Republički praznici su se slavili u određenim republikama u Jugoslaviji:
27. april - Osnivanje Oslobodilačke fronte u SR Sloveniji 7. juli - Dan ustanka u SR Srbiji 13. juli - Dan ustanka u SR Crnoj Gori 22. juli - Dan ustanka u SR Sloveniji 27. juli - Dan ustanka u SR Hrvatskoj i SR Bosni i Hercegovini 2. august - Prvo zasjedanje ASNOM-a 11. oktobar - Dan ustanka u SR Makedoniji 25. novembar - Prvo zasjedanje ZAVNOBiH-a
Značajniji datumi, koji su se slavili u socijalističkoj Jugoslaviji:
7. mart - Dan roda inženjerije JNA 8. mart - Međunarodni dan žena
23. mart - Svjetski dan meteorologa 1. april - Dan omladinskih radnih akcija 7. april - Međunarodni dan zdravlja 15. april - Dan željezničara 1. maj - Međunarodni praznik rada
Jagnjetina ili prasetina - pitanje je sad !
8. maj - Međunarodni dan Crvenog križa 9. maj - Dan pobjede
15. maj - Dan pobjede u Jugoslaviji 13. maj - Dan službe sigurnosti 21. maj - Dan Jugoslavenskog ratnog zrakoplovstva 25. maj - Rođendan Maršala Tita - Dan mladosti
16. juli - Dan tenkista JNA 15. august - Dan graničara JNA 9. septembar - Dan ustanka u Istri i Slovenskom primorju 10. septembar - Dan pomorstva 15. septembar - Dan konjičkih jedinica JNA 28. septembar - Međunarodni dan gluhih 2. oktobar - Međunarodni dan mira 7. oktobar - Dan artiljerije JNA 24. oktobar - Dan Ujedinjenih naroda 31. oktobar - Svjetski dan štednje 7. novembar - Dan Oktobarske revolucije 10. novembar - Svjetski omladinski dan 29. novembar - Dan republike
10. decembar - Dan prava čovjeka 22. decembar - Dan Jugoslavenske narodne armije
Pored ovih praznika slavili su se i općinski i gradski praznici (najčešće na dan zauzimanja pojedinog grada od strane partizana u Drugom svjetskom ratu), kao i praznici raznih društvenih i privrednih organizacija.
Prisustvovali smo snimanju jedne epizode, 22. po redu, serije "Bolji život" i uverili se da je to mukotrpan posao. Gledaoci ne moguni da zamisle da se, na primer, ono što gledamo 34 minuta, snima puna dva dana. Ali uvek se nađe neko ko će da nasmeje i razgali ekipu, tako da snimanje "brzo" prođe. Ovoga puta ekipu su zasmejavali Čkalja i Marko Nikolić.
Zidovi sivi, mestimično potamneli od vlage. Nameštaj sirotinjski, otrcano kanabe, rasklimatani sto, stari šporet na drva, pocepana ponjava na podu. Kroz razbijena okna malog prozora sigurno ni sunčani zraci nemaju volje da uđu. Sredovečni muškarac, okrenut leđima, posluje oko šporeta (štednjak je suviše lepa reč za tu šklopociju) i meša u loncu nešto što se puši.
Usput, iako se sve oko njega raspada, pevuši:
"A ja sam crno vino pio, sa drugom srećan bio, a ti, a ti, a ti (i to "a ti" ponavlja jedno deset puta), ti si me čekala."
A to nije niko drugi nego drug Branković, onaj nesrećnik i beskućnik iz serije "Bolji život", koga je tako lepo (i smešno) oživeo Miodrag Petrović Čkalja.
U 22. epizodi ove serije čijem smo snimanju prisustvovali, Branković je sa svojom dečicom, Milicom i Bojanom, pošto ga je gazdarica izbacila iz stana, upao u neku sobicu "divlje" podignutu pored deponije ili bolje rečeno, đubrišta. Ta sobica, koju mi na malim ekranima vidimo i zamišljamo da se zaista nalazi negde na smetlištu, "sklepana" je u studiju 9, u zgradi Televizije Beograd, u Košutnjaku.
Velika hala je pregrađena šper pločama na sobice na stan Popadića, Jatagančevu kancelariju, Kokin stan... Na žalost, nismo videli nameštene prostorije u kojima poznati junaci žive i rade, jer se dekor pravi svaki put iznova. Televizijski poslenici kažu, nema para da dekor stalno stoji. Jer, Jatagančev pisaći sto nije samo njegov, iako je on veliki direktor. Koriste ga i njegova sekretarica, i Koka, i Dragiša Popadić, i ko zna ko još.
Našlo se tu, dakle, i Brankovićevo ubogo utočište.
Na desetine reflektora vise sa tavanice.Toga dana snimala se scena u kojoj Dara (Gorica Popović) dolazi iznenada kod Brankovića i donosi deci kolače, banane, igračke. Reditelj Aca Đordević naređuje:
"Bilo bi dobro da skinemo vrata, da bi kamera mogla da uhvati šporet i Čkalju kako meša poparu..."
"Ne!" cikne Gorica. "Dara treba da uđe kod Brankovića kroz vrata."
"Dobro", pristaje reditelj, za koga kažu da je toga dana bio veoma dobre volje, ali da ponekad ume da "pobesni" i onda teško svim saradnicima.
Još se ne snima, jer kad dođe do snimanja, onda je posao takoreći gotov. Satima pre toga nameštaju se kamere, a tekst se proba sa glumcima deset, dvadeset, pa i trideset puta. Svaki pokret je proračunat, zna se uz koju se reč sedi, uz koju stoji...
A da se sve to usaglasi, potrebno je puno vremena i strpljenja, ne samo glumaca, već i čitave ekipe. A strpljenje izgleda da svi imaju na pretek, jer bez pogovora ponavljaju do besvesti, sve dok "gazda" Aca Đorđević ne kaže:
"Čisto je, idemo!"
Ajde, sada ja ulazim kaže Gorica.
Čkalja pevuši, ali stigne i da vikne "kuc, kuc".
Gorica ili Dara ulazi, Branković je iznenađen, samo što ne ispusti šerpu sa poparom.
Jao, drugarice Daro, otkud vi?
Došla sam da vidim dečicu, odgovara Dara i vadi poklone. Donela sam im po jednu bananu, keks...
Samo po jednu, a za tatu ništa?, ubacuje Čkalja svoj tekst.
Pa... ostaje bez reči Dara.
Ali, ja nemam krpu priseti se usred scene Čkalja, a drži vruću šerpu.
Deco, dajte krpu viče reditelj. Naravno da ti treba krpa.
A nemam ni kecelju... oglašava se ponovo Čkalja.
Našla se i kecelja.
Čkalja je vezuje, ne oko struka već malo poviše, baš kako dolikuje nespretnom muškarcu.
Sad sam ko trudnica kaže sebi u bradu.
Idemo! čuje se iz režije.
A gde su Milica i Bojan? pita Dara.
Igraju se na deponiji, puštaju čamce u kanalizaciju, a onda dodaje svoj tekst - Kad zatreba razgrnu govna, pa puštaju čamce.
"Deco, ja sam za to da sve dobro uvežbamo, pa tek onda da snimamo", predlaže Ceca Bojković.
Slažemo se , odgovara reditelj.
I onda počinje beskonačno mnogo ponavljanja. Najstaloženiji je Marko Nikolić... Zar mu ne smeta toliko proba?
"Ne, sve to ide u rok službe. Navikli smo mi i po četrdeset puta da ponovimo jednu istu rečenicu. Bolje to nego da radim na traci, u nekoj fabrici", kaže Marko, koga organizator lupi po leđima u trenutku kad treba da uđe u kadar.
Tako je po dogovoru. On čeka sa strane dok se Boba ne izrazgovara sa mamom Emom.
"Pobogu sine, kad si uspeo tolike pare da potrošiš? Za Giletov spomenik, za tvoj escajg, kevo, za Guzine trubače, za Vikinu garderobu i nešto malo za sebe", odgovara Boba i guta usput aspirin sa (pravim) sokom od pomorandže (jer ga boli glava od neprospavane noći).
Kad Giga sazna koliko je para potrošio, i njega zaboli glava i počinje i on da guta aspirin. Pošto se scena više puta ponavlja, Boba i on se nagutaju tableta. U pauzi, iza kamera, Marko kaže svom mladom kolegi Draganu Bjelogrliću:
"Bjela, idemo posle na ispiranje stomaka."
"Zašto?", uplašeno pita već ionako nervozni Bjela, kako ga svi zovu.
"Pa, vidiš koliko smo aspirina popili?"
"Nemoj da ga plašiš!", interveniše jedan od najbližih kamermana
Nakon ponovo odigrane scene, Marko izlazi i kaže:
"Setio sam se, sada sam ispljunuo aspirin, neću više da ih gutam."
U jednoj sceni sin Boba kaže mami i tati: Nema smisla što se tako svađate, kao pas i mačka.I dok Bjela iza kamera šeta i preslišava se poluglasno, prilazi mu Marko i kaže:
Pazi, reći ćeš "Nemojte da se svađate, kao mas i pačka, a možeš da kažeš i kao pač i maska".
"Nemoj da ga zaluđuješ!", opet interveniše kamerman, ali Marko je raspoložen, vidi se da mu uloga ide od ruke.
Tekst je dobro naučio, svaki pokret je proučio i kad je iza kamera, onda sa članovima ekipe priča o pecanju. Požalio se da za vikend neće moći u ribu, jer mu dolazi tazbina na ručak, a i mora da se snima. Kad Bjela izađe iz kadra, Marko mu kaže:
Bio si, bio si... i svi očekuju da kaže sjajan, a on umesto toga ... Bio si na ivici očaja."
Svi se smeju, pa i Bjela.
Marko unosi živost, jer nije nimalo lako snimati na temperaturi od 31 stepen, koliko je u studiju zbog upaljenih reflektora. Ženski moler, kako zovu šminkerku, malo, malo pa dolazi da se pobrine o Cecinom nosu, to jest, da ga malo napuderiše. A Ceca se ne pomera sa stolice, rešila je da ne napravi pauzu sve dok scena ne bude snimljena. Strpljivo se uigravaju puna četiri sata, četiri sata za scenu koja traje tri-četiri minuta. Bjela uči kako se vezuje kravata, jer je do sada nije nikad nosio, a Marko za to vreme muzicira na klaviru (tako otkrivamo još jedan Markov "talenat").
Najzad, posle nekoliko puta snimljene scene, svi se okupljaju oko monitora. Zadovoljni su.
Svetlana Bojković izleće iz studija, jer je te večeri čeka predstava u pozorištu. Bjela odlazi da skine odelo koje mu ne leži, a Marko u šminkernicu da skine brkove. Prosede zaliske ostavlja, jer su obojeni nekom farbom za drvo, kaže, opraće kosu kod kuće.
Bolivijski predsjednik Evo Morales je u razgovoru za RT komentirao aktualnu situaciju u Europi. Rekao je kako bi se zemlje Europe trebale "osloboditi američke političke dominacije i diktata MMF-a".
"Jako mi je žao zbog činjenice da neke zemlje, umjesto da se oslobode okova imperijalizma Sjeverne Amrike, one i dalje žive u tom podređenom položaju.
Volio bih sklopiti savez s Europom, da se zajedno otrgnemo dominaciji imperijalizma i nekolonijalnog mentaliteta koji žudi za hegemonijom", poručio je bolivijski ljevičarski predsjednik.
"U Latinskoj Americi sve ide dobro. Bolivija pokazuje znatan ekonomski rast zahvaljujući svojoj političkoj nezavisnosti. SAD više ne vlada našom zemljom putem svoje ambasade i više ne može donositi odluke za nas. Isto tako niti MMF ne odlučuje o našem ekonomskom sektoru", istaknuo je Morales te napomenuo kako sve veći broj Europljana, zbog velike nezaposlenosti, dolazi živjeti u Latinsku Ameriku.
Pomagat ćemo sve nacionalističko-separatističke snage i igrati na kartu sukoba Srba i Hrvata, plašiti građane staljinizmom, poticati njihovo gospodarstvo da se što više zadužuje, preplaviti masovne medije američkim filmovima i TV-serijama te dati najveću potporu liberalnim intelektualcima, makar oni zbog toga trpjeli represalije režima Iako vrlo bolestan i star, Josip Broz Tito, nakon dviju svojih velikih državničkih turneja iz druge polovice 1977. (Sovjetski Savez, DNR Koreja i NR Kina u kasno ljeto, odnosno Francuska, Portugal i Alžir u jesen), posjetio je i najjaču kapitalističku silu na svijetu – Sjedinjene Američke Države. Kod američkog predsjednika Cartera, i njegovih najbližih suradnika, bio je od 7. do 9. ožujka 1978., piše Globus.
Strane tajne službe dobro su znale da je Tito već pri kraju života. Tadašnji potpredsjednik SAD-a Walter Mondale ovim se riječima osvrnuo, mnogo godina poslije, na taj Titov posjet Americi: »Bio je organiziran veliki prijem, ali se već tada vidjelo da on više ne vodi zemlju...«
Hrvatska politička emigracija Tita je u Americi dočekala protujugoslavenskim demonstracijama u New Yorku i Washingtonu, a na pola stranice New York Timesa (od 5. ožujka 1978.) objavljen je i proglas Hrvatskog narodnog vijeća, što ga je osobno sastavio Mate Meštrović, tadašnji suradnik, a budući (od 1982. do 1991.) predsjednik Izvršnog odbora HNV-a.
Meštrović je nepunih mjesec dana uoči Titova dolaska u SAD zajedno sa svojim kolegom i prijateljem Bogdanom Radicom odaslao i vrlo povjerljivo pismo Zbigniewu Brzezinskom, savjetniku za nacionalnu sigurnost predsjednika Cartera. To je pismo datirano 17. veljače 1978., a upućeno je na adresu ureda Brzezinskog u Bijeloj kući u Washingtonu.
Sastanak na Petoj aveniji
Upravo se ta »klapa« - Mate Meštrović, Bogdan Radica, Zbigniew Brzezinski i Philip E. Mosely – sastala u privatnome Meštrovićevu stanu na Petoj aveniji 1056 u New Yorku 26. listopada 1968., kad je Meštrovića posjetio najpoznatiji jugoslavenski disident (tada upravo pušten iz zatvora) Milovan Đilas. Bio je to, zapravo, ručak što ga je Meštrović priredio za svog starog znanca Đilasa i njegovu suprugu Šteficu, pa mu se učinilo zgodnim da tom jedinstvenom susretu prisustvuju i njegovi kolege sveučilišni profesori Brzezinski i Mosely. S tim da je Brzezinski već tada bio i »nešto više«: na Sveučilištu Columbia vodio je specijalni istraživački Institut za pitanja komunizma, a usto je, od 1966. do 1969., bio i član Vijeća za planiranje politike u State Departmentu.
Meštroviću se s tog njihova zajedničkog ručka najviše usjeklo u pamćenje to što se Brzezinski nikako nije dao uhvatiti na unaprijed pripremljenu Đilasovu udicu. Đilas je, naime, istupio s tezom (očito su ga za nju dobro preparirali Titovi ljudi, prije nego što je dobio putovnicu i krenuo na put) da Rusi, tj. Sovjeti, rade Jugoslaviji o glavi i da je tako reći pitanje trenutka kada će je napasti. Pritom je čak Đilas zatražio i odgovarajuću pomoć od Amerike i Zapada. No, Brzezinski je odlučno otklonio bilo kakvu mogućnost da bi SSSR u dogledno vrijeme izvršio invaziju na Jugoslaviju, kazavši da to, jednostavno, nije logično, piše Globus .
Današnje zlo nije očigledno jer ga prikrivaju prividne draži kapitalizma. U nekim okvirima zlo je jasno uočljivo – postoje masakri, siromašnim zemljama otimaju sirovine, a za naftu se vode žestoki ratovi
Danas je, na neki način, zabranjeno da čovek ne bude demokrata, kaže Alen Badju, francuski filozof, matematičar, dramski pisac, romansijer, levičar, aktivista koji se ne libi da govori i piše o neuralgičnim tačkama savremene politike. Filozofski opus tog mislioca svetske slave raznovrstan je baš kao i njegova politička aktivnost.
Rođen je 1937. u Maroku, a u Parizu je završio studije filozofije na prestižnoj Ekol normal superior. Godine 1964. objavljuje roman „Almagest”. Slede filozofska dela „Teorija subjekta”, „Može li se misliti politika”, „Biće i događaj”, „Manifest za filozofiju”, „Etika”, „Logike svetova”, „Komunistička hipoteza”, „Platnova država” i dr. Kod nas su prevedeni „Pregled metapolitike” (izdavač „Filip Višnjić”), „Sveti Pavle: utemeljenje univerzalizma” („Albatros plus”) , „Pohvala ljubavi” („Adresa”), „O mračnom slomu” i „Buđenje istorije” (oba u izdanju Centra za medije i komunikacije)...
Razgovor koji smo vodili ovog leta, u jedno rano jutro – njegov omiljeni deo dana, u mirnom delu Pariza, započinje pričom o maju ’68. i o revoluciji u koju i danas veruje...
Iako se svet promenio, ostali ste verni ideji revolucije. Da li se zalažete za onu unutrašnju, moralnu, ili za spoljašnju, društvenu revoluciju?
Danas je teško razlikovati te dve stvari. Treba izvući pouke iz prošlosti. Na primeru SSSR i Kine uverili smo se da revolucija ne vodi nužno emancipaciji, jer su to u velikoj meri bile terorističke, despotske, ali naposletku zemlje-gubitnici. Moj profesor Altiser je govorio: „Marks je zagovarao dve revolucije: jednu naučnu, vezanu za materijalizam i privredu, i drugu misaonu, filozofsku.” Takav pristup je danas potreban.
Početkom novog veka objavili ste „Komunističku hipotezu”. Iako je u 20. veku komunizam doživeo poraz, vi i dalje verujete u njega?
Verujem u prvobitan smisao komunizma koji je izložen u „Manifestu komunističke partije”: emancipacija i jednakost u društvu. Diktatura privatne svojine razorila je društvo. Sva moć je u rukama male grupe oligarha koju opslužuju bankari i političari. Takav sistem stvara svet bez pravde i budućnosti. Tokom vladavine kapitalizma izbila su dva svetska rata. Rat i danas pogađa razne krajeve sveta.
Bivše komunističke zemlje, poput Rusije i Kine, kao i države nekadašnjeg Istočnog bloka, teže kapitalizmu. Siromašne zemlje, baš kao i bogate, fascinira kapitalizam...
Očaranost kapitalizmom je razumljiva pojava jer je on razvio privredu sledeći sopstvena pravila i iznedrio bogate i moćne zemlje. Ljudi su opčinjeni njime kao deca šljaštećim igračkama. Ta fascinacija je razumljiva, naročito u svetu u kojem je druga hipoteza poražena, jer su socijalističke zemlje doživele poraz. Ali u tom divljenju ljudi zanemaruju pitanje pravde.
Da li smatrate da u kapitalizmu nema pravde?
Kapitalizam je izgrađen na suštinskoj nepravdi. Bogatstvo je u rukama šačice ljudi. Tokom krize jedan odsto stanovništva nastavio je da povećava profit, a ostalih 99 odsto bilo je na gubitku. Jedan odsto ljudi poseduje 45 odsto svetskog bogatstva, a 10 odsto stanovnika raspolaže s 86 odsto ukupnog bogatstva. Nejednakost je ogromna – ne samo u bogatstvu, već i u moći. Politika bogatih zemalja svodi se na odbranu ličnih povlastica. Ne biraju sredstva – ako treba, ratuju. Svet nije samo nepravedan, već i nestabilan. Ko misli da će kapitalizam zauvek vladati – greši!
Kažete da je kapitalizam razbojništvo i da ga treba srušiti.
Kapitalizam daje moć šačici ljudi i to na osnovu sredstava za proizvodnju i bogatstva. To je bolestan svet. Patologije treba istrebiti ili izlečiti a kapitalizam je postao bolest čovečanstva. On nije normalno stanje. U današnjem svetu možda i jeste, ali samo zato što se komunizam, do sada, pokazao kao neodrživ.
Oštro pišete i o demokratiji. Kažete da danas demokratija otkriva jedno autoritarno lice i da je, na neki način, zabranjeno ne biti demokrata.
Svaka demokratska vlada oslanja se na kapitalizam. Nema izuzetaka. Marks je rekao da demokratske vlasti rade u korist kapitala. Bio je u pravu, a to danas najjasnije uviđamo. U Francuskoj je za predsednika izabran levičar. On vodi istu politiku kao njegov prethodnik, desničar.
Zašto?
Jer nema izbora. Primoran je da vodi politiku koja jača ekonomske interese vladajuće klase. Političari spasavaju banke i kapitalistički sistem. Osuđujem ovu ulogu vlade. To nije vođenje prave politike. Ona se svela na izborne kampanje.
Tvrdite da zlo u našem svetu nije vidljivo. Kako ga onda prepoznati?
Današnje zlo nije očigledno jer ga prikrivaju prividne draži kapitalizma, ono potiče od kapitalizma koji vlada svetom. U nekim okvirima zlo je jasno uočljivo – postoje masakri, siromašnim zemljama otimaju sirovine, a za naftu se vode žestoki ratovi... Veliki imperijalistički konflikti su zlo. SAD izjavljuju da zastupaju dobro i to im daje pravo da šalju vojne ekspedicije da intervenišu gde im se prohte.
„Zlo je perverzija istine”, beležite u „Etici”. Pojam perverzija ovde ima posebno značenje?
Zlo je ono što se izdaje za istinu, a to nije. Zlo čine obmane: ugnjetavanje i surovost koji su servirani kao vrlina i pravda; stvarno zlo je ono koje obmanjuje ljudsku svest. Zlo koje nas ne dovodi u zabludu lako prepoznamo i, samim tim, borimo se protiv njega. Kad se nađu pred neskrivenom strahotom, npr. masakrom, ljudi reaguju. Ali ono što mi vidimo samo je jedan segment zla. Jer, zlo je u svojoj najčistijoj definiciji skriveno i ogrnuto velom dobra. Upravo bih tako opisao imperijalističku politiku zapadnih zemalja koje promovišu demokratiju i političku istinu. Laž predstavljena kao istina jeste zlo, u tome je perverzija istine.
Kad govorite o zlu, govorite i o istini. Ali, pojam istine koristite u množini.
Ideja o postojanju jedne istine nije filozofska, već religiozna. Religija je usmerena ka jednoj istini. U nereligijskom smislu, pojam istina se koristi u množini. Izneo sam četiri različita tipa istine: prve su naučne, opštepriznate, druge – umetničke, a treći tip čine političke istine. Nasuprot prividnoj istini o kojoj smo maločas pričali, prava politička istina je verna svojim principima. Četvrti tip su ljubavne istine. One se odnose pre svega na odnose muškaraca i žena. Ljubavna istina je podloga za otkrivanje sveta udvoje. Ljubav je najosnovniji oblik komunizma – ona je komunizam udvoje.
Kad opisujete filozofa, tvrdite da je on i naučnik, i umetnik, i aktivista, i ljubavnik. Kakav je filozof-ljubavnik?
Filozof-ljubavnik je mislilac koji je iskusio ljubav. Značenje je veoma jednostavno. Već sam naveo četiri tipa istine: umetnost, nauka, politika i ljubav. U svojim razmišljanjima filozof treba da se približi svakoj od njih. Cilj filozofije je da razjasni pitanje istina.
Kažete da je danas ljubav ugrožena. Kakva joj to opasnost preti? Da li ljubav treba ponovo osmisliti, kako to kaže Rembo?
Ljubav ugrožavaju dve okolnosti. Prva je kapitalistički model života. Danas vlada sebični individualizam, a u ljubavi čovek treba da žrtvuje deo sebe i prihvati potpunu prisutnost druge osobe. Između egoizma i istinske ljubavi često postoji nesklad, pa zato ljudi sve više teže sigurnosti u ljubavi. Na internetu traže sebi sličnog partnera i ne prepuštaju se riziku koji sa sobom nose nova, slučajna poznanstva. Tako, na određen način, sklapaju ugovore, a to ugrožava ljubav koja vapi za avanturom i slučajnošću. Drugo, u modernom svetu je bitan seks kao oblik hedonizma, vladaju razvrat i seksualne slobode. Kapitalistički planiran brak, s jedne strane, i libertinizam, s druge, prete ljubavi. Danas više nego ikad treba braniti i ponovo osmisliti ljubav.
Kako to čine filozofi?
Najveći filozofi nisu zagovarali život u sigurnosti. Potraga za istinom nikad nije lišena rizika, baš kao ni ljubav. Filozof mora da se upusti u rizik ljubavi. Neda Valčić Lazović
Berlinski zid i Kosovo
Pad Berlinskog zida, posle koga je usledio i raspad Jugoslavije, mnogi nazivaju krajem komunističke utopije. Šta se, po vašem mišljenju, dogodilo u bivšoj Jugoslaviji?
Tih godina Jugoslaviju su zahvatile dve krize. Prva je bila kriza socijalističkih država koja je poprimila svetske razmere. Sovjetski Savez se raspao, dok su se pojedine bivše komunističke zemlje priklonile takozvanom Zapadnom bloku. Kina je postala neokapitalistička i birokratska država. Dakle, bila je to svetska kriza koja je pogodila i Jugoslaviju. Na neki način, posle Drugog svetskog rata, Komunistička partija je ujedinila Jugoslaviju i održavala je kao celinu. Druga kriza je bila nacionalne prirode. Njeni koreni su mnogo stariji i složeniji. Izbio je sukob nacionalnih entiteta, a potom su se te dve krize spojile. Jedinstven ideološki i politički sistem ujedinjavao je jugoslovenske zemlje, a njegovim rušenjem staro nacionalno pitanje je u tom regionu opet uzelo neverovatnog maha. Došlo je do sukoba i vođeni su stravični građanski ratovi, kao da se ta kriza mogla rešiti jedino raspadom Jugoslavije i stvaranjem novih, nacionalnih država... Po mom mišljenju, takav ishod nije nimalo dobar. Tadašnja jugoslovenska kriza jeste najavljivala njen raspad, ali, stvaranje malih, nezavisnih država nije išlo u prilog tim malim državama, već velikim i moćnim zemljama. Sjedinjene Američke Države i Kina se neće razjediniti.
U političkom eseju „Okolnosti”, pisali ste i o Kosovu...
Da, pisao sam o Kosovu. Katkad pišemo samo zato što nismo u poziciji da imamo neku stvarnu moć. Ja, naime, nisam siguran u pravičnost kosovarskog separatizma. Kosovo, koje je danas potčinjeno inostranim zemljama, postalo je poprište užasnih trgovina i korumpirane politike. Takav rezultat nimalo nije vredan hvale. O njemu se ne može govoriti kao o „velikom oslobođenju”. U Jugoslaviji su se dogodili prvi primeri sukoba u kojim je veoma teško razaznati gde je Dobro. Tamo će, jednog dana, budućnost morati da se gradi na novim temeljima. Pod izgovorom da im se jezici i kulture razlikuju, ljudi tvrde da je suživot tu apsolutno nemoguć. To nije put napretka i globalizacije. Sad shvatate zašto se pojam istine koristi u množini.
“Bila sam prisutna kada je došao Titov ordonans Kostić da joj kaže jednu užasnu stvar: da je Tito vagao četrdesetak kilograma. Kad je to rekao, ona je samo zanijemila”, piše Nada Budisavljević.
Kad su je obavijestili da je Tito umro, Jovanka Broz nije se mogla satima pomaknuti! Tako piše Jovankina sestra Nada Budisavljević u knjizi ‘Moja sestra Jovanka Broz’, čije najzanimljivije dijelove objavljuje beogradski Blic.
“Jovanka je bila sama u kući kada je doznala da je Tito umro. Ja sam bila u svom stanu. Prije nego što je na TV objavljena vijest o Titovoj smrti, kod Jovanke je došao Dušan Dragosavac (tadašnji član Centralnog komiteta SKJ) i hladno joj rekao: ‘Tito je umro'”, otkriva Nada Budisavljević u svojoj knjizi.
Dragosavac je nakon toga odmah otišao, a Nada Budisavljević, koja je radila kod bračnog para Broz i ostala bliska Jovanki sve do smrti, nakon što je čula vijest na televiziji pojurila je prema sestrinoj kući.
“Kad sam došla kod nje, zatekla sam je kao statuu. Potpuno nijemu! Samo smo se zagrlile i počele tako strašno da plačemo, jaučemo. A ona se do kraja nadala da će se on izvući, da će da preživi”, prisjeća se Nada Budisavljević.
Dok je bila kod Jovanke pojavio se Titov ađutant, kontra-admiral Zvonimir Kostić koji joj izjavio saučešće.
“Bila sam prisutna kada je došao Titov ordonans Kostić da joj kaže jednu užasnu stvar: da je Tito vagao četrdesetak kilograma. Kad je to rekao, ona je samo zanijemila”, piše Nada Budisavljević.
Ona opisuje i spletke oko Titove sahrane i natezanja hoće li Jovanki biti dopušteno da prisustvuje sahrani koja je tada okupila sve važne svjetske državnike.
Po onome što je napisala, tek na intervenciju Indire Gandi, predsjednice indijske vlade, i Sirimavo Bandaranaike, premijerke Šri Lanke, državni vrh tadašnje SFRJ je dopustio da Jovanka izađe iz potpune izolacije i bude na sahrani.
Recepti za jela koja su se spremala po kasarnama vojske SFRJ od Vardara do Triglava privlače sve više pažnje i dan danas.
Stariji pripadnici jačeg pola, koji su bili pripadnici nekadašnje Jugoslovenske narodne armije (JNA), sa osmehom će se prisetiti gastronomskih termina iz vojničkih kantina. Šta je drnč? Otkrijte tajne sastojke Ka-ka-ema (KKM), šta je manjerka a ko je dežurni u džu-boksu?
Za pasulj ima više recepata, ali samo je jedan za Blitvu na dalmatinski način:
Stranci su voleli posebno da obilaze jugoslovenske bisere Jadrana - Dubrovnik, Kotor, Neum, Ploče...
Kako je nekad izgledao odmor u SFRJ danas možemo samo čuti iz priča onih koji su tih godina letovali i zimovali u Jugoslaviji.
Jedna britanska porodica letovala je u SFRJ 1978. godine.Njihov snimak sa 8-milimetarske kamere objavljen je na Jutjubu. Turisti iz Britanije su kasnih sedamdesetih proputovali tadašnje jugoslavenske bisere Jadrana – Dubrovnik, Kotor, Neum, Ploče.
Evo kako je to izgledalo iz njihovog ugla:
Predivnu SFRJ ste mogli da tih godina obilazite i kruzerima što je bilo pravo zadovoljstvo za sve strane turiste:
Stranci su posebno voleli da dođu u Beograd. Ovaj video pokazuje šta su snimili turisti iz SAD koji su posetili glavni grad Titove Jugoslavije šezdesetih godina:
