samostalno ne donosi zakone i sklonost Evropske komisije da se ponaša poput sovjetskog politbiroa, sigurno je jedna od najnedemokratskijih institucija na svetu. Institucija Predsjednika Evropskog veća uvedena je tek Lisabonskim ugovorom. Time je ukinut sistem šestomesečnog predsedavanja Unijom uz rotaciju država članica, premda je šestomesečna rotacija i nadalje zadržana u svrhu predsedavanja svim konfiguracijama Saveta ministara, osim kada se ono sastaje u sastavu ministara spoljnih poslova.

Predsednik Evropskog veća, između ostalih ovlašćenja propisanih članom 15. Ugovora o Evropskoj uniji predstavlja EU u međunarodnim odnosima. Drugim rečima, građane Evrope predstavlja neko koga oni nisu izabrali. Prvi Predsednik Saveta – dotad na evropskom nivou uglavnom nepoznati flamanski aparatčik Herman Van Rompej, stupio je na dužnost 1. decembra 2009. godine. Njegova je mesečna plata je bila oko 30.000 eura.

ANKETA KOJA TRESE BRISEL: Austrijanci ne veruju u Evropsku uniju!

Čak 78 odsto Austrijanaca smatra da je budućnost EU „ugrožena“ ili „veoma ugrožena“.

Austrijanci smatraju da je EU ugrožena zbog izbegličke krize, pokazuje istraživanje Austrijskog društva za evropaku politiku (OeGfE).

Čak 78 odsto Austrijanaca smatra da je budućnost EU „ugrožena“ ili „veoma ugrožena“.

Oni se pitaju koju opravdanost za postojanje ima EU kada nije u mogućnosti da reši probleme kao što je aktuelna izbeglička kriza, a istraživanje je pokazalo da je želja za evropskim odgovorom na talas izbeglica veoma prisutna među stanovništvom.

Gotovo svaki drugi Austrijanac (49 odsto) želi zajedničko rešenje zemalja članice EU, a svega 36 procenata je za nacionalne mere.

„Većina Austrijanaca spoznaje da nacionalne mere predstvljaju samo privremeno rešenje za izbegličku krizu“, objasnio je generalni sekretar OeGfe Paul Šmit.

On je ukazao da je nesigurnost među građanima sve veća, posebno kada nacionalne vlade ne slede strategiju na evropskom nivou.

To se odražava i na stav o EU, pošto je udeo onih koji su za ostanak u Uniji opao na 61 odsto.

Stalno raste pre svega broj onih koji više ne mogu da procene da li članstvo predstavlja prednost ili ne i sada je dostigao 19 odsto, što je vrednost koja nije nikada bila tako visoka od pristupanja Austrije EU 1995. godine.

Na drugoj strani, 21 odsto Austrijanaca, što je svaki peti, je već za istupanje iz članstva EU.

ITALIJA DIŽE USTANAK U EU: Neće nama da naređuje ni Brisel, ni Berlin!

Predsednik Evropske komisije Žan-Klod Junker ocenio je da odnosi Italije sa ostatkom Evropske unije „nisu baš najbolji”.

Pritom je optužio italijanskog premijera, Matea Rencija, da pokušava da „demonizuje Evropsku uniju”.

Renci je na ovo, naravno, odreagovao.

Optužio je Junkera da pokušava da Italijom upravlja izvana i poručio mu:  ne pokušavaj, to nije moguće!

„Italiju morate čuti i razumeti! Prošlo je vreme – naglasio je Renci – kada je neko mogao misliti da Italijom može upravljati izvana. Italija zaslužuje poštovanje!”

Italijanski premijer još je upozorio da Evropska unija ne može da se svodi na nekakav „set pravila” jer je Evropa – „ličnosti, kultura i ideali”.

Prethodno je Rim objavio da je protiv davanja Turskoj tri milijarde evra da bi Ankara uticala na smanjivanje broja migranata i izbeglica koji sa Bliskog Istoka stižu u Evropu.

Pretohno je više puta stavljao do znanja i Briselu i Berlinu: da antiruske sankcije ne smatra dobrom politikom…

ISPOVEST GRADJANINA HRVATSKE: "Ne samo da sam se razočarao u EU već sam i bez kruha ostao !"

EKSKLUZIVNO ZA BLOG NOVA YUGOSLAVIA -  PRENOSIMO VAM INTEGRALNO ISPOVEST GRADJANINA ONOGA STO JE OSTALO OD SR HRVATSKE

- Donedavno, mi u HR bili smo van EU . Živjelo se kako se živjelo. Vjerovao sam, jako vjerovao u EU. Dolazila su obećanja o boljem životu, vladavini zakona i zakona prava. 
Stizale su i donacije. Novčani iznosi u milionima su stizali za uređenje zemljišnih knjiga, kako bi lakše mogli uzimati nam imovinu. 
Stizale su i još stižu donacije za ekologiju kako bi ti isti donatori mogli dolaziti po čistu, ljekovitu pitku vodu. 
Ne samo da sam se razočarao u EU već sam i bez kruha ostao. 

Zapamtite za uvijek : 
EU je dobro proračunala svaki svoj donirani cent . Jugoslavija je bila pravednije društvo od EU . Trebalo ju je malo doraditi te nešto korigirati i bili bi neko i nešto. 

Tko smo mi sada ? Šta predstavljamo ? 
Ovdje se nedavno slavio " Dan neovisnosti " Ma, od koga smo neovisni ? Ma hajte ljudi dođite k sebi!


D. Radakovic

ANALIZA: Kome treba i služi aktuelna regionalna trka u naoružanju Hrvatske i Srbije?

ŠTA I KO SE KRIJE IZA AKTUELNOG NADMETANJA U NABAVCI VOJNE OPREME U ONOME ŠTO JE OSTALO OD SR HRVATSKE I SR SRBIJE?

U pozadini aktuelnog nadmetanja u nabavci dalekometnih raketa u onome što je ostalo od SR Hrvatske i SR Srbije nazire se kontekst u kojem se dve velesile odmeravaju preko leđa manjih saradnika. U to Beograd i Zagreb ne smeli da se olako upuštaju.

Hrvatska i Srbija ušle su u 2016. godinu kroz svojevrsnu regionalnu trku u naoružavanju koja se još uvek doduše odvija samo na rečima i izaziva opštu skepsu. No budući da dve zemlje najavljuju skoru nabavku balističkih raketa i slične krupnije vojne opreme, ne treba da čudi veliko interesovanje javnosti za ovu temu.

Sve je počelo jesenas kada je Hrvatska iznenada zatražila od Pentagona da joj Sjedinjene Države iz svojih viškova doniraju samohodne lansere raketa M270 MLRS s dometom projektila od 300 do 350 kilometara. A najnovije vesti kazuju da je Srbija upravo dobila čvrsto obećanje od Rusije, kroz izjavu njenog vicepremijera Dmitrija Rogozina, da će u izvesnom aranžmanu iona ubrzo raspolagati ruskim odbrambenim sistemom S-300.

Čitava rasprava postaje razumljivo ozbiljnija kad se uzmu u obzir strateški partneri u pozadini, kao gotovo mitski antagonisti – Amerikanci i Rusi. Nije sasvim poznato, naime, zašto samoj Hrvatskoj i Srbiji danas uopšte treba iole teža vojna tehnika, i unutar kakvog tačno političkog koncepta

Ali, itekako je poznat kontekst u kojem se dve velesile odmeravaju preko leđa manjih saradnika, u čemu inicijativom naočigled prednjači jača među njima – Amerika. Hrvatski politički komentator Tomislav Jakić kaže da originalni planovi NATO-a s Amerikom na čelu, a u vreme kada se Hrvatska spremala ua ulazak u taj savez, vrlo verovatno nisu predviđali naoružavanje hrvatskih oružanih snaga balističkim raketama.

„Poznato je da su eksperti Atlantskog pakta tada govorili da Hrvatskoj ne treba ni ratno vazduhoplovstvo“, podseća Jakić, „jer se ono nije uklapalo u ulogu koju su u svojim planovima namenili Hrvatskoj vojsci. Danas je situacija bitno promenjena, NATO maršira prema Istoku, a svaka nova članica pogodna je da bude delić nove politike konfrontacije s Rusijom.“ Po njegovom mišljenju, Hrvatskoj balističke rakete sasvim sigurno ne trebaju ukoliko nema nameru da vodi ofanzivni rat. A očekivano je da Srbija, koju Jakić vidi kao „jedini mogući i zamislivi cilj tih raketa“, odgovori jačanjem barem odbrambenih kapaciteta, uz podršku Moskve.

„Tako smo uistinu na pragu mini-trke u naoružanju između Hrvatske i Srbije, a u širem kontekstu američko-ruskog konfrontacije. To će štetiti obema državama, ali i stabilnosti regiona. I toga bi oni koji u tu trku ulaze, pogotovo oni koji je iniciraju, morali biti svesni“, rekao nam je Tomislav Jakić. S druge stane, ipak ne pridaju svi u Hrvatskoj toliki značaj ovom međudržavnom ogledu: stručnjak za sociologiju vojske i rata Ozren Žunec, s Filozofskog fakulteta u Zagrebu, smatra da su razmere tog slučaja više komične nego potencijalno tragične. Kako bi obnovile svoj arsenal, „obe vojske traže pomoć tamo gde im je to politički oportuno“, kaže Žunec. „Hrvatska se ulaguje Americi, kao što znamo, a Srbija želi da ostane u dobrim odnosima i s Evropskom unijom i s Rusijom, što nije lako balansirati.“

Ljubodrag Stojadinović, vojni analitičar beogradskog lista Politika, nalazi da političke elite dvaju susednih država licitiraju reakcijama svojih nacionalnih javnosti: „Stoga je ta trka pomalo i farsična, jer ispaljuju se verbalne rakete, dok su mogućnosti oružanog sukoba u ovom času zaista neznatne. Ovo je dakle naprosto varijanta balkanskog psihološkog rata.“

PRAVA ISTINA O EU: MONSTRUOZNA NADNACIONALNA FEDERALNA DIKTATURA

Želite li da živite u zemlji u kojoj parlament ne donosi zakone, a predsednika ne bira narod? Želite li da pristupite federalnoj diktatorskoj superdržavi i finansirate Nemačku i Englesku?

Pogledajte kratak pregled neverovatnih činjenica o Evropskoj uniji od kojih mnoge sigurno nećete nikada čuti na glavnim televizijama ni pročitati u novinama.

Gotovo su svi tzv. Očevi Evrope, od kraja Prvog svetskog rata na ovamo, zastupali ideju o Evropi kao o saveznoj državi (nasuprot De Golovoj ideji o Evropi kao zajednici suverenih država), ali se plan federalizacije sprovodio polako, korak po korak: od jedinstvenog tržišta za ugalj i čelik, ekonomske zajednice i unije pa do potpune federalizacije Evrope (uspostavljene Lisabonskim ugovorom kako se naziva Ustav Evrope). Danas je EU u punom smislu savezna država.

Zakoni EU su iznad zakona država članica. I vrlo su opsežni: ustav EU ima 170. 000 stranica. Svi dosad izdani Službeni listovi EU, u kojima Unija štampa svoje brojne propise, teški su poput jednog nosoroga.

Evropska komisija (birokratska vlada EU u kojoj papire piše preko 30. 000 eurokrata) može pokrenuti tužbu pred Evropskim sudom protiv zemlje članice za koju smatra da je prekršila neku odredbu evropskog prava. Kazne za neposlušne države članice su astronomske.

Evropska je komisija sasvim nadnacionalna i svim evropskim komesarima izričito je zabranjeno da slušaju bilo kakve savete iz zemalja iz kojih potiču. Oni moraju da rade isključivo u interesu Unije, a ne u interesu zemlje članice. Samo Komisija ima pravo predlaganja zakona i nadzire, usmerava i ima vlast nad čitavim zakonodavnim procesom. Podsećamo, uvek kada izvršnu vlast prestane kontrolisati volja naroda – demokratija se pretvara u diktaturu!

Prema tome, EU nije parlamentarna demokratija, nego federalna diktatura.

Prvi predsednik Evropske komisije bio je potporučnik u nemačkoj vojsci za vreme Drugog svetskog rata, član Nacionalsocijalističkog Javnog Dobra (NSV) , nemačke “dobrotvorne ustanove” organizovane po uzoru na Nacističku stranku, a koja je preuzela i mnoge državne poslove, kao i član Nacionalsocijalističke komore pravnika i sudija. Zvao se Valter Holštajn.

Predsednika Evropskog veća ne biraju narodi Evrope, to nije izborna funkcija kao u demokratskim državama. Predsednika Evropskog veća postavlja – Evropsko veće!

Srbija će, na primer, uđe li kojom nesrećom u EU, finansirati Ujedinjeno Kraljevstvo s više miliona evra godišnje, na način da će biti u obavezi da u godišnji budžet EU uplaćuje deo razlike zbog smanjenog prinosa Ujedinjenog Kraljevstva. Na primer, mala Slovenija plaća 14 miliona evra, a siromašna Rumunija čak preko 50 miliona evra za Veliku Britaniju! Taj izdatak koji EU otima od svih država članica naziva se UK – korekcija. Jeste li ikad čuli za to?

Uvešće PDV i na ono na za šta ga još ne plaćamo, jer se Evropska unija dobrim delom finansira od PDV – a zemalja članica pa ultimativno zahteva najmanje 5% PDV – a (pri čemu nema ništa protiv ako on bude još veći).

Dakle, Unija će uvesti porez na hleb i mleko, znači osnovne namirnice koje koristimo svakodnevno, a smanjiti na hranu za bebe. Znači, smanjenje poreza na hranu koju koristimo samo prvih par meseci svog života, a povećanje poreza na namernice koje koristimo ceo život!

Zanimljiva je i činjenica da obrnuto ne važi: Evropska unija, naime, samo od novih zemalja koje joj pristupaju zahteva najmanje tih 5% PDV – a, ali to nije obveza starih sedam članica – one taj PDV ne trebaja da uvedu, ako ne žele. Zgodno, zar ne?

Uđete li u Uniju, zahvaljujući evropskom oporezivanju neminovno će doći i do drugih poskupljenja. Tako će plin obavezno poskupeti 30 – 100% (najverovatnije ipak, kao i struja i cigarete, samo do 50%), kafa 5 – 23% pa lož ulje i drvo za ogrev 15%. Građanima, ako se odluče da žive u Uniji, poskupljenja ne ginu. I to neće biti hir vladajuće stranke (ma koja bila na vlasti), nego je naprosto reč o usklađivanju s evropskim propisima koje se mora sprovesti, jer se Srbija na to obvezala.

Stimulacije u okviru Zajedničke poljoprivredne politike EU temelje se na dva osnovna principa: 

1. Starije zemlje članice dobijaju više; 2. Bogatije zemlje članice dobijaju više. U početku nova država članica prima samo mali deo para a do punog iznosa može se dokopati tek kroz 7 – 10 godina. Otprilike, u vreme kada postepenim povećanjem stimulacija nova zemlja članica dogura do punog iznosa, ističe vreme počeka na pravo stranog kupovanja poljoprivrednog zemljišta i tada stižu multinacionalne korporacije sa svojim kapitalom koji se meri u milijardama evra i kupuju sve.

Stranci će moći kupovati nekretnine pod istim uslovima kao i građani Republika (mada građani to isto pravo nemaju i neće imati u nekim zemljama EU), a kad se dosele ovamo, imaće pravo i glasa na našim izborima, i ući u sistem vlasti.

Naši radnici, moći će da se zapošljavaju u zemljama EU pod istim privremenim ograničenjima pod kojima su to pravo imali građani Poljske, Češke, Slovenije i drugih zemalja nakon protekla dva proširenja. Ali, građani EU od prvog dana na primer srpskog članstva imaće potpuno ista prava pri zapošljavanju u Srbiji kao i Srbi. Drugim rečima, njima odmah sve, a mi ćemo se kod njih moći zaposliti tek za nekih sedam godina! Dakle, ni tu nema pravde.

Svi čelni i uticajni ljudi u EU (Hose Manuel Baroso, Herman van Rompej, Angela Merkel itd.) redovni su posetioci sastanaka Grupe Bilderberg, na čiju su inicijativu na sadašnje položaje i postavljeni.

U telima Unije uobičajeno je zemlju iz koje dolazite nazivati ne njenim imenom, već ”zemljom koju najbolje poznajem”.

Ukupni godišnji trošak EU iznosi vrtoglavih 1. 147. 885. 101. 616 eura, a samo za flotu luksuznih službenih automobila članova Evropskog parlamenta izdvaja se 5, 25 miliona evra. Kako iko može očekivati da će nešto dobiti od tako skupe savezne države? Upravo suprotno: pristupanje Uniji Srbija će skupo platiti.

Ako vam se neki od navedenih podataka čine neverovatnim složite kockice i upoznajte pravo lice Evropske unije… Videćete da ni pola nisu rekli!

ANALIZA - Hoćemo li već ove godine svedočiti raspadu takozvane Evropske Unije?

Problemi su toliki da su mnogi skloni govoriti o skoroj propasti Europske unije kakvu znamo. 

Europska unija u 2016. godinu ulazi sa svim dvojbama koje su je pratile tijekom 2015, a čije se rješenje ne nazire: izbjegličkom krizom i krizom Schengena, odnosno strahom od terorizma, dugoročnim problemima u eurozoni, prijetnjom izlaska Velike Britanije iz EU, krizom u odnosima s Rusijom i promijenjenom geopolitičkim slikom.
Problemi su toliki da su mnogi skloni govoriti o skoroj propasti Europske unije kakvu znamo. Centralno pitanje u 2016. je kako će Europa percipirati te izazove s kojima je suočena, odnosno hoće li ih percipirati kao prijetnju ili će se na njih naviknuti, prihvatiti ih kao nešto s čim se može živjeti’, tumači politolog Dejan Jović, objašnjavajući kako su prijetnje u velikoj mjeri stvar percepcije. Ako razvijemo strah od terorizma, Trećeg svjetskog rata ili od izbjeglica, onda se to pretvara u sigurnosno pitanje, nužno dolazi do sekuritizacije.

’2015. obilježila su dva događaja koja smo sekuritizirali: izbjeglička kriza i terorizam u Parizu. Jasno je da rizik ne možemo izbjeći i ključno je pitanje jesmo li u stanju živjeti s time. Po pitanju izbjeglica, što je više konzervativizma, to je više sklonosti dramatiziranju jer izbjeglice remete stabilnost i strukturu postojećih zajednica’, kaže Jović.
‘Godinu iza nas obilježio je produžetak krize koncepta liberalne Europe, naročito nakon financijske krize i sigurnosnih prijetnji koje su rezultat propasti Arapskog proljeća, koje se pretvorilo u europsku jesen’, kaže Jović, naglašavajući da umjesto da se europski koncept prenio u susjedstvo, došlo je do inputa susjedstva u Europu. Odgovor je porast nacionalizma u Europi koji se očitovao u najdramatičnijem događaju 2015. – podizanju ograda.

Alternative liberalnoj demokraciji dobivaju na popularnosti

Europska unija neće se raspasti nekim dekretom, do toga može doći postupnim slabljenjem njenih institucija i porastom naci0nalizama, konstatira Jović, naglašavajući da bi to predstavljalo veliku opasnost za mir, jer Europi treba kontrola nacionalnih država u vidu nadnacionalnog kontrolora kakav je EU.

Jezgru Europske unije predstavlja njenih šest najvećih i najmnogoljudnijih članica – Njemačka, Francuska, Velika Britanija, Italija, Španjolska i Poljska. Ako bi se bilo koja od tih članica odlučila za izlazak, to bi za opstanak Europske unije bio veliki problem, ističe Jović. Velika Britanija je, podsjetimo, najavljivala održavanje referenduma o ostanku ili izlasku iz EU do 2017. godine, s tim da su prije nekoliko dana najavili da bi se taj referendum mogao održati još tijekom 2016. Britanski premijer David Cameron, koji je na izborima 2015. odnio značajnu većinu pa konzervativci sami mogu kreirati politiku zemlje, kao preduvjet za ostanak traži od EU reforme koje nisu do kraja definirane, ali zasnivaju se na davanju veće samostalnosti nacionalnim politikama.
Najnovija istraživanja britanskog javnog mnijenja pokazuju da je javnost podijeljena 50:50 za ostanak, odnosno izlazak iz EU. S obzirom na to da Cameronovi zahtjevi ulaze u neka od temeljnih načela EU, kao što su sloboda kretanja i sloboda rada građana EU na cijelom području Unije, bit će zanimljivo pratiti ishod tih pregovora koji će obilježiti 2016.
Ovu godinu je u Francuskoj okarakterizirao rast euroskeptične krajnje desnice u vidu Nacionalne fronte Marine Le Pen. Udruženim nastupom socijalista i republikanaca, Le Pen na kraju nije odnijela prevagu u nedavno održanim francuskim regionalnim izborima, ali ako kao pobjednik predsjedničkih izbora 2017. izađe Nicolas Sarkozy, može se očekivati njegovo prilagođavanje sve desnijem francuskom biračkom tijelu. Sarkozy tijekom svog prijašnjeg političkog djelovanja nije prezao od nasilnog uvođenja reda u pariškim doseljeničkim predgrađima, a kraj njegovog predsjedništva obilježile su vojne intervencije na Mediteranu.

Najnovija od spomenutih velikih članica EU, Poljska, zauzela je na izborima održanim krajem ove godine desni i antieuropski kurs, krećući se mađarskim stopama, prema orbanizaciji.
Španjolska prvi put od kraja Francove diktature nije izašla s jasnim pobjednikom parlamentarnih izbora. Značajan broj mjesta u parlamentu osvojio je lijevi Podemos koji se protivi europskoj politici štednje. Ako Podemos u konačnoj podjeli karata bude u prilici sudjelovati u vladajućoj koaliciji, bit će zanimljivo pratiti kako će se to odraziti na europsku ekonomsku agendu, s obzirom na to da je Španjolska puno veća i važnija ekonomija od Grčke u kojoj je Siriza osvojila vlast, ali je bila prisiljena kapitulirati pred europskim institucijama.
Za Europsku uniju bit će važan i ishod američkih predsjedničkih izbora. ‘Američki predsjednik Barack Obama tijekom zadnjih osam godina nije Europu imao u fokusu. Pitanje je kako će izgledati Amerika poslije Obame’.
U 2015, kaže Jović, došlo je i do jedne sasvim nove krize: one u odnosima Turske i Rusije, koja će svoj odraz imati i u širem susjedstvu uključujući zapadni Balkan. Iako je na početku godine izgledalo da su se Rusija i Turska približile, odnosno da će umjesto Južnog toka Rusija energetske kanale usmjeriti preko Turske, nakon rušenja ruskog vojnog zrakoplova opet je aktivan trokut: Europa, Turska, Rusija, odnosno djelovanje svih protiv svih.
Kada bi u 2016. bio i postignut trajni mir u Siriji, smatra se da time ne bi bio riješen izbjeglički problem u Europi. Skeptičan je oko ostanka, odnosno povratka izbjeglica u razrušenu Siriju.
U Europi se svi pomalo pozicioniraju za slučaj da Europska unija stvarno nestane. Kao ilustraciju toga, navodi se kako Njemačka tijekom ove godine trudila popraviti odnose s Turskom, Francuska je napravila zaokret u odnosima s Rusijom, a istočnoeuropske zemlje u strahu od Rusije samoorganiziraju se, odnosno rade na privlačenju SAD-a.
I inicijativu hrvatske predsjednice Kolinde Grabar-Kitarović o uspostavljanju uspravnice Jadran-Baltik-Crno more u koju bi uz Hrvatsku bile uključene Bugarska, Rumunjska, Mađarska, Austrija, Slovenija, Slovačka, Češka, Poljska, Estonija, Latvija i Litva Jović vidi kao zanimljivu ideju na tom tragu.

ŠULC - Evropska unija se raspada, pomagajte!

Predsednik Evropskog parlamenta Martin Šulc izjavio je da Evropskoj uniji preti raspad i da se svi oni koji podržavaju Uniju moraju boriti za njen opstanak

Predsednik Evropskog parlamenta Martin Šulc izjavio je danas da Evropskoj uniji preti raspad i da se svi oni koji podržavaju Uniju moraju boriti za njen opstanak. Komentarišući nedavno upozorenje šefa diplomatije Luksemburga Žana Aselborna da bi se EU mogla raspasti, Šulc je potvrdio da je EU u opasnosti jer "postoje snage koje pokušavaju da je sruše".

"Niko ne može da kaže da li će EU još postojati za 10 godina. Ukoliko želimo da opstane moramo snažno da se borimo za to", rekao je Šulc u intervjuu nemačkom listu "Velt". On nije precizirao šta tačno preti EU, ali veći deo intervjua bio je posvećen migrantskoj krizi, koja je ove godine stavila na iskušenje evropsko jedinstvo i toleranciju, navodi Rojters.

Šulc je rekao da naravno postoje i alternative Uniji, uključujući Evropu u kojoj bi preovlađivali nacionalizam, granice i zidovi. "To bi bilo pogubno jer je upravo takva Evropa naš kontinent više puta dovela do katastrofe," napomenuo je Šulc. Migrantska kriza je podelila EU, pri čemu se nemačka kancelarka Angela Merkelzalaže za prijem većeg broja Sirijaca, a lideri u bivšim komunističkim zemljama istočne Evrope se protive planu EU po kome bi morali da prime određeni broj trazilaca azila.

S odlukom nekih zemalja da ponovo uvedu kontrole na granicama u opasnosti je i Šengenska zona. Šulc je ocenio da nijedna zemlja ne može sama da rešava probleme poput migrantske krize i da je to moguće učiniti samo zajedno, kao EU. Prošle nedelje, Grčke je tražila pomoć EU da joj pomogne da obezbedi svoje granice i zbrine migrante otklonivši tako pretnje nekih EU zemalja da će je isključiti iz Šengena ukoliko ne uspostvi kontrolu nad svojom teritorijom.

ANALIZA: Što bi se događalo da je Jugoslavija ušla u Evropsku Uniju?

Da je Jugoslavija ostala cijela izbjegavši ​​pogubne ratove 90-ih i ušla u Europsku uniju, ne samo da bi ljudima u regiji bilo bolje, već bi i Europska unija bila bolja. Ostavimo nacionalizam po strani i pogledajmo analizu.

To je zaključak projekta suradnika Njemačkog društva za vanjsku politiku (DGAP) Kornelijus Adebar koji je razmotrio što bi bilo da je Europska unija uložila veće napore, prije svega financijskim poticajima, u opstanak Jugoslavije i njeno primanje u svoje članstvo.
Životi stotine tisuća ljudi u BiH, Crnoj Gori, Hrvatskoj, na Kosovu, Makedoniji, Sloveniji i Srbiji bili bi pošteđeni, a SAD ne bi angažirale svoje vojnike u Europi prvi put nakon Drugog svjetskog rata, navodi Adebar dodajući da bi Balkan mogao biti bolje mjesto, s čim se slažu i mnogi građani "neovisnih država" nastalih iz SFRJ.
Po tom hipotetičnom scenariju, Jugoslavija bi zatražila članstvo EU 1991. i dvije godine kasnije počela pristupne pregovore zajedno s Austrijom, Finskom i Švedskom i postala članica EU zajedno s Mađarskom, Estonijom i Maltom, a zahvaljući ranom početku ekonomske traznicije, u zonu eura bi mogla ući zajedno s Grčkom.
Politika proširenja EU bi zbog tog hipotetičkog uspjeha Jugoslavije bila promijenjena proces više ne bi bio geopolitički već zasnovan na zaslugama. Iz ovako zamišljenog razvoja, autor zaključuje da bi činjenica da postoji tranzicijska zemlja poput Jugoslavije koja traži članstvo eurozoni navelo stare članice inzistirati na strožijoj kontroli ekonomskih politika članica što bi moglo spriječiti krize poput onih u Grčkoj i Španjolskoj.
Jugoslavija bi, s druge strane, kao jedna od osnivačica Pokreta nesvrstanih omogućila bolje odnose EU s novim silama u povojima poput Indije, Južne Afirke, Indonezije i Malezije, što bi bilo značajno prednost za EU imajući u vidu posebnih odnosa koje je imala s mnogim zemljama koje trpe posljedice kolonijalizma nekih drugih članica Unije.