Zbog čega je posle skoro 3 decenije otkako su na ruinama države koja je bila Istok na Zapadu i Zapad na Istoku uspostavljeni novi entiteti sa nacionalnim predznakom, prisutna nostalgija za nečim što se tako zdušno rušilo, pokušao je da odgovori naučni skup održan u Muzeju istorije Jugoslavije
Međunarodna konferencija "Nostalgija u pokretu" koja je za temu imala postkomunističku nostalgiju, okupila je stručnjake iz zemalja Jugoslavije, ali i Češke i Bugarske. Koordinatori ovog projekta bile su Marija Đorgović i Mirjana Slavković, kustoskinje MIJ.
- Na nostalgiju se obično gleda kao na intimnu, sentimentalnu, eskapističku, nevinu priču o boljoj prošlosti - smatra Mitja Velikonja, rukovodilac Centra za kulturne i religiozne studije na Univerzitetu u Ljubljani. - Takvi pogledi zapostavljaju drugu stranu: kao "retrospektiva utopija", nostalgija je emancipatorska, aktivna, priča koja uključuje i aktivira, jer veličajući prošlost, zapravo kritikuje sadašnjost.
Za lingvistu i antropologa Tanju Petrović jugonostalgija je fenomen povezan sa dubljim saznanjima o društvenom životu i premašuje lamentiranje radnika nad izgubljenom socijalnom sigurnošću.
Kao što se na mestu gde je Tito sahranjen, u Kući cveća, koja je u sklopu MIJ, svake godine okupljaju udruženja i pojedinci da obeleže njegov rođendan, takvi skupovi održavaju se svakog 25. maja i u njegovom rodnom Kumrovcu. Taj fenomen proučavala je Nevena Škrbić Alempijević sa odeljenja za etnologiju i kulturnu antropologiju Fakulteta društvenih nauka Zagrebačkog univrziteta.
- Ljudi se i dalje tog dana okupljaju u Kumrovcu bez obzira na to da li političke elite odobravaju ili ne - tvrdi naučnica. - Tu dolaze iz različitih razloga: da iskažu svoju nostalgiju, uspostave kontinuitet između prošlosti i sadašnjosti, da kritikuju sadašnje okolnosti i odnose snaga, ili samo da vide svoje nekadašnje drugove. U Kumrovcu, kako kažu, mogu da učestvuju u priči koja se retko čuje na javnoj sceni Hrvatske. Ispoljavanje nostalgije javno, na mestu gde je Tito rođen, zato ne treba tretirati kao prevashodno konzervatini i nekritički odnos prema prošlosti. U kontekstu prethodinih istraživanja jugonostalgije i titonostalgije na nju se može gledati i kao na fenomen koji donosi inovacije, samoidentifikaciju i novu kulturnu recepciju.
Konferencija "Nostalgija u pokretu" stoji na samom kraju višegodišnjeg istraživačkog procesa i promišljanja koji se odnosi na temu sećanja i nostalgije u okviru Muzeja istorije Jugoslavije, kaže, za "Novosti", jedan od koordinatora Mirjana Slavković:
- Smisao ovog edukativnog programa je da napravi presek dosadašnjih istraživanja u ovoj oblasti i trasira smernice za buduće istraživačke projekte.
OVAJ naučni skup deo je projekta "Heroji koje volimo. Ideologija, identitet i socijalistička umetnost u novoj Evropi", koji finansiraju Evropska komisija i Allianz Kulturstifung.
'Sa grupom brigadira prisustvovala sam sletu i gotovo sve je bilo isto, kao da je Tito još uvek živ. Posle svih tačaka priredbe u jednom momentu, neposredno pred kraj sa jedne od tribina zaorila se pesma: „Druže Tito, shvatili smo pismo, čuvaćemo bratstvo i jedinstvo!“ Pesmu je prihvatio ceo stadion i ta jeka 50 000 ljudi koji kao jedan pevaju i ništa se drugo ne čuje u toj tišini osim pesme i njenog odjeka! I tišine kad se pesma završila! I potom aplauz!'
Hajdana Bogdanović Šerbedžija je rođena 1960. godine u Zrenjaninu, a danas radi kao inženjer u Smederevu. Kao Titov pionir učestvovala je na šest radnih akcija u periodu od 1975. do 1982. godine, bila je stipendista SFR Jugoslavije i i danas se jasno seća 4. maja 1980. godine kada su javili nezamislivo - umro je drug Tito.
"Svi mi koji smo rođeni i odrasli u zemlji koju danas žele da proteraju iz kolektivnog sećanja njenih stanovnika i udžbenika istorije, sa tugom i nostalgijom sećamo se te divne zemlje, Jugoslavije za koju sa pravom Abdulah Sidran kaže: „Da je Jugoslavija bila gora sto puta, no što je bila, opet bi bila sto puta bolja od svega ovoga što je od nje nastalo."
Stešnjeni u svojim malim državicama, koje su bile, tek republike jedne moćne države kakva je bila Jugoslavija pokušavamo da dozovemo to vreme pre ovog zajedničkog sunovrata devedesetih, podsećajući i sebe i našu decu, da ovo nije jedini mogući svet, ovaj u kome živimo, nego da smo živeli i neki drugačiji život kada smo se osećali dostojanstveno i slobodno, bar prema ličnom osećaju slobode koji je svako od nas doživljavao.
I to je ono što će vam verovatno reći svaki jugonostalgičar: bio sam slobodan.
Šta je činilo moju ličnu slobodu, šta me je činilo slobodnom?
Pre svega, mogućnost obrazovanja. Titova zemlja, što je ponekad sasvim istinit sinonim za Jugoslaviju, pružala je svojim građanima gotovo istovetnu mogućnost da se obrazuju, podstičući pozitivnu sliku o suštinskom obrazovanju kao načinu dobrog života. To se ogledalo u svim segmentima: dobri radnici u fabrikama dobijali su mogućnost kvalifikacije, napredovanja, boljih radnih mesta, društvenog stana, boljeg života. Đaci u školama, posebno oni vredni stizali su do fakalteta i završavali ih uz pomoć državnih stipendija i kredita.
Osim škola koje su i u mom sećanju bile skromne i u kojima su kreda i tabla bile glavna nastavna sredstva, to osećanje socijalne pravde je ono što mi je i u sećanjima neodvojivo i od bivše zemlje i od školovanja.Možda je danas smešno, ali država je svojim centralizovanim uređenjem mislila na sve!Država je smatrala da deca radnika i seljaka treba da idu na more (posebno ona bolešljiva i mršava) i da tamo obavezno nauče da plivaju, jer je i plivanje veština potrebna svakom pojedincu i društvu.
Kao đak prvog razreda osnovne škole, u leto 1968, sa velikom grupom osnovaca krenula sam u Vodice pored Šibenika , u kojima je grad Smederevo imao svoje odmaralište. To odmaralište, kasnije ćemo videti, bila je ustvari preko godine osnovna škola koja se leti pretvarala u odmaralište ubacivanjem gvozdenih, vojničkih kreveta u učionice pretvarajući ih u zajedničke spavaonice.
Naravno da je i putovanje do Šibenika i potom brodom do Vodica bilo prava avantura, jer se putovalo dva dana, što je za sve nas bilo prvo takvo putovanje. Uz put bismo prolazili kroz mistične krajeve Bosne o kojima smo znali samo iz čitanki. I danas se sećam tih gradova i stanica u kojima se voz zadržavao Vinkovci, Zagreb, Knin.Posebno stanica Knin u kojoj bi voz pristigao oko 6 ujutro. U mlečnobeloj izmaglici jutra, u ramu prozora vagona i danas vidim taj grad i strma brda iznad njega, tvrđavu, kao u crno-beloj fotografiji. Tu u Kninu bi nam govorili, već nestrpljivima, da je more blizu, još 2 sata i tu smo. Nama se činilo da se tu u Kninu osećaju mirisi mora - miris borove smole sa četinara pomešan sa mirisom soli i truleži luka. Čak smo čuli i vrevu zrikavaca koji bi najavljivali vrelinu letnjeg dana! Od Knina se ne bismo micali od prozora gledajući u kamen Dalmacije i čekajući da vidimo more, čije bi pomaljanje izazvalo radost.
Posle voza brod, pa smeštaj u zajedničke spavaonice, pa zajednički odlazak na plažu, pa zajednički obroci u zajedničkoj trpezariji uz predhodno pranje ruku pod nadzorom (čak i u hipermangan, zarad dezinfekcije) uz dve obavezne marende (kakva divna nepoznata reč) na plaži, koju bi donosili dežurni učenici (hleb sa čuvenom mešanom marmeladom ili jetrenom (?!) paštetom na poslužavnicima ) praćeni jatom osica za njima. I tako, odlazila sam u Vodice četiri leta za redom, uvek po 15 dana (takav je bio normativ) u međuvremenu postavši dobar plivač i dugo smatrajući da je samo more u Vodicama pravo more.
Zajedno sa obrazovanjem koje mi se činilo kao mogućnost osvajanja slobode, pre svega ekonomske , vaspitavanje u duhu bratstva i jedinstva davalo nam je osećaj nesebičnosti i nesputanosti. Možda je danas smešna ta floskula bratstvo-jedinstvo, ali to je u shvatanju većine stanovnika Jugoslavije bio sinonim za ljubav i jednakost svih građana, jedinstvo svih građana bez obzira na naciju, što je davalo osećaj kosmopolitizma, osećaj nesputanosti i slobode. Naravno da je država činila sve na podsticanju ovih osećanja kroz zvaničnu politiku koja nam je svima hranila to osećanje značaja države i ispravnosti ovakve poltike.
Poseban osećaj pripadnosti zajedničkom jugoslovenskom narodu negovan je na radnim akcijama organizovanim širom zemlje, na kojima bi se sretali u istoj smeni brigadiri svrstani u radne brigade iz svih republika i pokrajina. Naravno da se uvek vodilo računa da u svakoj smeni, na svakoj akciji bude prisutna Jugoslavija u malom.Bilo je tu svih nacija, svih obrazovanja – radnika, seljaka, učenika, studenata. Negovao se i razvijao takmičarski duh-takmičilo se u radu (prebacivanje radne norme) društvenim aktivnostima (kultura, informisanje), išlo na kurseve svih mogućih profila (od vožlje traktora do ikebane).
Učesnik sam šest radnih akcija u periodu od 1975 do 1982 godine. Posebno mesto u mom srcu zauzima radna akcija u Sarajevu 1978. godine. Još tada se znalo da će u Sarajevu biti Olimpijada 1984.godine, te smo imali radilišta i u i oko Sarajeva, na sada poznatim skijalištima. Sećam se da je osim nas iz Smedereva, tu bilo i brigadira iz Skoplja, Bačke Topole, Vukovara... Sećam se da smo nedelju dana radili na Stupskoj petlji pored Jevrejskog groblja na jednom od ulaza u Sarajevo. Uređivali smo kosine pored puta i petlja je svečano puštena u rad 27.jula 1978.godine za Dan ustanka u Bosni i Hercegovini. Na proslavi je osim političara bilo i mnogo nas brigadira koji smo učestvovali i sećam se posle oficijelnog dela usledila je prava proslava. Ljudi iz celog Sarajeva i okoline dolazili bi sa porodicama i punim korpama hrane i prostirali bi bele čaršave jedan do drugoga na zemlju čineći beskrajnu belu reku, postavljali hranu i zvali sve na čast. Bilo je tu i muzike, igrala bi se kola, pevalo. Nekako se činilo stvarno i neraskidivo to bratstvo među ljudima, ta radost nesebičnog davanja i deljenja.
Mnogo godina kasnije, sva ta zemlja oko Stupske petlje i jevrejskog groblja natopljena je krvlju, jer su tu vođene najkrvavije bitke zaraćenih strana u ratu. Bez obzira na to, ja i danas u sećanju nosim taj dan narodne radosti kao pravu sliku Bosne, one Bosne koja je tako dobro simbolizovala Jugoslaviju, one Bosne koje više nema iz zemlje koje više nema.
Štafeta mladosti na odru druga Tita 4.maj 1980. VIDEO:
O Titovoj smrti gotovo sve je rečeno. U vreme njegove bolesti i potonje smrti Jugoslavijom kao i mnogo godina pre toga nošena je štafeta mladosti, jedinstveni jugoslovenski izum koji je na simboličan način povezivao sve narode i narodnosti Jugoslavije. Skoro da nema građanina koji na ovaj ili onaj način nije učestvovao u nošenju ili čuvanju štafete. Samo nošenje završavalo se veličanstvenim sletom u Beogradu, na stadionu JNA na kojem bi predsedniku Titu štafeta bila uručena.
Te 1980. godine sada kao student Građevinskog fakulteta i iskusni akcijaš, sa zebnjom sam pratila vesti iz Ljubljane o toku Titove bolesti. Naravno da ni meni, kao ni većini Jugoslovena nije bilo jasno šta posle Tita, ali smo osećali nekakvu teskobu i strah na samu pomisao da bi Tito mogao umreti. I kada se to desilo 4.maja 1980. godine, a štafeta mladosti u svom putu zaustavljena i doneta sa kovčegom u Beograd, nije se znalo šta će biti sa završnim sletom koji je uveliko, bez obzira na Titovu bolest pripreman.
Neko je prelomio da se završni slet ipak održi i koliko se sećam to je poslednja godina kada je održan. Došli su mladi iz cele Jugoslavije. Beskonačan broj autobusa, reka mladih koja je ispunila stadion do poslednjeg mesta. Sa grupom brigadira prisustvovala sam sletu i gotovo sve je bilo isto, kao da je Tito još uvek živ. Posle svih tačaka priredbe u jednom momentu, neposredno pred kraj sa jedne od tribina zaorila se pesma: „Druže Tito, shvatili smo pismo, čuvaćemo bratstvo i jedinstvo!“ Pesmu je prihvatio ceo stadion i ta jeka 50 000 ljudi koji kao jedan pevaju i ništa se drugo ne čuje u toj tišini osim pesme i njenog odjeka! I tišine kad se pesma završila! I potom aplauz!
Bilo je raznih pisama u istoriji posleratne Jugoslavije, kasnje sam saznala proučavajući istoriografiju na koje je Titovo pismo pisac pesme mislio, ali tada, 25.maja 1980. godine svi mi tada prisutni i mi koji smo pevali bili smo neraskidivo povezani osećanjem zajedništva i uvereni da će ta zemlja trajati zauvek."
Serijal 'ISPOVEST JUGOSLOVENA' ima za cilj da mladim ljudima predstavi, a starije podseti na Tita, Jugoslaviju, na vreme kada je crveni pasoš bio propusnica za ceo svet i kada je, gledano današnjim očima, život na ovim prostorima bio bajka.
Tanja se danas bavi računovodstvom i ima 54 godine. Sa nama je podelila sećanja na svoju mladost, koliko je nekada bila srećna i kako se osećala bezbedno.
Bila sam četvrti razred XIII beogradske gimnazije kada je umro drug Tito, imala sam 19 godina. Kada su javili tu tužnu, do tada nezamislivu vest, sećam se, bila sam kod kuće. Bilo mi je strašno žao, plakala sam kao da mi je umro neko najrođeniji.
Kada se sad prisetim, mislim da sam više plakala zbog nas nego zbog njega - za vreme Titove vladavine smo svi lepo živeli i plašila sam se da li će ostati tako i posle njegove smrti. Bili smo sigurni, mogli smo slobodno da se krećemo, nije bilo nasilja, tuče, kriminala...
Radnička klasa, kojoj sam ja pripadala, i kojoj su pripadali moji roditelji, mogla je sebi u vreme Titove Jugoslavije da priušti odmore, putuje, kupi kola… Sve je u toj zemlji funkcionisalo! Imali smo zdravstveno osiguranje u pravom smislu te reči. I školovanje je bilo besplatno, čak i za studente.
Stan se dobijao u firmi, tako da je retko ko imao nerešeno stambeno pitanje. Postojalo je radno vreme, radna nedelja trajala je tačno 40 sati, a vikendi su bili slobodni, pa su ljudi mogli sebi da priušte da ga provodu sa porodicom, a ne da rade dodatno kako bi preživeli.
Pamtim da je od sedamdesetih do osamdesetih godina prošlog veka bila masovna kupovina placeva u okolini Beograda. Svi su zidali vikendice, a još im je i ostajalo za pristojan život. Verovali smo da će tako biti zauvek.
Onda je Tito umro. Išla sam na mimohod do skupštine. Sećam se, stala sam u red tek na semaforu na raskrsnici današnje ulice Kraljice Natalije i one male ulice koja se penje uzbrdo. Stala sam popodne i tek kasno uveče stigla da prođem pored Titovog sanduka. Bilo mi je mnogo teško, osećala sam se kao da mi je otišao neki član uže porodice. Volela sam Tita, bila sam njegov pionir.
Titov sprovod - Marš VIDEO:
Prisustvovala sam i Titovoj sahrani. Ceo svet je došao u Beograd da isprati jugoslovenskog maršala. Stajala sam u Bulevaru Mira, poviše BIP-a. Bilo je mnogo tužno. Mislim da današnje generacije ne mogu da shvate kako smo se mi tada osećali. Sećam se, svi oko mene su plakali. Toliku kolektivnu tugu ne pamtim.
Žalost je trajala mesec dana, ali čak i kada je taj period prošao svi smo znali da se nešto nepovratno promenilo. Nakon Tita ništa više nije bilo isto, a nažalost, slutnje svih nas koji smo ga voleli i poštovali su se obistinile: nakon Titove smrti nestala je, munjevitom brzinom, sva ta sigurnost, ušuškanost, red, disciplina, pa i ta velika Jugoslavija.
Još 1965. magazin „Tajm” je opisao Jugoslaviju kao zemlju Marksa, ali pola Karla, pola Gručo Marksa, jer se u našem socijalizmu pila koka-kola, gledali su se holivudski filmovi, slušali džez i rokenrol, a na malim ekranima se prikazivale serije „Dugo toplo leto” i „Gradić Pejton”.
SPLIT
Američka televizijska mreža CBS, odnosno TV stanica iz njene filijale u Los Anđelesu, Kalifornija, snimila je 1986. jedan zanimljiv turistički dokumentarac. On prikazuje prekrasnu zemlju, turističke atrakcije te ležeran i bogat životni stil onih koji žive u Jugoslaviji. Vodič ovog programa je bila američka glumica Melodi Rodžers, a Jugoslavija je bila samo jedna od mnogih zemalja koje su predstavljene na ovoj američkoj televiziji 1980-ih.
OHRID
O ovoj čudesnoj zemlji koja je razbila njene predrasude, Melodi je između ostalog rekla kako “Ima rivijeru kao Francuska, kockarnice Monte Karla, ostrva kao Grčka, krajolike kao u Velikoj Britaniji i Alpe kao Švajcarska. Pri tom se u ovoj zemlji može večerati uz vrhunsko vino za samo pet dolara po osobi.”
Zanimljivo je napomenuti da na kraju emisije, ona sumira svoje osećaje o tome što je putujući kroz Jugoslaviju videla navodeći da je to bila jedna od najlepših zemalja koje su ona i njezina ekipa ikada posetili. Njenim rečima rečeno, “Ovo je spektakularno!”
Još jedna zanimljiva stvar koju je voditeljica napomenula je i njen svojevrstan komentar jugoslovenskog socijalizma. Dok se je penjala stepenicama jednog zamka u Opatiji ona je rekla: “Duž cele jugoslovenske rivijere postoje ovi prekrasni zamkovi koje su nekada koristili kraljevi i kraljice, plemstvo Jugoslavije. Pa, pošto više nema plemstva, oni su sada lijepi, neobični hoteli koje koriste ljudi poput vas i mene.”
BLED
Yugoslavia - the Good Old Days of Tito-style Communism VIDEO:
