ANALIZA: Da li bi se SFRJ raspala da nisu pali Berlinski zid, Varšavski pakt i SSSR?

Posle decenije ratne propagande, koja je našu državu žigosala kao „srboboljševičku”, „srbočetničku” čak „antisrpsku”, ali nesumnjivo nelegitimnu i antievropsku tvorevinu, zavladala je tišina. Nju ponekad naruši titonostalgija kao tihi protest protiv nacionalizma i žal za vremenom kada se bolje živelo. Na njene manifestacije u pojedinim postjugoslovenskim državama i dalje se gleda kao na subverzivne akcije „jugoslovenskih nacionalista” protiv novih "država". U Beogradu, Zagrebu i Ljubljani danas vlada mišljenje da je Jugoslavija bila kobna zabluda ili da je, u najboljem slučaju, posle 73 godine postojanja ispunila svoju misiju i ustupila mesto državama koje su nastale u njenom okrilju.

Strah od Jugoslavije postoji i danas, dve decenije posle nestanka te države. U Centru za obuku slovenačke policije u Kočevskom Rogu svojevremeno su mi pažnju privukle fotografije na kojima slovenački specijalci uvežbavaju obračun sa nasilnim demonstrantima koji nose jugoslovenske zastave. U Hrvatskoj, gde je u 17. i 18. veku začeta ideja o zajedničkoj državi Južnih Slovena, koja je postala ideja-vodilja hrvatskog nacionalnog preporoda u 19. veku, i ovih dana su osvanuli plakati na kojima je zapisano: „1991. protiv Jugoslavije; 2014. protiv Jugoslavena.” U Srbiji, koja je tek krajem 1914. zvanično prihvatila stvaranje zajedničke države, danas vlada mišljenje da je ta odluka bila fatalna greška regenta Aleksandra koji je prokockao ogromne žrtve srpskog naroda i istorijsku priliku da zaokruži srpsku državu.

Pa ipak, Jugoslavija je bila najveća i najsnažnija država koju su stvorili Južni Sloveni i ostavila je dubok trag u istoriji 20. veka. Prva Jugoslavija je bila jedan od osnivača Društva naroda, Male antante i Balkanskog saveza, druga je bila osnivač UN, predvodnik nesvrstanog sveta i jedna od deset najuticajnijih članica svetske organizacije početkom sedamdesetih godina prošlog veka. Ako bi se poigrali tzv. kontrafaktualnom istorijom i zapitali kako bi jugoistočna Evropa izgledala da Jugoslavija nije stvorena 1918. godine odgovor bi verovatno glasio da bi nalikovala političkoj karti ovog prostora između 1941. i 1945. godine.

Zašto je nestala Jugoslavija? Srbi danas misle da je kraj druge Jugoslavije počeo ranih šezdesetih kada je počelo „federiranje federacije”, koje je do sredine sedamdesetih ovu zemlju pretvorilo i labavu konfederaciju koja je ugrožavala opstanak Srba i Srbije. Srpski akademici su to glasno i rekli 1988. u Memorandumu SANU. Ostali veruju da je tek sedamdesetih počela prava istorija Jugoslavije i da su Srbi doveli do njenog sloma kada su odbacili konfederalni Ustav iz 1974. Možda sve to i ne bi dovelo do raspada Jugoslavije da 1989. nije pao Berlinski zid, da 1990. nisu nestali Varšavski pakt i SEV, i da se 1991. nije raspao Sovjetski Savez. Slovenačka parola „Evropa sada!” u to vreme je izražavala optimizam da je Evropa postala „cela i slobodna”, Jugoslavija prevaziđena i da će se njeni narodi možda ponovo sresti u ujedinjenoj Evropi.

Dve decenije kasnije samo Slovenija i Hrvatska su u tome i "uspele". Crna Gora, Makedonija i Srbija su zemlje kandidati za članstvo, ali do kraja 2014. samo je Crna Gora otvorila prva poglavlja pregovora o ulasku u EU. Srbiji na putu stoji Kosovo, Makedoniji spor sa Grčkom oko imena i još ponešto, a Bosni i Hercegovini komplikovani odnosi njena tri naroda. Premda se i danas veruje da je Jugoslavija prevaziđena napretkom evropskih integracija i, naročito, ujedinjenjem Nemačke, Unija je posle 2000. dosta uradila na ekonomskom povezivanju postjugoslovenskog prostora. Najveći uspeh postigla je „druga” Cefta koja je donekle obnovila prekinute trgovinske veze među jugoslovenskim republikama.

Zanimljivo je da na ovom tržištu danas dominiraju hrvatski tajkuni („Agrokor”, „Atlantik grupa” i dr.). Oni uz svesrdnu pomoć Hrvatske i EU preuzimaju sve veći deo regionalne trgovine uprkos tome što Hrvatska i danas ima najoštriji politički stav i prema bivšoj Jugoslaviji i prema današnjoj Srbiji. Suprotan slučaj je Srbija koja, takođe, ima pozitivan trgovinski bilans sa Ceftom, ali je njen aktuelni zaokret ka državnom kapitalizmu dosta oslabio njene tajkune u nadmetanju sa kolegama iz Hrvatske. Slovenija, nekada privredno najuspešnija jugoslovenska republika, koja je prva izašla iz Jugoslavije, prva ušla u NATO i EU i postala prva slovenska zemlja koja je predsedavala Unijom, kao da je izgubila dah posle preranog ulaska u evrozonu i udara evropske finansijske krize posle 2009. godine.

Snažna konkurencija u EU i kriza evrozone povećali su značaj regionalne trgovine za sve postjugoslovenske privrede i to je dovelo do paradoksa koji je primetio britanski novinar Miša Gleni: uprkos i dalje lošim međusobnim političkim odnosima bivših Jugoslovena regionalna ekonomija je za poslednjih petnaestak godina stvorila novu „jugosferu”, koja možda počiva na zdravijim temeljima od socijalističke privrede bivše Jugoslavije.