ŠTA I KO SE KRIJE IZA AKTUELNOG NADMETANJA U NABAVCI VOJNE OPREME U ONOME ŠTO JE OSTALO OD SR HRVATSKE I SR SRBIJE?
U pozadini aktuelnog nadmetanja u nabavci dalekometnih raketa u onome što je ostalo od SR Hrvatske i SR Srbije nazire se kontekst u kojem se dve velesile odmeravaju preko leđa manjih saradnika. U to Beograd i Zagreb ne smeli da se olako upuštaju.
Hrvatska i Srbija ušle su u 2016. godinu kroz svojevrsnu regionalnu trku u naoružavanju koja se još uvek doduše odvija samo na rečima i izaziva opštu skepsu. No budući da dve zemlje najavljuju skoru nabavku balističkih raketa i slične krupnije vojne opreme, ne treba da čudi veliko interesovanje javnosti za ovu temu.
Sve je počelo jesenas kada je Hrvatska iznenada zatražila od Pentagona da joj Sjedinjene Države iz svojih viškova doniraju samohodne lansere raketa M270 MLRS s dometom projektila od 300 do 350 kilometara. A najnovije vesti kazuju da je Srbija upravo dobila čvrsto obećanje od Rusije, kroz izjavu njenog vicepremijera Dmitrija Rogozina, da će u izvesnom aranžmanu iona ubrzo raspolagati ruskim odbrambenim sistemom S-300.
Čitava rasprava postaje razumljivo ozbiljnija kad se uzmu u obzir strateški partneri u pozadini, kao gotovo mitski antagonisti – Amerikanci i Rusi. Nije sasvim poznato, naime, zašto samoj Hrvatskoj i Srbiji danas uopšte treba iole teža vojna tehnika, i unutar kakvog tačno političkog koncepta
Ali, itekako je poznat kontekst u kojem se dve velesile odmeravaju preko leđa manjih saradnika, u čemu inicijativom naočigled prednjači jača među njima – Amerika. Hrvatski politički komentator Tomislav Jakić kaže da originalni planovi NATO-a s Amerikom na čelu, a u vreme kada se Hrvatska spremala ua ulazak u taj savez, vrlo verovatno nisu predviđali naoružavanje hrvatskih oružanih snaga balističkim raketama.
„Poznato je da su eksperti Atlantskog pakta tada govorili da Hrvatskoj ne treba ni ratno vazduhoplovstvo“, podseća Jakić, „jer se ono nije uklapalo u ulogu koju su u svojim planovima namenili Hrvatskoj vojsci. Danas je situacija bitno promenjena, NATO maršira prema Istoku, a svaka nova članica pogodna je da bude delić nove politike konfrontacije s Rusijom.“ Po njegovom mišljenju, Hrvatskoj balističke rakete sasvim sigurno ne trebaju ukoliko nema nameru da vodi ofanzivni rat. A očekivano je da Srbija, koju Jakić vidi kao „jedini mogući i zamislivi cilj tih raketa“, odgovori jačanjem barem odbrambenih kapaciteta, uz podršku Moskve.
„Tako smo uistinu na pragu mini-trke u naoružanju između Hrvatske i Srbije, a u širem kontekstu američko-ruskog konfrontacije. To će štetiti obema državama, ali i stabilnosti regiona. I toga bi oni koji u tu trku ulaze, pogotovo oni koji je iniciraju, morali biti svesni“, rekao nam je Tomislav Jakić. S druge stane, ipak ne pridaju svi u Hrvatskoj toliki značaj ovom međudržavnom ogledu: stručnjak za sociologiju vojske i rata Ozren Žunec, s Filozofskog fakulteta u Zagrebu, smatra da su razmere tog slučaja više komične nego potencijalno tragične. Kako bi obnovile svoj arsenal, „obe vojske traže pomoć tamo gde im je to politički oportuno“, kaže Žunec. „Hrvatska se ulaguje Americi, kao što znamo, a Srbija želi da ostane u dobrim odnosima i s Evropskom unijom i s Rusijom, što nije lako balansirati.“
Ljubodrag Stojadinović, vojni analitičar beogradskog lista Politika, nalazi da političke elite dvaju susednih država licitiraju reakcijama svojih nacionalnih javnosti: „Stoga je ta trka pomalo i farsična, jer ispaljuju se verbalne rakete, dok su mogućnosti oružanog sukoba u ovom času zaista neznatne. Ovo je dakle naprosto varijanta balkanskog psihološkog rata.“
ŠTA I KO SE KRIJE IZA AKTUELNOG NADMETANJA U NABAVCI VOJNE OPREME U ONOME ŠTO JE OSTALO OD SR HRVATSKE I SR SRBIJE?
ОдговориИзбриши