SVEDOČANSTVO - SAD ZAHTEVALE OTCEPLJENJE JUGOSLOVENSKIH REPUBLIKA

Formiranjem moćne vojne baze Bondstil postalo je jasno da je sve ono tragično što se dešavalo na području SFRJ bilo režirano iz SAD, a da su MMF, Svetska banka i druge zemlje i institucije samo bili izvršioci naloga i želja te moćne, ali ekstremno pohlepne zemlje.

Istraživač Stroub Talbot tvrdi da je sredinom 1989. godine MMF zahtevao od premijera Markovića da što pre preduzme radikalne ekonomske mere, do čega je došlo na samom kraju 1989. Ovaj autor dalje ističe da je nakon toga MMF diktirao vladi A. Makovića, šta sme, a šta ne sme da čini. U novembru 1990. Kongres SAD je usvojio Zakon po kome se obustavlja finansijska podrška bilo kojem delu Jugoslavije koji ne proglasi nezavisnost (u roku od narednih šest meseci). Ovim zakonom je bilo predviđeno da se svaka pomoć SAD upućuje direktno republikama, a ne saveznim institucijama. U tim godinama SAD su forsirale finansijsku podršku izrazito nacionalističkim, pa i profašističkim organizacijama i to je, uz sve ostalo, dovelo do razbijanja SFRJ.

Kada je stvorena SR Jugoslavija, SAD su u Ujedinjenim nacijama isforsirale ekonomski embargo, što je imalo katastrofalne ekonomske i socijalne posledice, a među njima se ističu drastičan pad BDP, izvoza robe i usluga i dramatičan pad životnog standarda. Nekoliko dana nakon uvođenja sankcija, na savetovanju koje su u Bečićima organizovali Naučno društvo ekonomista i Savez ekonomista Jugoslavije u zaključcima je istaknuto da su te sankcije bile uvedene bez ikakve osnove [6].

U jednom javnom istupanju tadašnji predsednik SAD Bil Klinton je „izjavio da je Kosovo za SAD vrlo važna strateška oblast“, i to je tada izgledalo smešno, ali je tek formiranjem moćne vojne baze SAD Bondstil postalo jasno da je sve ono tragično što se dešavalo na području SFRJ bilo režirano iz SAD, a da su MMF, Svetska banka i druge zemlje i institucije samo bili izvršioci naloga i želja te moćne, ali ekstremno pohlepne zemlje i njenih ekstremno pohlepnih transnacionalnih kompanija.

Strategiju SAD u rušenju društveno-ekonomskog sistema Srbije detaljno je izneo Dejvid Kompert (Devid Competer), koji je bio član Saveta za nacionalnu bezbednost za vreme Buša starijeg i bivši član vlade SAD. Naime, on je u časopisu Foreign Affairs (avgust 1994), koji je najvažniji časopis za spoljnu politiku te zemlje, objavio članak sa naslovom Kako poraziti Srbiju, i u njemu je napisao:

„Uporan ekonomski i medijski rat protiv Srbije, mora posle određenog vremena da obori beogradski režim: da omogući bolje rešenje. Industrijski slom i upropašćeni životni uslovi moraju stvoriti pritisak za promene… Izolacija i beda moraju proizvesti demokratsku revoluciju i dovesti na čelo vođe koje žele da za Srbe nađu mesto u društvu savremenih država. Mi moramo biti spremni da Srbiju držimo u karantinu sve dotle dok ne bude iskorenjen virus koja ona u sebi nosi“ (D. Competer 1994).

U političkim krugovima Hrvatske i BiH zna se da je krajem avgusta 1994. Alija Izetbegović doneo Franji Tuđmanu „poruku“ iz Vašingtona da Hrvatska i BiH moraju stvoriti savez protiv Srba, u kojoj se ističe da su oni ruski saveznici (Dušanić 2013: 139). I naravno da su one prihvatile tu „preporuku“.

U 1995. godini iz štampe se pojavila knjiga profesora Suzan Vudvord (Susanna Woodward) Balkanska tragedija (Balcan Tragedy), u kojoj je ustanovila da je jedan od glavnih krivaca raspada SFR Jugoslavije i početak građanskog rata – Međunarodni monetarni fond. Mada je ona potcenjivana, naročito u SAD, kasniji događaji i nalazi su potvrdili potpunu opravdanost tih njenih nalaza.

I, na iznenađenje i žalost SAD i nekih drugih razvijenih zemalja, sve to nije dalo od njih očekivane rezultate. I zbog toga su, bez saglasnosti Ujedinjenih nacija, zemlje NATO donele odluku o vazdušnoj agresiji na SR Jugoslaviju, odnosno Srbiju.

Nepuna 24 časa pre početka bombardovanja SR Jugoslavije predsednik SAD Bil Klinton je izjavio: „Ako hoćemo da imamo jake privredne veze, koje će uključivati i našu sposobnost plasiranja robe širom sveta, Evropa će biti ključ. I, ako hoćemo da neki sa nama dele teret vođstva i sve one probleme koji će nužno iskrsavati, Evropa mora da bude naš partner i to je smisao priče o Kosovu“.

OTPOR JUGOSLAVIJE EKONOMSKIM REFORMAMA, A NE POLOŽAJ ALBANACA

Za vreme bombardovanja Srbije, na 50-godišnjicu NATO, tadašnji predsednik SAD Klinton je predstavio novu strategiju te međunarodne institucije, istakavši da je nova uloga NATO da, i bez saglasnosti UN, vojno interveniše u kriznim područjima.  

Helmut Šmit je već tada izrazio sumnju „da će se tamo uspostaviti stabilan mir jednom formom vojne intervencije, već je cilj da se obezbedi dugoročni globalni interesi Amerike“. Eto, i to je ta „izuzetnost“, u suštini bezobzirnost SAD. To je priznao visoki činovnik američke administracije koji je bio glavni pregovarač SAD sa tadašnjim rukovodstvom SRJ i Srbije Strob Talbot.

Naime, on je u predgovoru jedne knjige napisao: „Dok su zemlje širom regiona težile da reformišu svoje privrede, ublaže etničke tenzije i uspostave građansko društvo, Beograd kao da je uživao u kontinuiranom kretanju u suprotnom pravcu. Nije nimalo čudno što su se NATO i Jugoslavija našli u sukobu. Najbolje objašnjenje za rat koji je NATO započeo jeste otpor Jugoslavije širim trendovima političkih i ekonomskih reformi a ne položaj kosovskih Albanaca“ (citirano prema N. Klajn 2009: 372). I najpoznatiji intelektualac današnjice Noam Čomski je u jednom velikom intervjuu u dnevnom listu Politika (6. i 7. maj 2006) tu njegovu tvrdnju posebno istakao.

Kada sedamdesetosam dana celodnevnog bombardovanja, pri kome je ubijano oko 2.000 lica i pri tome je napravljena ogromna materijalna šteta od oko 40 milijardi dolara, nije donelo silazak sa političke scene predsednika Miloševića i njegove ekipe, a samim tim ni do zamene dotadašnjeg privrednog i društvenog sistema, Zapad je, po završetku bombardovanja, preduzeo sve što je bilo u njegovoj moći da do toga što pre dođe. O tome je vrlo detaljno i vrlo ubedljivo pisao bivši urednik Sky News Tim Maršal u knjizi Igra senki: Petooktobarska smena vlasti u Srbiji (prevod Samizdat B 92, 2002). Navedimo samo nekoliko konstatacija iz te knjige:

„U Forin ofisu u Ministarstvu odbrane i M6 bili smo svesni da naše službe vrbuju ‘talente’(podvukao M.K.). Vrbovanje se odvijalo na tri načina: davanje pomoći određenim medijima, davanje podrške određenim opozicionim političarima i traženjem insajdera koji žele da sarađuju. Kad su stranci tražili ljude, tražili su one koji su mogli biti ucenjeni, plaćeni ili one kojima je naprosto zdrav razum govorio da vreme ističe. Dogovoreno je da će humanitarni pristup i ideološki argumenti u vezi sa demokratijom i građanskim pravima biti ubedljiviji ako budu plaćeni, ukoliko to bude potrebno, vrećama punim para. Vreće novca su godinama unošene u zemlje. Hteli su još više da ih napune“ (Maršal, 2002, str.169). U njoj se ističe da su SAD, V.Britanija i Nemačka za te svrhe u Srbiju uložile preko 60 miliona dolara, pa se konstatuje i sledeće:

„Kad toliko novca ulazi u zemlju, verovatno je da će jedan njegov deo nestati… ali zapadne zemlje nisu smele da dozvole da se zbog sitne korupcije stvari odlažu“ (str. 188). „Naprotiv, ulagali su još veće napore“ (str. 179). Dalje se kaže:

„Pokazalo se da je, zahvaljujući višemesečnom planiranju, pola posla bilo završeno i pre napada na Skupštinu, a nasilje, paljevine, bager i dim bili su neizbežni deo pozorišta. Veliki deo još uvek je mislio da je to bila spontana pobuna i DOS je hteo da taj utisak ostane – želeli su da se o tome govori kao o narodnoj revoluciji“ (str.212).

I, na kraju, dodajmo da Maršal ističe da su oni organizovali brojne instruktivne seminare u Budimpešti, Sofiji, Sarajevu, Podgorici za aktiviste i neke stručne ljude iz Srbije (str. 170). Nije teško pretpostaviti da su za organizatore bili podobni pojedinci na koje se moglo računati. Kao što smo napomenuli, na te seminare, za tadašnje uslove – uz vrlo, visoke dnevnice, po vrlo problematičnijim kriterijumima, odlazili su brojni ekonomisti, a mnogi od njih su kasnije našli na važnim funkcijama, kako u SR Jugoslaviji tako i u Srbiji.

Dodajmo da su preko diplomatske pošte dolazili džakovi novca koji su bukvalno iz ruke u ruku predavani „pouzdanim“ licima, a među njima su bili i neki članovi tada nevladine organizacije G-17, a oni su ih nosili u gradove koji su otkazali poslušnost Miloševićevom sistemu kako bi mogli da plate električnu energiju i grejanje.

Prema pouzdanom američkom izvoru, samo u aktiviste i aktivnosti kontroverzne organizacije Otpor Zapad je uložio preko 70 miliona dolara. Ako se tim sredstvima dodaju ona koje je uložio Soroš, ukupna suma uložena za „demokratsko“ rušenje privrednog i društvenog sistema SR Jugoslavije je vrlo verovatno prešlo 100 miliona. Uz to, Zapad je uložio ogromna sredstva prilikom 78 dana bombardovanja Srbije, a time je naneo vidljive štete od oko 40 milijardi dolara, a štete po zdravlje ljudi i ekološko urušavanje su ogromnih razmera, ali za sve to niko nije odgovarao pred nekim od međunarodnih sudova.

Kada SAD, druge razvijene zemlje i međunarodne organizacije imaju interes da promene privredni i društveni sistem neke zemlje i da dotadašnju političku garnituru zamene za njih podobnijom, one obećavaju veliku finansijsku pomoć koja će navodno slediti kada se uvede sistem koji je za njih poželjan. Međutim, po pravilu, nakon društvenog prevrata, potpomognutog iz razvijenih zemalja i međunarodnih organizacija, pomoć koja dolazi je znatno manja od obećane. Kao ilustraciju navedimo da je tadašnji predsednik vlade Zoran Đinđić u razgovoru sa novinarom nemačkog lista Špigl izrazio svoje razočarenje zbog male pomoći podsetivši „da je Evropska unija, kada je on bio u opoziciji, obećala tri milijarde maraka u kešu za zbacivanje Miloševića“ (Politika, 15. 07. 2001), a efektivni priliv je bio neuporedivo manji i bio je simboličan u odnosu na štete koje je donela vazdušna agresija NATO.

NAMETANJE KONCEPTA PRIVREDNIH REFORMI

Zapad, a pre svega SAD, znatno je uticao da se na važnim funkcijama u SRJ i Srbiji početkom ovog veka nađu za njih podobni „eksperti“, samozvani „vizionari“ ekonomskih reformi, posebno tzv. „segedinske kursadžije“, i da se u nizu državnih ustanova nađu strani „savetnici“, što je sve skupa rezultiralo nametanjem koncepta privrednih reformi koji je imao ozbiljnu konstrukcionu ili, kako Nobelovac DŽ. Stiglic kaže, „sistemsku“ grešku i koji je doveo do tzv. „holandske bolesti“ privrede, što se svelo na koncept spržene zemlje. To u većoj ili manjoj meri, sem Slovenije, važi za ne samo za Srbiju već i za ostale četiri zemlje nastale na području bivše SFRJ, a posebno za Bosnu i Hercegovinu.

Ako se sve prethodno navedeno ima u vidu, sa pravom se postavlja pitanje da li su, sem u Sloveniji (u periodu 1991-2004), političari i funkcioneri u vladama, resornim ministarstvima i raznim agencijama u bilo kojoj od pet zemalja nastalih na području bivše SFRJ imali ikakvu ozbiljnu ulogu pri koncipiranju strategije i najvažnijih mera tranzicije i ekonomske politike ili su bili „izvršioci radova“ u realizaciji dobijenih zapovesti iz inostranstva, pre svega iz najmoćnijih zemalja i međunarodnih finansijskih institucija. Da je to pitanje opravdano, postaje jasnije ako se, pored ranije istaknutog, zna sledeće:

► Kada je u Argentini došlo do vojnog puča, dolaskom na vlast vojne hunte, relativno brzo se pojavio program ekonomskih reformi – na čak 1.400 stranica (!!!) koji su, kako se tada isticalo, uradili argentinski ekonomisti na čelu sa čuvenim Domingom Kavalom [10]. Tek nakon četvrt vek, nepobitno je utvrđeno da bukvalno ni jedno slovo tog programa nisu napisali argentinski ekonomisti, već stručnjaci dve američke banke (koje su imale svoje filijale u Argentini) i naravno da realizacija te strategije nije bila u interesu naroda Argentine, već stranih, pre svega američkih transnacionalnih kompanija i banaka;

► Imajući u vidu tvrdnju nobelovca Stiglica, iznetu u knjizi Protivvrednosti globalizacije, da su međunarodne finansijske institucije, a pre svega Svetska banka, „ohrabrivale“ Argentinu da održava fiksni valutni kurs, nameće se zaključak da je fiksiranje valutnog kursa u svim novonastalim državama, sem Slovenije, na području SFRJ, a ta politika je imala katastrofalne ekonomske i socijalne posledice – nametnuta od strane MMF i Svetske banke;

► Ako su se u Hrvatskoj u državnim ustanovama našli strani „eksperti“ [11], ako su se u nizu ustanova, a posebno u Narodnoj banci SRJ našli strani savetnici iz međunarodnih finansijskih institucija (pre svega iz MMF), vrlo je verovatno da je tako bilo i u drugim (sem Slovenije) novonastalim državama, a oni su, vrlo verovatno, nametali rešenja u skladu sa Vašingtonskim sporazumom, odnosno neoliberalizmom;

► Ako je najugledniji ekonomista SFRJ prof. dr Branko Horvat pri koncipiranju privrednih reformi u Hrvatskoj bio potpuno eliminisan, a njegovi radovi u Hrvatskoj u 90-tim godinama bili čak i zabranjivani, može se pretpostaviti da su i ugledni ekonomisti iz Srbije, BiH, Crne Gore i Makedonije takođe bili potpuno skrajnuti, dok su međunarodne finansijske institucije i najmoćnije zemlje Zapada iz „naftalina“ izvlaćile uglavnom anonimce ili tzv. „segedinske kursadžije“, koji su postali „izvršioci dobijenih sugestija“, često su te „strategije“ i mere ekonomske politike proglašavali svojim „vizijama“ i delima, kojima se još uvek se zvanično – ponose;

► Da je postojao diktat međunarodnih finansijskih institucija, Svetske trgovinske organizacije i najmoćnijih zemalja Zapada pri koncipiranju modela tranzicije i mera makroekonomije zemljama nastalim na području bivše SFRJ, sem Slovenije, indirektno govori ranije navedeni tekst Strouba Talbota, koji tvrdi da je SR Jugoslavija bombardovana zbog odbijanja njenog rukovodstva da prihvati – neoliberalizam;

► Ako je Hrvatskoj, po brojnim dokazima prof. dr Branka Horvata, od strane MMF, Svetske banke i Svetske trgovinske organizacije nametnut koncept što brže stabilizacije, privatizacije, liberalizacije spoljne trgovine (posebno uvoza, liberalizacije tzv. stranih direktnih investicija i stranog kapitala, čak i špekulativnog) i uravnoteženje budžetskog bilansa (Horvat, 2002), možemo biti ubeđeni da se to, sem Slovenije, desilo i sa Makedonijom, odnosno Srbijom i Crnom Gorom;

► Ako glavni kreator ekonomskih reformi u Sloveniji prof. dr Jože Mencinger kaže da su im strani eksperti, predstavnici međunarodnih finansijskih institucija sugerisali da fiksiraju vrednost slovenačkog tolara (a oni su to odbili), vrlo je verovatno da su iste „sugestije“ uputile i drugim državama nastalim na području SFRJ i one su ih silom prilika, zbog nužnosti dobijanja kredita, ili iz ubeđenja, prihvatili i do današnjeg dana vode politiku precenjene vrednosti nacionalnih valuta, što je imalo katastrofalne ekonomske i socijalne posledice;

► Ako se ima u vidu tvrdnja prof. dr Horvata koja glasi „strani konsultanti sjede u našim državnim ustanovama kao što su 1945. godine sjedili sovjetski stručnjaci. Očigledno se radi o srozavanju zemlje na kolonijalnu razinu“ (Horvat, 2002, str. 5) i ako se zna da su u prostorijama Narodne banke SR Jugoslavije i nekim drugim državnim ustanovama bili locirali strani „eksperti“, kao i „eksperti“ poreklom iz SRJ koji su decenijama bili na radu u inostranstvu, pre svega u MMF i Svetskoj banci, a neki od njih su čak postali ministri ili guverneri, vrlo je verovatno da je tako bilo i u Makedoniji, a posebno u Bosni i Hercegovini (koja je bila i još uvek je pod nekom vrstom protektorata). Moguće je da je među njima bilo i patriota i da su oni iz sopstvenog ubeđenja forsirali mere koje su bile u ingerenciji ustanova u kojima su bili postavljeni. Ali je verovatnije da su oni, pre svega, ispunjavali „sugestije“ i „preporuke“ međunarodnih finansijskih institucija i razvijenih zemalja iz kojih su došli;

► Sigurno je da je u pravu predsednica Vlade Republike Srpske Željka Cvijanović kada kaže: „Nema nijedne ekonomske reforme u kojoj smo učestvovali, a da nisu stranci bili deo tih reformi“ (Politika, 24. 08. 2014, str. 5);

► Iole obaveštenom stanovniku BiH je jasno da je ta zemlja već 20 godina neka vrsta protektorata Zapada. Uz to, i Turska je sve prisutnija ne samo u sferi ideologije i religije već i privrede i finansija i naravno da se i u tom slučaju ispoljava ekonomski i finansijski egoizam. Tako je Dnevni avaz krajem jula ove godine pisao kako je turski avioprevoznik Turkiš erlajns planski upropastio bosansko-hercegovačku firmu BH erlans, kao i da je Erdoganov lični prijatelj Mehmet Džengiz, pod vrlo sumnjivim okolnostima dobio posao izgradnje nekoliko deonica autoputa na koridoru 5C kroz BiH vredan stotine miliona evra, što je bilo praćeno izvlačenjem novca iz BiH;

► I, na kraju, ako se zna da je Bugarska morala da do daljeg obustavi izgradnju za nju vrlo važnog Južnog toka i ako se zna da EU vrši veliki pritisak da to učine i četiri države nastale na području SFRJ, za koje je on vrlo značajan, nije teško zaključiti da su najmoćnije zemlje, EU i međunarodne finansijske institucije, sem Slovenije (do 2005), svim ostalim novim državama na području SFRJ nametale rešenja privrednog sistema i najvažnijih mera ekonomske politike.

Konkretnije govoreći, koncept spržene zemlje, pre svega spržene industrije, ispoljio se preko više ili manje precenjene vrednosti nacionalnih valuta, nagle i preterane liberalizacije uvoza, brzoplete, pljačkaške privatizacije, nagle i preterane liberalizacije tzv. stranih direktnih investicija, visokih kamatnih stopa na uzete kredite itd., o čemu sam od 2001. godine detaljno kritički pisao u brojnim radovima, pa o tome ovde neću ponovo pisati. Poznato je da je takođe vrlo kritički o tome u slučaju Hrvatske pisao prof. dr Branko Horvat, a posebno u knjiziKakvu državu imamo a kakvu državu trebamo (Prometej, Zagreb, 2002).

SILOM UVOĐEN NEOLIBERALIZAM

Jugoslavija, SR Jugoslavija i Srbija nisu jedine i prve zemlje gde se pod ogromnim uticajem stranih faktora stvara teška ekonomska i društvena kriza sa ciljem da se nametne neoliberalizam.

Trebalo bi imati u vidu da su gurui neoliberalizma Milton Fridman i tzv. Čikaški momci već početkom 70-tih godina prošlog veka prihvatili njegovu „teoriju krize“, po kojoj se ta ideologija može uvesti i primeniti samo u zemljama zahvaćenih teškim društvenim i ekonomskim krizama, pa su, zajedno sa vojnim licima, nekim domaćim političarima i domaćim ekonomistima školovanim na Čikaškoj ekonomskoj školi ili su se eksponirali kao pobornici neoliberalizma, činili sve što je bilo u njihovoj moći da u nekoj zemlji dođe do što jače krize, pa i do vojnih pučeva kako bi se odmah nakon toga taj sistem, bolje reći religija, silom nametnuo. I do toga je prvo došlo u Čileu (1973) a zatim Argentini (1976) i nizu drugih zemalja.

Vojnim pučem u Čileu, uz ubistvo preko 3.000 ljudi, ali uz znatnu pomoć američke administracije, američkih transnacionalnih kompanija i banaka i čuvene Čikaške ekonomske škole na čelu sa tada čuvenim rodonačelnikom neoliberalizma, nobelovcem Miltonom Fridmanom, uveden je neoliberalizam uz primenu tzv. „šok-terapije“.

Prilikom posete Čileu i generalu Pinočeu, guru novog ekonomskog poretka, budući dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju Fridman je tom zločincu i „čileanskim čikaškim momcima“ – koji su bili na svim najvažnijim funkcijama koje su se odnosile na privredu, finansije i spoljnu trgovinu – više puta ponovio da je „nužno odmah primeniti ‘šok terapiju’, jer je ona jedini lek – apsolutno. Ne postoji drugi. Ne postoji drugo dugoročno rešenje“ (navedeno prema I. Klajn, s; 95, a originalni izvor: Juan Gabriel Valdes (1995), The Chicago School in Chile, Combridge University Press).

I nakon primenjene „šok terapije“ i neoliberalizma, tj. od 1973. pa zaključno sa 1988. godinom, rasta BDP praktično nije bilo, veći deo resursa je otišao u ruke stranaca, nezaposlenost i pad životnog standarda ogromnog dela stanovništva dostigli su enormne razmere. I Čile je doživeo pozitivan preokret kada je napustio neoliberalnu ideologiju i počeo da praktikuje neku varijantu socijaldemokratije. I američke priče o nekakvom „čileanskom privrednom čudu“ u periodu 1973-1989. bile su krajnje nemoralne i bile su političko-propagandnog karaktera kako bi bile primenjene i u drugim zemljama koje su odmah ili nešto kasnije došle na dnevni red.

U 1976. godini i u Argentini je, uz vojni puč i ubistvo oko 30.000 ljudi, takođe uz maksimalnu „pomoć“ američkih institucija, stranih kompanija, banaka i Čikaške ekonomske škole, silom uveden neoliberalizam, i on je, pored dužničke krize, doneo katastrofalne ekonomske i socijalne posledice. Argentina je, na primer, odmah zapala u tešku dužničku krizu, a per capitadohodak (u stalnim cenama) je u 1989. godini je bio za 18 odsto niži nego 1973. godine (A. Maddison1995: 93). S druge strane, zemlje koje su u to vreme stvarno ostvarivale svoja prava privredna čuda forsirale su ekonomske reforme i mere ekonomske politike koje su bile u potpunoj suprotnosti sa religijom neoliberalizma. Kao ilustraciju navedimo da je realni nivo BDP R. Koreje u 1989. bio čak 2,75 a Tajvana 2,58 puta veći nego 1973. godine (A. Maddison 1995: 95). Ili, u 1973. godini Argentina je imala za preko 51 odsto veći per capita dohodak od R. Koreje i za oko 44 odsto veći nego Tajvan, a u 1989. situacija je bila potpuno obrnuta: Argentina je imala per capitadohodak koji je iznosio samo 62 odsto dohotka R. Koreje, odnosno samo 56 odsto per capita dohotka Tajvana (A. Maddison, Ibidem). I zaista je bio čist cinizam da je sve do kraja prošlog veka na Zapadu, posebno u SAD, pisano o nekakvom „argentinskom privrednom čudu“.

Od kraja 70-tih godina prošlog veka u MMF i Svetskoj banci, pod ogromnim uticajem SAD i Velike Britanije, na svim važnijim funkcijama našli su se stručnjaci neoliberalne orijentacije, i oni u ime tih institucija svim zemljama u razvoju koje su zapale u teške devizne probleme i koje su bile prinuđene da se za „pomoć“ obrate tim institucijama – nametali brutalne neoliberalne mere i obećavali su svetle perspektive svim onim koji su bespogovorno primenjivali te „recepte“, odnosno „deset božijih zapovesti“datih u Vašingtonskom sporazumu.

ISTORIJSKO OKUPLJANJE NEOLIBERALISTIČKOG PLEMENA

Kada je postalo jasno da je socijalistički sistem zemalja Istočne Evrope doživeo kolaps, a zbog interesa razvijenih zemalja i njihovih transnacionalnih kompanija i banaka, ponovo se aktuelizira teza da je korisno da dođe do što jače ekonomske i društvene krize u nekim, za Zapad važnijim i zanimljivijim zemaljama sa tog područja kako bi se njima nametnuo surovi neoliberalizam.

Kao ilustraciju navodimo da je početkom januara 1993. godine u Vašingtonu održan skup, koji je osmislio tada moćan ekonomista Džon Vilijamson (John Williamson), koji je četiri godine pre toga bitno uticao na formulaciji i koji je bio kum pojma „Vašingtonski sporazum“. On je često oblikovao misije Banke i Fonda, a ovaj skup je tretirao kao „istorijsko okupljanje neoliberalističkog plemena“ (N. Klajn: s. 286). Sem poznatog ekonomiste Danija Rodrika, koji je u svojim radovima dokazivao da su sve zemlje koje su primenjivale šok terapiju u katastrofalnom stanju, svi ostali učesnici su bili akteri i zagovornici neoliberalizma. Vilijamson je želeo da ovaj skup testira i prihvati, kako je on nazvao „hipotezu krize“.

Za razliku od Džefrija Saksa, koji je u to vreme bio savetnik Jeljcina i koji sa svojim timom primenjivao šok terapiju u Rusiji, koja je, pre svega zbog toga, bila zahvaćena užasnom krizom, pa se on na tom skupu zalagao za finansijsku pomoć Zapada toj zemlji, Vilijamson je dokazivao da postoje nepobitni dokazi da zemlje pristaju da prime „šok terapiju“ tek kada se nađu u užasnoj, kataklizmičkoj situaciji, pa je zaključio da se samo u tako strašnim vremenima pruža najbolja prilika onima koji razumeju potrebu i korist preduzimanja fundamentalnih ekonomskih reformi. S obzirom na činjenicu da su na ovom skupu bili uglavnom ostrašćeni neoliberali i zagovornici šok terapije, normalno je što je Saks, iako je tada bio megazvezda među ekonomistima, ostao usamljen, tj. niko nije podržao njegov predlog da se Rusija finansijski pomogne iako se ona nalazila u užasnoj deviznoj krizi. Samo se ekonomista Džon Toje (John Toye) sa Univerziteta Saseks ogradio od te Vilijamsonove „mudrosti“.

Evropska unija i SAD, iako su na rečima bili za očuvanje SFRJ, nisu ništa preduzimali da se destimulišu Slovenija i Hrvatska u ispoljenoj težnji ka osamostaljivanju. Nemačka je, čak i bez zajedničkog stava EU, jednostrano donela odluku da prizna nezavisnost Hrvatske, što je razumljivo ako se zna da su te dve zemlje u oba svetska rata bile na istoj (gubitničkoj) strani. To priznanje je pojačalo političku i društvenu, a potom i ekonomsku krizu u samoj Hrvatskoj, ali i u BiH i SR Jugoslaviji.