JUGOSLOVENSKI "ODISEJ" BEKIM FEHMIU - OD JUGOSLAVIJE DO HOLIVUDA

Bekim Fehmiu je bio jugoslovenski pozorišni i filmski glumac albanske nacionalnosti. Ostat će upamćen i po tome što je bio prvi istočnoevropski glumac koji se pojavio u jednom holivudskom filmu i to još za vrijeme “hladnog rata”.

Fehmiu je rođen 01.06.1936. u Sarajevu, ali njegova porodica potiče iz grada Đakovice u Srbiji (Kosovo i Metohija). Godine 1941., porodica se seli u Prizren gdje Bekim provodi svoje djetinjstvo. Kao srednjoškolac u Prizrenu, uključuje se u glumačku školsku sekciju, a nakon završetka škole postaje član Pokrajinskog narodnog pozorišta u Prištini. Diplomirao je na Fakultetu dramskih umjetnosti (FDU) u Beogradu 1960. godine nakon čega postaje član Jugoslovenskog dramskog pozorišta koje je napustio 1967. zbog “lošeg odnosa prema njemu” te tako postao slobodan umjetnik.
Prvi veći uspjeh postiže sa filmom “Sakupljači perja” (1967), suptilnim prikazom romskog života koji je osvojio dvije nagrade na Filmskom festivalu u Kanu te je bio nominovan i za Oskara.

Poznat po svom mačo izgledu i blagoj naravi, Fehmiu je brzo postao omiljen kod zapadnih filmadžija pa je tako uskoro potpisao i ugovor koji mu je obezbjedio saradnju sa producentom (oskarovcem) Dinom De Laurentisom.

Usred slavlja nakon što je film “Sakupljači perja” osvojio Zlatnu palmu, Bekimu prilazi producent Dino de Laurentis i nudi mu naslovnu ulogu u spektakularnoj televizijskoj seriji “Odisej”. Slavni Italijan, pred kojim su drhtale i najskuplje zvijezde i nenavikao da mu protivrječe, nije se stigao sabrati kad dojučerašnji anonimus s Balkana nije prihvatio njegovu visoku novčanu ponudu nego je zatražio još viši honorar. Menadžer koji je posredovao u razgovoru i prevodio na to je preblijedio jedva zaustivši:

“Čovječe, jesi li pri zdravoj pameti, pa s de Laurentisom se tako ne postupa!”

U tom trenutku je izgledao spreman da postane filmska zvijezda u Hollywoodu, ali je njegov prvi američki film, “Avanturisti”, kritika proglasila neuspješnim, a loše je prošao i sa finansijske strane. Tako je nekako na prečac ostao bez šanse za hollywoodskom slavom.

Nakon toga je igrao ulogu zauzetog oca u srceparajućem filmu Raimonda Del Balza “Posljednji proljetni snijeg” (1973), pa ulogu palestinskog teroriste u remek djelu Džona Frankenhajmera “Crna nedjelja” (1977). Bez obzira na kritički neuspjeh njegovih hollywoodskih filmova, on je blistao u evropskim kinima kao i u pozorištu, koje je bilo njegovo prirodno okruženje. Do kraja svoje karijere glumio je na ukupno devet jezika, uključujući francuski, španski i italijanski.

New York Times ga je opisao “jugoslovenskim srcolomcem” zbog njegovih mladalačkih “osvajanja” i poznanstava sa Brižit Bardo i Avom Gardner. Decenijama nakon njegovog posljednjeg pojavljivanja na ekranu, čitateljice jednog vodećeg italijanskog ženskog časopisa su ga proglasile jednim od deset najatraktivnijih muškaraca 20. vijeka.

Bekim Fehmiu je glumio u 41 filmu od 1953. do 1998. Bio je prvi Albanac pozorišni i filmski glumac koji je glumio u pozorištima i filmovima širom Jugoslavije. Uloge koje je tumačio su uveliko uticale na kinomatografsku istoriju Jugoslavije te ostavile snažan umjetnički trag u inostranstvu.

Našoj publici je naročito ostao u sjećanju po ulogama u filmovima “Klopka za generala” (1971), “Specijalno vaspitanje” (1977), “Partizanska eskadrila” (1979).

Bio je u braku sa srpskom glumicom Brankom Petrić, sa kojom ima dva sina Hedona i Uliksa. Godine 2001. je izdata knjiga njegovih memoara “Blistavo i strašno” koja opisuje njegov mladi život (do 1955.) prije nego se počeo baviti glumom.

Dana 15.06.2010. u svojoj 74. godini izvršio je samoubistvo u svom stanu u Beogradu. Svojoj supruzi je ostavio i kratko oproštajno pismo: “Puno te volim, ali za me život više nema smisla”. Tijelo mu je kremirano, a pepeo rasut u Prizrensku Bistricu, rijeku koja protiče kroz Prizren.

RADE ŠERBEDŽIJA: "Dao bih Holivud za srećne dane u Jugoslaviji!"

Ja bih svu svoju holivudsku karijeru menjao za one srećne dane koje sam živeo na jugoslovenskim prostorima

Važno mi je da je užasni rat završen i važno mi je misliti i nadati se da se nikada neće ponoviti…

Važno mi je da Novak Đoković i Jelena i Ana pobeđuju… Ja branim svaku svoju boru i svaku svoju sedu vlas. One svedoče o bogatom životu kroz koji sam prošao. A lice, znaš, nikada nije samo tvoje… – kaže naš i svetski proslavljeni glumac.

Da nisi dobio ulogu u filmu „Pre kiše“, da li misliš da bi Holivud bio deo tvog života? To me posebno zanima jer je i moj otac Zafir bio kandidat za tu ulogu! - Vasil Hadžimanov.

–Kad me je Milčo Mančevski pronašao u Londonu i kad sam pročitao scenario za film „Pre kiše“, kazao sam mu da mi se mnogo sviđa. On je rekao da je ulogu Aleksandra napisao za mene. Pitao sam ga: 

„Kako to kad se sada prvi put vidimo u životu“, a on mi je rekao: „Živojin Pavlović je moj najdraži režiser, a ti si igrao u pet njegovih filmova.“ 

Naravno da postoji mogućnost da su neki producenti iz Makedonije predlagali i druge glumce, ali čini se da je Milčova želja bila od početka da ta uloga pripadne meni. I zaista, kad sam počeo da radim na njoj i da snimam film, osećao sam se kao da sam to uistinu ja. Naravno da mi je taj film beskrajno pomogao, jer je osvojio Venecijanski festival i zbog toga što su ga sve filmadžije u svetu posebno volele… No, mnogi naši filmovi su uspeli u svetu, ali su samo retki glumci uspeli da prodru na holivudsko tržište. 

Mislim da sam imao i beskrajno mnogo sreće, a desila se i jedna važna stvar. Te 1994. godine moj londonski agent mi je napravio sastanak, tj. audici­ju sa Filipom Nojsom za film „Svetac“. Konkurisao sam za jednu malu ulogu, ruskog gene­rala Volkova. No režiseru sam se nekako posebno svideo i dao mi je čitav scenario, pa me je zamolio da pripremim dve scene ruskog tajkuna Tretjaka. Usput mi je rekao da obožava Dušana Makavejeva i da je voleo moju ulogu u Makovom filmu „Manifesto“. Za ulogu su konkurisale velike zvezde poput Džona Vuda i Maksimilijana Šela, no Filip se borio za mene. Nakon mesec dana stigla je poruka od glavnih ljudi iz „Paramaunt pikčersa“. „Yes… We love this guy“ (Da, dopada nam se taj momak)!

Gospodine Šerbedžija, koliko često posećujete Liku u Hrvatskoj (i moja rodbina je tamo)? Šta mislite, zbog čega dosta glumaca odavde odlazi u Ameriku i zapadnu Evropu kad su veoma male šanse da dožive uspeh kakav su ovde imali, jer je jezik prepreka? - Lara, Obrenovac.

–Draga Lara, ne idem često u naš rodni kraj. Ne vode me putevi tamo. Iako često i sve više i više maštam o njemu i sećam se svoga detinjstva, mirisa pokošene trave, vranih konja koje sam kao dete leti jahao i izvorske hladne vode od čije su svežine trnuli zubi. Lika je duboko u mome srcu i telu, i sve što radim, čini se, ima veze sa mojim rodnim krajem. Pre neki dan sam sreo svog dragog prijatelja Danijela Dragojevića, velikog pesnika, i kad sam mu ispričao da želim sagraditi malu kuću na ruševinama moje rodne kuće u Buniću, rekao mi je ozarenih očiju: „Rade, svakako to učinite, sagradite tamo svoju kuću… I kad je sagradite, nemojte nikada tamo otići.“

–Ne srećem mnogo naših ljudi koji pokušavaju na američkom filmu. Teško je, ali se isplati pokušati. To je kao da igrate na ruletu u Las Vegasu. Nije dosta da ti se okrene tvoj broj. Treba sreću znati i zadržati i umnožiti. No, moram vam reći, ja bih svu svoju holivudsku karijeru menjao za one srećne dane koje sam živeo nekada davno na tim južnoslovenskim prostorima, gde sam bio deo važnog i značajnog Ristićevog KPGT-a.

SVEDOČANSTVA - HOLIVUD: Ričard Barton o TITU

Holivudski glumac koji je ovekovečio Josipa Broza TITA u filmu "Sutjeska" iz 1973. godine pisao je o susretima s Titom na Brionima u svojim dnevnicima

 Iako je Barton često bio vrlo ciničan prema samom filmu, sa Titom je bio oduševljen. Oko 150 stranica posvetio je razdoblju u kojem se družio s Titom.

 Prvi put su on i tadašnja supruga Elizabet Tejlor došli na Brione 31. jul 1971. godine, pre početka snimanja "Sutjeske".

 - Bog zna šta da očekujem od Tita i njegovih ljudi na Brionima - zapisao je Barton pre nego što je upoznao Tita.

U Puli ih je dočekao Mercedes koji ih je odvezao do broda sa kojim su stigli na Brione. Naravno, pratila ih je vojska fotografa i novinara. Na Brionima su odseli u vili pored Titove, gde ih je dočekala Jovanka.

- Krupna žena seljačkog izgleda, šarmantna i predivnog osmeha. Ponudili su nam kanape (koje sam pojeo, ali bez hleba), šampanjac koji sam odbio, a posle slasnu tursku kafu koju nisam odbio - napisao je Barton.

 Sutradan su upoznali Tita:

- Tito je malen, delikatan, ima malene ruke, noge i glavu. Zbog zatamnjenih naočara nisam mogao da odredim koje su mu boje oči. Stomak mu je velik, ali ostatak tela se doima vitkim. Kada sedne za sto, impozantan je - pisao je Barton.